BILKIĆ POTRESNO O VUČIĆU I KRVAVOJ SUDBINI NjEGOVE PORODICE: Svako muško u Čipuljiću je ubijeno

LEGENDA izvorne narodne muzike Nedeljko Bilkić (84) sinoć je u Nišu imao dirljiv susret sa Aleksandrom Vučićem, nosiocem liste Ujedinjena Srbija i kandidatom ove liste za premijera. Bilkić je sa Vučićevim ocem Anđelkom prijatelj celog života – prvi komšija iz Čipuljića, kako je rekao Nedeljko “Kuriru”.

– Rođen sam u Bugojnu 1941, na samom početku rata, kao najmlađi od šestoro dece. Imao sam samo dve nedelje kad su mi ustaše ubile oca. Ratno sam siroče. Kao i moj vršnjak i prvi komšija iz Čipuljića Anđelko Bata Vučić.

Sin mu Aleksandar, znam ga od rođenja, izrastao je u izuzetnog intelektualca, nenadmašnog govornika,posvećenog državnika, koga uvažavaju i poštuju širom sveta. Nema mu ravna. I neka ga Bog poživi, kao i njegovog oca i celu familiju. Jednom sam rekao Bati da se i ja ponosim njime, a tek on kao otac…

Nedeljko i Anđelko su odrastali zajedno, a za ceo život ih je spojila i ista tragedija: gubitak oca.

– Išli smo zajedno u školu, igrali fudbal, družili se kao deca, odlazili u bioskop… Onda sam otišao u Kragujevac da se školujem, u srednju tehničku školu, pa smo se viđali preko leta i zime, na raspustima. On je u Bugojnu završio srednju ekonomsku školu. A onda smo otišli za Beograd, gde je on završio Ekonomski, a ja Mašinski fakultet.

Mada su nam se putevi razilazili, počeo sam uveliko da pevam i po svetu, a on se bavio svojim poslom, odgovornim dužnostima, uvek smo se viđali. Ja sam 1982. otišao da živim u Kanadu. Tamo su mi i sinovi s porodicama. Međutim, redovno bismo se čuli i družili. Čak je i njegova sestra od strica udata za mog rođenog brata. Tako da smo i doslovno porodični prijatelji.

Bilikić ističe da je zahvalan Aleksandru što je obnovljena kultura sećanja i briga o Srbima u regionu i dijaspori.

– Sramno je da mu čak ne veruju da su mu pobili muški deo familije. U Čipuljiću je gotovo sve što je bilo muško pobijeno. Odvedeno u logore, mučeno, ubijeno. I Jasenovac je veliki zločin. Mi smo narod koji oprašta, ali moramo da pamtimo. Vučići su, inače, bili jako bogati ljudi. Anđelkovog oca su zvali adžija.

To je turska reč, a znači najbogatiji, najviđeniji čovek. Oni su stvarno imali svega i svačega. Moja familija nije bila tako bogata, u stvari, bili smo siromašni. Moj pokojni otac bio je činovnik u jednoj banci. Posle je otvorio krčmu. Međutim, zemlju nismo imali. I kad je rat došao, ne možete da jedete stolice, stolove, stolnjake. Ali imali smo neku malu bašticu, nekako smo se snalazili i, eto, preživeli smo i izvedeni na put.

Kako kaže, druži se sa drugom Anđelkom u Čipuljiću kada god im to prilike dopuste.

– Obiđemo crkvu, groblja naših predaka, familije, zapalimo cveće. Svratimo u restoran da ručamo, podelimo uspomene, sećanja. A teško je. Nema tamo više naših ljudi. Ti prokleti ratovi doneli su veliku nesreću svima nama. Moja stara kuća, gde sam rođen, srušena je. Novu je podigao moj bratanac. Ali je i ta kuća srušena u poslednjem ratu. Obnovili smo je uz humanitarnu pomoć i sada tamo živi moja bratanica s mužem. Nema tamo više Anđelko, Nedeljko, Vaso, već Ibro, Mujo, Haso. Prošao sam celu planetu, ali sanjam rodno selo.