Zabranjeni pisci i njihova dela oduvek su fascinirali bibliotekare, muzealce, ljubitelje knjiga, kulturne poslenike, ali i širu javnost. Zato smo u Muzeju knjige i putovanja Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat osobitu pažnju posvetili autorima koji su za života prošli svojevrsnu golgotu, a čija su ostvarenja – kako za života, tako neretko i posthumno – bila zabranjivana ili cenzurisana. Nažalost, predugačak je spisak rukopisa koji su se čitali samo šapatom, u najstrožoj tajnosti, i to od strane najhrabrijih. Cenzura prati pisanu reč od njenih prapočetaka, ali se u Srbiji za vreme socijalizma dogodio paradoks nezabeležen u svetskim okvirima – jedan pisac je umalo završio u zatvoru jer je trebalo krivično da odgovara za postupke svog izmišljenog literarnog junaka!
Mračne stranice
U okviru muzejskog fonda Adligata formirali smo posebnu zbirku pod nazivom „Zabranjeni pisci i dela“. Sada je Srbija jedna od retkih zemalja koja se može pohvaliti time da u njoj nema zabranjenih autora i knjiga, što nije slučaj s mnogo većim i naizgled liberalnijim društvima. Međutim, istorija svesti o slobodi govora kod nas ima i svoje mračne stranice, te su mnogi naši pisci bili sudski progonjeni. Iako se ta epoha danas čini dalekom, reč je o relativno bliskoj prošlosti. Tako je 1972. godine sudski zabranjen roman Ivana Ivanovića „Crveni kralj“, koji je objavio prvi jugoslovenski privatni izdavač, Slobodan Mašić, u okviru svojih legendarnih „Nezavisnih izdanja“.
Upravo ovih dana, u svojoj 90. godini, zemaljski put je okončao Ivan Ivanović, član i legatar Adligata, koji nam je zaveštao nekoliko stotina knjiga iz svoje lične biblioteke, kao i dragocenu zaostavštinu koju čine njegovi lični predmeti i rukopisne beleške. Pre nekoliko godina, Adligat je objavio njegovu knjigu „Ivanov gambit“, koja predstavlja jedinstvenu književnu sintezu jednog dugog i bogatog života. Celokupnim svojim delom, a naročito kultnim romanom „Crveni kralj“, Ivan Ivanović je neizbrisivo obeležio jednu epohu srpske književnosti.
Zbog svog književnog prvenca, autor je izopšten iz tadašnjeg društva: dobio je otkaz u kuršumlijskoj gimnaziji i prvostepeno je osuđen na dve godine robije, pod izgovorom „ugrožavanja državnog poretka“. Ovaj maratonski proces podigao je na noge celokupnu javnost s Borislavom Pekićem na čelu, koja je odlučno ustala protiv suđenja piscima zbog njihovog stvaralaštva. Apsurd je došao do vrhunca kada je u sudnici čak i izmišljeni protagonista romana optužen da radi za CIA! Uz pomoć vrhunskih advokata, snažnog medijskog odjeka i nepokolebljivog pritiska Udruženja književnika Srbije, autor je naposletku oslobođen svih optužbi, a presuda poništena.
Može se reći da ga je usud „Crvenog kralja“ pratio ceo život. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Ivanović je nailazio na zatvorena vrata izdavačkih kuća, dok mu je pravo na rad bilo onemogućeno, pa je više od tri decenije proveo bez stalnog zaposlenja. Tek krajem devedesetih godina njegov opus dobija zasluženu revalorizaciju, kad je konačno uvršten među najznačajnije savremene srpske pisce.
Bez zaposlenja
Naročito je intrigantno posmatrati držanje kolega u doba progona Ivana Ivanovića. Pisci koji su svojim delom bili i ostali na marginama literarne scene otvoreno su se svrstali na stranu progonitelja. Nasuprot njima, Ivanovića je zdušno branio Branko Ćopić u svojim javnim nastupima, pokušavajući da mu pronađe izdavače, dok je Dragoslav Mihailović pokrenuo peticiju među piscima da Ivanovića podrže. Borislav Pekić je otišao još dalje: uputio je briljantnu poslanicu Udruženju književnika Srbije, pismo koje je preraslo okvire puke odbrane kolege i postalo manifest slobode i književnosti uopšte. Na optuženičkoj klupi se, zapravo, nije našao sam Ivanović, već celokupna srpska književnost, koja je iz ralja političkog pravosuđa, birokratije i propagande izašla tek jedva odbranjena. Kako je to Pekić prozorljivo zabeležio, „cilj je da se književnost odbrani od kriterijuma koji prete da je sasvim onemoguće“.
Štampanje „Ivanovog gambita“ predstavljalo je njegovu dugo odlaganu društvenu rehabilitaciju, koja je u najvećoj meri izostala, a koja je preko potrebna jednom demokratskom društvu. Međutim, sudbina se i sa ovom knjigom poigrala: objavljena neposredno pred pandemiju virusa korona, ona nikada nije dobila širi medijski odjek niti valorizaciju kakvu je svojim značajem zaslužila.
Ni Ivanović, pa ni njegovi junaci nisu istupali kao otvoreni protivnici države, ali su je suštinski razumeli, u svim njenim manama, i tako odslikavali život u njoj, što upravo i daje trajnu vrednost njegovom književnom delu. Načelo umetničke slobode danas se podrazumeva kao temelj celokupnog stvaralaštva. Bez njega kultura ne postoji, te ono nikome ne sme biti uskraćeno. Ove redove ispisujem u nadi da se progon kroz koji je Ivanović prošao više nikada neće nikome ponoviti.