NAKON saopštenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da su istrgom došli do dokaza da je laž o zvučnom topu planirana još u januaru, mesec i po dana pre blokaderskog skupa 15. marta, piše i britanski Telegraf. Njihov tekst prenosimo u celosti.
Foto: Printscreen TV Pink
“U martu prošle godine, svetu je predstavljena jednostavna moralna drama. Stotine hiljada mirnih demonstranata okupilo se u Beogradu. Misteriozan zvuk izazvao je paniku . U roku od nekoliko sati, društvene mreže, aktivisti i veliki deo međunarodne štampe došli su do uverljivog zaključka: vlada predsednika Aleksandra Vučića upotrebila je ilegalno zvučno oružje protiv sopstvenih građana.
Priča se brzo širila jer se uklapala u postojeći narativ. Srpski predsednik je dugo bio u ulozi evropskog autoritarca: previše blizak Moskvi, nedovoljno entuzijastičan prema Briselu i previše dominantan kod kuće. „Zvučni top“ je postao savršen simbol modernog neliberalizma.
Problem je u tome što je sigurnost prethodila potrazi za dokazima. U nekim krugovima, dokazi su tretirani kao suvišni u odnosu na potrebe.
U stvarnosti, do danas nijedan sud ili nezavisna istraga nisu definitivno utvrdili da je korišćeno zvučno oružje. Čak je i Evropski sud za ljudska prava, dok je nalagao Srbiji kao privremenu meru predostrožnosti da spreči bilo kakvu buduću upotrebu zvučnih uređaja za kontrolu mase, eksplicitno naglasio da ne iznosi stav o tome da li je takvo oružje zaista korišćeno 15. marta. Ta ključna kvalifikacija privukla je samo delić pažnje koja je posvećena prvobitnoj tvrdnji.
Foto: Printskrin
Sada je priča postala još komplikovanija.
Srpski tužioci su pokrenuli istragu na osnovu dokumenata zaplenjenih sa Univerziteta u Beogradu tokom istraživanja drugog slučaja, koji izgleda pokazuju diskusije, održane dva meseca pre protesta 15. marta, o „zvučnom topu“. Prema rečima tužilaca, učesnici su čak razgovarali o političkom uticaju koji bi takav incident imao na međunarodnom nivou, uključujući i to da bi izazvao „masovnu reakciju Brisela“.
Drugim rečima, pojava nesrazmerne sile, koja bi izazvala međunarodnu osudu, pomogla bi, a ne naškodila cilju demonstranata. Cilj demonstranata, prema rečima tužilaca, bio je „da simuliraju upotrebu ‘soničnog topa’ od strane državnih vlasti“ kako bi izazvali „paniku u javnosti i strah među građanima“ što bi na kraju generisalo dovoljan pritisak iz inostranstva i haos kod kuće da dovede do kolapsa izabrane vlade.
Studentski predstavnici, koji izgleda ne osporavaju autentičnost dokumenata, kažu da se oni odnose na raniji protest. Možda su potpuno u pravu. I možda dokumenti na kraju neće ništa dokazati.
Ali upravo je to poenta.
Postojanje suprotstavljenih objašnjenja trebalo bi da podstakne oprez, a ne sigurnost. Umesto toga, veliki deo komentara o Srbiji pokazao je suprotan instinkt, a optužbe se predstavljaju kao činjenice.
Ovo nije samo srpski problem. On odražava širu zapadnu naviku podele globalne politike na heroje i zlikovce. Demonstranti se smatraju vrlima; stoga se svaka optužba protiv vlade tretira kao verodostojna. Vučić je prikazan kao autoritar; stoga se svako poricanje odbacuje kao propaganda. Ne ostaje ni traga složenosti.
Afera „sonični top“ nije jedini primer ove tendencije. Poslednjih meseci, neki od Vučićevih kritičara pokušali su da ga povežu sa jezivim optužbama o „sarajevskom safariju“ u vezi sa bogatim strancima koji su navodno plaćali da pucaju na civile tokom opsade Sarajeva. Ove tvrdnje – među najgrotesknijim koje su se pojavile iz balkanskih ratova – osporili su bivši britanski vojnici koji su služili u Sarajevu, od kojih su neki odbacili „snajperski turizam“ kao „urbani mit“ i doveli u pitanje da li bi to bilo logistički moguće.
Ipak, optužbe su dospele na naslovne strane širom Evrope i ponavljane su sa izuzetnim samopouzdanjem. Prošle nedelje, italijanski tužioci koji su istraživali aferu priznali su da su do sada prikupljeni dokazi uglavnom posredni i nedovoljni za pokretanje suđenja. Ova epizoda je podsetnik da nam obim optužbe ne govori ništa o njenoj istinitosti.
Predsednik Vučić nije van svake kritike, niti bi trebalo da legitimna pitanja o događajima od 15. marta nestanu samo zato što su tužioci pokrenuli novu liniju istrage.
Ali ni on ne bi trebalo da se smatra krivim jer mnogi u Briselu ne mogu da tolerišu njegovu politiku višestranog svrstavanja.
Srbija zauzima izuzetno težak geopolitički položaj, balansirajući odnose sa Evropskom unijom, Rusijom, Kinom i Sjedinjenim Državama, dok istovremeno pokušava da očuva regionalnu stabilnost i ekonomski rast. Pod Vučićem, zemlja je privukla značajne strane investicije, modernizovala svoju infrastrukturu i održala jedan od najjačih rekorda rasta na Balkanu. Milioni srpskih birača nastavljaju da podržavaju Vučića ne zato što su žrtve lažne svesti, već zato što veruju da on nudi stabilnost u sve turbulentnijem svetu.
To zaslužuje priznanje, čak i od njegovih kritičara.
Ironija je u tome što liberalne demokratije s pravom insistiraju na pravičnom postupku, pretpostavci nevinosti i dokazima pre presude. Pa ipak, kada sude o vladama koje ne vole, ti standardi imaju neverovatnu tendenciju da ispare.
Ako su originalne optužbe za zvučno oružje zasluživale sve naslove, one su takođe zahtevale istragu umesto trenutne osude. A ako novi dokazi pokreću ozbiljna pitanja o preovlađujućem narativu, i to zaslužuje podjednako značajnu pažnju.
Kredibilitet ne zavisi od toga da li ste uvek u pravu, već od spremnosti da revidirate zaključke kada činjenice postanu komplikovanije.
Zvučna misterija Srbije možda se ipak razreši na jedan ili drugi način. Svi oni koji su žurili saf sudom trebalo bi, ako se pokaže da nisu u pravu, da imaju poniznosti da to priznaju”, navodi se u tekstu britanskog Telegrafa.
