Ambasador Srbije u Švajcarskoj uoči dolaska švajcarskog predsednika u Beograd: “Brojke BDP-a ne lažu, sudite Vučiću po rezultatima”

Trifunović kaže da među studentima postoje mladi koji žele pravdu, ali smatra da su im se priključili levičarski i desničarski ekstremisti

Ivan Trifunović, ambasador Srbije u Švajcarskoj, rekao je u intervjuu za švajcarski sajt “20 minuta” da predsednik Aleksandar Vučić “možda nije svetac, ali sigurno nije ni đavo, već odgovoran državnik koji interese svoje zemlje stavlja na prvo mesto”.

Trifunović je to poručio uoči prve državne posete Švajcarske Srbiji posle 18 godina pošto će Gi Parmelan, predsednik Švajcarske, doći u utorak u dvodnevnu posetu našoj državi tokom koje će se sastati sa Vučićem.

“Blic” izdvaja najzanimljivije delove intervjua Trifunovića.

Uoči ovog intervjua pitao sam Srbe u Švajcarskoj šta da vas pitam. Najčešći odgovor je, u suštini, glasio: “Možete da kažete šta hoćete o Vučiću, ali BDP raste već godinama, i to zaslužuje poštovanje na Balkanu.” To me je iznenadilo – vas takođe?

– Ne iznenađuje me. Prvo: ja nisam član vladajuće stranke, nisam poseban pristalica bilo koje stranke.

Ali ste zaposleni u vladi.

– Tačno, ali nisam politički izvršilac. Ovaj posao radim iz ljubavi prema svojoj zemlji, pokušavam da nešto vratim Srbiji. Filozofski mrzim to crno-belo razmišljanje. Za mene je sve u nijansama sive. U politici sam realista, škola Henrija Kisindžera: politika je umetnost mogućeg. Na globalnom nivou me ova polarizacija izluđuje. U SAD je moja komšinica, veoma bogata žena, prestala da razgovara sa svojom 93-godišnjom majkom jer je glasala za Trampa. Rekli smo joj: tvoja majka ima 93 godine, ima demenciju, možda sutra više neće biti tu, a ona ti je majka. Ljudi su potpuno poludeli. Čak i među prijateljima u SAD sada važi pravilo: bez politike, inače ljudi postaju neprijatelji.

“Vučić je odgovoran državnik koji interese svoje zemlje stavlja na prvo mesto”

Kada je reč o Srbiji, to nazivam intelektualnom lenjošću – održavanjem pogrešnih stereotipa. Neki zapadni novinari upadaju u tu zamku. Devedesetih je postojala politička potreba da se Srbija označi kao krivac, pa su Srbi “loši momci”. Dvodimenzionalna karikatura. Slično tome, neki predsednika Vučića nazivaju “strongman”-om, a ekstremisti ga čak porede sa diktatorima poput Čaušeskua. To je besmislica. Vučić je odgovoran državnik koji interese svoje zemlje stavlja na prvo mesto. Slažem sam sa ljudima sa kojima ste razgovarali: Brojke BDP-a ne lažu. Sudite mu po rezultatima.

“Dve stvari u studentskom pokretu su krenule po zlu”

Druga povratna informacija iz zajednice bila je primetno uzdržana: studentski protesti su u početku bili autentični, a zatim su ih preuzeli drugi – besplatno jelo, novac, možda iz susednih zemalja. Teorije zavere. Šta se zaista dogodilo u Novom Sadu i nakon toga?

– Postojao je okidač. Deo krova železničke stanice se urušio i šesnaest nevinih ljudi je poginulo. Tragedija. Odmah priznajem: među studentima ima mnogo onih sa stvarnim zahtevima, mladih ljudi koji žele pravdu. Tako je bilo i 1968, možda i kod “žutih prsluka” u Francuskoj – populistički, za pravičnost. Ali dve stvari su krenule po zlu. Prvo, uključili su se levičarski ekstremisti, sa tim “plenumima”, gde niko ne govori ko zapravo vodi. Pomalo kao rane sovjetske strukture: nema imena, ali “ko nije sa nama, protiv nas je”. Drugo, što se ovde slabo razume: unutar studentskog pokreta postoje i desničarski ekstremisti. Oni su se priključili protestu protiv rušenja napola uništene zgrade iz posleratnog perioda, koja je već bombardovana 1999. Ne sećam se da je ranije neko tvrdio da ta zgrada ima posebnu kulturnu vrednost. Odjednom se govori o “našem nasleđu” i “arhitektonskom biseru”. Među demonstrantima: ljudi u crnom sa ruskim zastavama. Zašto? “Zato što se zgrada daje Amerikancima koji su nas bombardovali – mi pripadamo Rusiji.”

Dakle, levičarski i desničarski ekstremisti na istom protestu?

Da. Uz to: nemaju program. Govore o listi nepoznatih, “neukaljanih” kandidata koji bi bili izabrani tajnim procesom i onda preuzeli vlast. Na prvi pogled zvuči dobro, ali je populističko-revolucionarno i podseća na Francusku revoluciju ili Oktobarsku revoluciju. Opozicione stranke su podeljene. Jedna frakcija kaže: potčinićemo se studentima i povući se. Drugi kažu: decenijama pokušavamo da srušimo Vučića, zašto bismo sada prepustili prostor nekim dvadesetogodišnjacima?

Koliko je u svemu tome generacijskog sukoba?

– Delimično. Studenti imaju nešto što se na engleskom zove “motherhood and apple pie” – stvari koje svi podržavaju ili sa kojima se svi slažu. Ko u principu ne voli studente? Mladi ljudi, neiskvareni, sa čistim namerama. To im ide u prilog. Ali nedostaje jasan plan.

“Ako pratite opozicione medije čujete najoštrije kvalifikacije vlasti”

Sloboda medija – još jedna sporna tema u zapadnim rangiranjima.

– Tu moram još više da branim vladu. Odrastao sam u komunističkoj zemlji, u “mekom” Titovom komunizmu, ali ipak diktaturi. Ako ste nešto rekli o Titu, mogli ste završiti u zatvoru. Nije bilo nezavisnih novina, ni nezavisnih televizija. Danas, ako pratite opozicione medije, čujete najoštrije kvalifikacije vlasti, često izvan granica odgovornog novinarstva, sa uvredama na račun Vučića, pa čak i pretnjama njemu i njegovoj porodici. Imaju stotine hiljada čitalaca. Mnogi moji prijatelji čitaju samo to svakodnevno. Kako onda neko može da tvrdi da nema slobode medija? Mislim da i provladini mediji daju iskrivljenu sliku, a neki tabloidi su daleko od fer i uravnoteženog izveštavanja. Zatim se govori o pretnjama opozicionim novinarima. Pitao sam glavnog urednika jednog velikog opozicionog medija: kakve pretnje? Odgovor: ružni mejlovi. Ali i provladini mediji dobijaju iste takve pretnje od ekstremista iz opozicije. To je toksično okruženje koje je, nažalost, postalo normalno u mnogim demokratijama. Kao Foks i Si-En-En. Oba govore o istom, a daju potpuno različite slike. Istina se, bar delimično, dobija tek kada se prate oba.

Kako ponovo ujediniti tako podeljeno društvo? Poznajete i američki i srpski kontekst.

– Voleo bih da imam odgovor. To je globalni fenomen. Švajcarska je tu pozitivan izuzetak, i to je ono što kod nje najviše cenim. Politički sistem je genijalan. Predstavnici desnice sede za istim stolom sa Zelenima i pokušavaju da reše probleme.