Када је у мају 2010. године Жозе Мурињо преузео Реал Мадрид, клуб није тражио само трофеје, већ повратак ауторитета. После неколико сезона у сенци доминантне Барселоне Пепа Гвардиоле, мадридски гигант је желео тренера који зна како се освајају трофеји и како се руше доминације. Добио је управо то, али с ове дистанце, и много више од очекиваног.
Мурињо је на клупу Реала стигао као двоструки шампион Европе (са Портом и Интером) и човек који је раније елиминисао Барселону на путу ка титули у Лиги шампиона са тимом из Милана. Његов задатак у Мадриду био је јасан – вратити титулу првака Шпаније и зауставити најмоћнију Барселону у историји.
Већ у првој сезони (2010/11) освојио је Куп краља, победивши Барселону у финалу после продужетака. То је био први трофеј Реала у том такмичењу после скоро две деценије и сигнал да је екипа спремна за веће домете.
Круна његовог рада стигла је у сезони 2011/12. Реал је освојио Ла Лигу са рекордних 100 бодова и 121 постигнутим голом. Тим предвођен Кристијаном Роналдом на терену играо је директан, брз и немилосрдан фудбал, често заснован на муњевитим контранападима.
Ипак, највећа жеља навијача – десета титула шампиона Европе, није остварена у том периоду. Реал је под Мурињом три пута узастопно стизао до полуфинала Лиге шампиона (2011, 2012, 2013), али је сваки пут стајао корак од финала.
Иако без европског трофеја, Мурињо је поставио темељ генерацији која ће само годину дана касније започети доминацију у Европи.
Мурињова мадридска епизода била је успешна, али и бурна. Његов однос са појединим играчима, медијима и ривалима често је био на ивици конфликта. После три сезоне, 2013. године, Мурињо је напустио клуб. За собом је оставио једну титулу првака Шпаније, Куп краља и Суперкуп Шпаније, али и осећај да је Реал поново постао такмичарски равноправан.
Иако није освојио Лигу шампиона са Реалом, Мурињо је у Мадриду обновио победнички менталитет.