Za Srbe je bilo predviđeno da se pomere najmanje 150-200 kilometara od Save i Dunava, a da se Beograd nazove Princ Eugen Štat. Devetog maja su Srbi bili na strani pobednika u partizanskoj vojsci, koja je posle kineske bila druga najveća gerilska vojska na svetu, a i jedna od najvećih savezničkih vojski u Evropi. Većina partizana su bili Srbi. Partizani su bili jedini pokret otpora koji je skoro sve vreme rata držao velike slobodne teritorije i koji je u završnici oslobodio dve trećine svoje zemlje bez tuđe pomoći.
Danas ima ljudi koji skrnave spomenike partizanskih narodnih heroja na Kalemegdanu i koji bi da raskopaju grob njihovog komandanta. A širom Evrope, u Nemačkoj, Mađarskoj, Austriji, stoje netaknuti spomenici crvenoarmejcima. Na Kalemegdanu vekovima stoji turbe turskog paše, koji teško da je bio dobrotvor Srba.
Antifašizam jeste bio širi od partizanskog pokreta. Naša država je priznala boračka prava ravnogorcima. Oni su se u centralnoj Srbiji i istočnoj Bosni borili protiv okupatora makar do leta 1944. godine. Drugde su sarađivali s njima od početka 1942. godine. Za razliku od partizana, četnici nisu bili jedinstvena vojska. Đurišić, Đujić i drugi su uglavnom zanemarivali komande i uputstva svog komandanta. Sam Draža Mihailović je jamačno bio častan oficir, rodoljub i protivnik okupatora. Njegovo ratovanje su obeležili neuspesi i izdaje. Izdali su ga četnici u Crnoj Gori i NDH, saveznici, kralj i vlada u Londonu, a na kraju i najbliži saradnik, Nikola Kalabić. U skoro svim evropskim gradovima spomenike u centru imaju pobednici, ili ljudi poraženi u veličanstvenim epskim borbama kao što je Varšavski ustanak. Kod nas spomenike u centru imaju knez Mihailo, jedan od najuspešnijih srpskih vladara i odnedavno car Nikolaj Drugi, najveći gubitnik ruske istorije. Nikolaj je dobio spomenik na osnovu lažne vesti o podršci Srbima tokom povlačenja preko Albanije.
I inače poslednjih godina u istorijskom sećanju glasnije odjekuju jauci i tužne optužbe da smo u oba svetska rata bili žrtve. A bili smo i žrtve, ali i ponosni ratnici i pobednici. Amin Maluf, predsednik Francuske akademije, kaže da su za Arape priče o tome kako su jadnici, gubitnici i da ih niko ne voli bile štetne skoro kao sami porazi u ratovima sa Izraelom. Gubitnički narativi nas spremaju na nove poraze. A priče o pobedama, makar i skupo plaćenim, podižu optimizam i želju za pobedom. Uz sve to, priča o nepomirljivom građanskom ratu četnika i partizana istorijski nije tačna. Skoro svi ljudi mobilisani u četnike su od jeseni 1944. godine stupili u redove partizanske.
Svi oni koji veruju da Deveti maj 1945. godine nije bio velika pobeda srpskog naroda treba da se zapitaju u čemu se razlikuju od Tompsona. On peva „loša bila četrdeset peta“, da ne pominjemo čitavu pesmu posvećenu mrtvim ustašama kod Blajburga. Da li je dobro da 9. maj pamtimo na način Marka Perkovića?