BIĆE PREKASNO? Tramp će uskoro popustiti po pitanju Irana

AMERIČKI predsednik Donald Tramp uskoro će proglasiti kraj rata sa Iranom. Međutim, taj trenutak će imati manje veze sa tim da li je njegova misija zaista ispunjena — kakva god ta misija zapravo bila — nego sa tim koliko političkog i ekonomskog bola Tramp može da podnese. Prag izdržljivosti Irana je gotovo sigurno viši od njegovog, piše urednik Fajnenšel tajmsa Edvard Lus u komentaru za taj list.

Tramp će, naravno, predstaviti povlačenje kao pobedu. Ali Iran će imati snažan interes da se uveri da mu niko ne veruje. To je, prema Lusu, suština dileme u koju se Tramp upustio.

Rat bez pripreme

Tramp, piše Lus, bio bi u mnogo boljoj poziciji da je unapred predvideo ovu situaciju. Jedan od prvih poteza mogao je biti obnavljanje američkih strateških rezervi nafte. One su značajno smanjene nakon totalne ruske invazije na Ukrajinu i nikada nisu obnovljene.

Cene nafte i gasa bi mogle porasti čak i tada, ali blagovremena priprema je uvek bolja od naknadnog gašenja požara. Drugi korak bi bio regrutovanje monarhija Persijskog zaliva za ratni plan pre početka sukoba. Ali činjenica da Tramp nije imao jasno definisan cilj otežala je takav pristup. Sada, piše Lus, suočava se sa sve nervoznijim državama Zaliva.

Treći korak bi bio priprema američke javnosti za duži sukob. Ni to se nije dogodilo.

Ormuz i iluzija kontrole

Ključno pitanje, piše Lus, jeste da li je Tramp od tada shvatio koliko je problematično ići u rat bez dugoročnog planiranja. Čak i ozbiljno oslabljen Iran i dalje može zastrašiti tankere u Persijskom zalivu i paralisati veliki deo proizvodnje energije u regionu.

Bez potpune okupacije Irana, Tramp ne može garantovati bezbednu plovidbu kroz Ormuski moreuz. Proizvodnja dronova je decentralizovana i teško ju je uništiti samo vazdušnim napadima. Tramp takođe ne može lično birati novo iransko rukovodstvo.

Kao što su mnogi primetili, Sjedinjenim Državama je trebalo dvadeset godina da zamene talibane u Avganistanu – talibane. Trampu je trebalo, piše Lus, nešto više od nedelju dana da zameni jednog Hamneija drugim.

Sa novim vrhovnim vođom, Modžtabom Hamneijem, koji se smatra još čvršćim od svog oca, Tramp će verovatno imati poteškoća da postigne prekid vatre sa Iranom, a kamoli ono što on naziva bezuslovnom predajom.

Dva veoma rizična scenarija

U takvoj situaciji, Trampu preostaje nekoliko veoma opasnih opcija. Prva bi bila da pošalje američke ili izraelske specijalne snage u Isfahan kako bi zaplenile ono što je ostalo od iranskih zaliha obogaćenog uranijuma, oko 400 kilograma. Uspešna operacija bi Trampu pružila spektakularan izlaz iz rata.

Iskušenje brze akcije koja bi preokrenula narativ o njegovoj slabosti moglo bi biti ogromno. Ali nad takvim planom, upozorava Lus, senka Džimija Kartera visi nad takvim planom. Njegova neuspela operacija spasavanja američkih talaca u Iranu 1980. godine u velikoj meri je doprinela političkom kolapsu njegovog predsedništva.

Tramp je više puta tvrdio da je iranski nuklearni program potpuno uništen. Sličan neuspeh ne bi preživeo politički. Druga opcija bi bila da okupira iransko ostrvo Harg kako bi se zaustavio izvoz iranske nafte. Takav potez bi mogao biti još rizičniji jer bi zahtevao mnogo više američkih trupa na terenu i tokom dužeg vremenskog perioda.

Nova operacija bi dodatno pogoršala već ogroman šok

Iako bi ovo preseklo glavni izvor prihoda iranskog režima, takva operacija bi dodatno pogoršala globalni šok na tržištu nafte. Odnos rizika i koristi u takvom scenariju, smatra Lus, izgleda izuzetno nepromišljeno. Nakon jedva nedelju dana rata, javna podrška Trampovoj politici je na nivou podrške Vijetnamskom ratu krajem 1967. godine, kada je poginulo više od 11.000 američkih vojnika. Današnje Sjedinjene Države, piše Lus, nemaju političku toleranciju čak ni za nekoliko desetina mrtvih vojnika. Stoga je pitanje da li će Tramp odustati od rata samo pitanje vremena.

Povlačenje dolazi sa svojom cenom

Ipak, čak i ako jednostrano proglasi pobedu i povuče se iz sukoba, Tramp će platiti visoku cenu. Najveći rizik je da se zapravo ništa neće dogoditi. Ako se povuče, Tramp će Iranu otkriti svoju tačku okidača – rast cena energije. Iran takođe odlučuje kada će se sukob završiti. On ima jak motiv da nastavi da remeti globalna energetska tržišta kako bi sprečio Trampa da ponovo povuče svoju odluku i pokrene novu vojnu operaciju.

U poslednje dve godine, Iran je već četiri puta bio meta izraelskih napada – dva puta uz vodeću ulogu Trampove Amerike. Zbog toga, piše Lus, Teheran će pokušati da poveća cenu svake buduće eskalacije.

Put do nuklearnog oružja

Najsigurniji put ka dugoročnoj bezbednosti za iranski režim može biti razvoj nuklearnog oružja. Dobre obaveštajne informacije mogu omogućiti dalje uništavanje iranskih nuklearnih kapaciteta, ali nisu garancija uspeha. Logika da Iran ubrza razvoj svog nuklearnog programa i pokuša da postigne status sličan Severnoj Koreji može postati sve ubedljivija.

Lus upozorava da bi mu u tome mogli pomoći i drugi autoritarni lideri, uključujući ruskog predsednika Vladimira Putina i severnokorejskog lidera Kim Džong Una. Drugi režimi širom sveta sada sa obnovljenom hitnošću razmatraju iste proračune.

Svet će pamtiti ovaj rat

Jedna šteta koju Tramp više neće moći da popravi, zaključuje Lus – poverenje u Ameriku. Čak i nakon što se cene nafte stabilizuju, svet će pamtiti način na koji je njegova administracija slavila rat i retoriku ubistva, kako ju je nazvao ministar odbrane Pit Hegset. Tramp je svesno izabrao rat i otvoreno je pokazao zadovoljstvo svojom moći da odlučuje o životu i smrti.

Rat, piše Lus, trebalo bi da bude poslednje sredstvo nakon što se iscrpe sve druge opcije. Dobro je poznato da su postojale druge opcije. Autor zaključuje da će biti teško zaboraviti da je Tramp izabrao rat.

Sve najnovije vesti o ratu na Bliskom istoku čitajte u NAŠEM BLOGU

BONUS VIDEO: