Kada god su se na istom terenu nalazili Nikola Pilić i Novak Đoković, granica između sadašnjosti i prošlosti nestajala je u prvom razmenjenom udarcu. Njihov susret u Beogradu 2019. godine nije bio samo običan trening dvojice teniskih giganata, već emotivni povratak u dane minhenske akademije gde je, pre više od dve decenije, kovan čelik budućeg svetskog vladara.
Razgovor koji su vodili, prožet anegdotama i međusobnim poštovanjem, otkrio je detalje o Novakovim počecima, ali i o specifičnom karakteru čuvenog “Šjor Nika”, čija je smrt bila veliki udarac za teniski svet 22. septembra prošle godine.
Sve je počelo uz osmeh i podsećanje na jednu neobičnu gastronomsku naviku. Novak Đoković je, uz dečački vragolast ton, podsetio svog mentora na čuvene špagete sa paradajz sosom.
Iako su italijanski polaznici akademije sa nevericom i očajem posmatrali kako Pilić seče testeninu nožem, kršeći svako nepisano pravilo njihove kuhinje, on je ostao dosledan sebi.
“Šta ću ja da vrtim?”, odgovorio je Pilić u svom stilu.
Dok su razmenjivali udarce, Pilić je pokazao da ruka koja je oblikovala generacije šampiona i dalje ne greši. Njegov bekhend slajs, za koji Novak Đoković tvrdi da nije promašen još od 1975. godine, i dalje je klizio nisko nad mrežom.
Gledajući svog učenika kako dominira terenom, Pilić je izneo svoju čuvenu teoriju o talentu, opisujući ga kao tortu od dvanaest kriški.
Prema njegovim rečima, talenat nije samo puko udaranje loptice, već skup koordinacije, motorike, refleksa, brzine, ali pre svega inteligencije i “coachability” faktora – sposobnosti da se ne ponavljaju iste greške.
Za Pilića, Novak Đoković je bio jedinstven jer je posedovao svih dvanaest kriški te torte, dok hiljade drugih imaju samo snagu u rukama, ali ne i karakter koji pravi razliku.
Emotivni vrhunac susreta bio je trenutak u kojem je Pilić, bez zadrške i potpuno objektivno, izneo svoj sud o Novakovom mestu u istoriji. Iako priznaje Rafaelu Nadalu dominaciju na šljaci, mentor je naglasio da, kada Novak ubaci u svoju “šestu brzinu”, na svim ostalim podlogama mu nema ravnog.
Na kraju, uz po koji “miss timing” i osmehe nakon efektnih poena, teren su napustili ne samo kao učitelj i učenik, već kao dva čoveka koji se savršeno razumeju bez mnogo reči.
Novakova zahvalnost i Pilićeva stroga, ali očinska ljubav, ostaju kao temelj priče o tome kako se postaje najbolji na svetu – uz mnogo rada, malo sečenih špageta i mentora koji prepoznaje svaku od onih dvanaest kriški talenta.
