“Kada vas dete zagrli i kaže TATA svi problemi nestanu”: Frano Lasić o roditeljstvu u zrelim godinama – Otkrio i KO JE UKRAO “zlatnu ploču” iz magacina ( VIDEO)

Frano Lasić je čovek kojeg publika decenijama doživljava kao umetnika mediteranskog duha i glumca koji je ostavio neizbrisiv trag u regionalnoj kinematografiji. Međutim, iza prepoznatljivog osmeha i bogate karijere krije se neko ko i danas sa jednakim žarom govori o glumi, muzici, moru, porodici i malim životnim radostima.

U intervjuu za “Blic” Lasić je bez zadrške pričao o novim filmskim projektima, prijateljstvu sa Lordanom Zafranovićem, ljubavi prema Mileni, očinstvu u zrelijim godinama, muzici koja mu je postala ventil i jedrenju bez kog ne može da zamisli život.

Iskreno, duhovito i emotivno, otkrio je zbog čega i danas, posle gotovo pola veka karijere, na posao odlazi sa istim osmehom kao na početku.

Pre nekoliko dana se vratio iz Istre, gde je snimao film „Kuća pored mora” Jelene Bajić Jočić, romantičnu dramu u kojoj tumači meštanina Barabu Šimu, lik koji mu je odmah postao blizak. Kako kaže tumačio je “jednu divnu malu ulogicu.”

– Istra mi je oduvek bila posebno bliska, ne samo zbog pejzaža, mora i ljudi, već i zbog lične povezanosti sa tim krajem, budući da sam rođen u Rijeci, na Kantridi. Volim te gradiće, pejzaže, more, ljude, male porodične stancije, domaće radinosti, tartufe, vino, šparoge… Predivno.

Lik koji igra u filmu privukao ga je svojom smirenošću i životnom filozofijom.

– On je jedna konstanta u svom životu. Živi mirno, bez problema, sve mu teče lagano. Ima jedna lepa rečenica:”U životu moraš negde biti da bi preživeo svoj život.” Ako odabereš pravo mesto i zadovoljan si time, to je veliki uspeh.

Snimanje mu, kako priznaje, nikada nije predstavljalo samo posao. I posle toliko godina karijere i dalje odlazi na set sa istim uzbuđenjem i istom strašću.

– Blagosloven sam što radim posao koji volim. Koliko god nekad bilo teško, koliko god se radilo noću, leti snimalo zimu, a zimi leto, ja uvek idem s osmehom na posao i s osmehom se vraćam kući. Ne mogu da zamislim sebe u profesiji koju ne volim. Godine mi nisu umanjile ljubav prema glumi, naprotiv. Što vreme više prolazi, ja sve više uživam u ovom poslu – ističe on.

U poslednje vreme publika često ima utisak da ga nema dovoljno na televiziji, ali stvarnost je, kaže, potpuno drugačija. Iza njega je veoma intenzivan period tokom kog je paralelno radio dve serije i film. Jedna od serija “Pelagijin venac” ima više od 200 epizoda i još se emituje, dok se za drugu “Dadilja sa sela” upravo snima nova sezona. Paralelno s tim radio je i film „Tartuferije”, međunarodni projekat sniman u Istri, Italiji i Sloveniji.

– To je predivna priča, bez psovki, rata i nasilja, a opet veoma dinamična. Mislim da su se ljudi zasitili globalne agresije, ratova, bolesti i pandemija. Potreban im je ventil, nešto što će ih opustiti i makar nakratko odvojiti od teške svakodnevice. Verujem da upravo kultura ima moć da ljudima pruži predah i vrati osećaj normalnosti.

Kada se osvrne na poslednjih nekoliko godina, kroz smeh kaže da je bio prisutan svuda.

– Bio sam kao pašteta, gde god otvorite ekran, ja sam tu.

Sama pomisao na penziju delovala nestvarno

Uprkos tome što je zvanično penzioner, Frano se ne oseća tako. Kao slobodni umetnik, nikada nije imao klasičan osećaj odlaska na posao, pa mu je sama pomisao na penziju dugo delovala nestvarno.

– Ceo život sam bio slobodnjak. Kada ste slobodni umetnik, nemate osećaj klasičnog posla. Danas radite, sutra ne radite, pa opet radite. Tek kada sam otišao da produžim zdravstvenu knjižicu, saznao sam da je još pre nekoliko godina trebalo da odem u penziju. Bio sam šokiran. Kao da me je neko polio hladnom vodom.

Kaže da telo pokazuje godine, ali da čovek u sebi zauvek ostaje mlad.

– U glavi ostane slika onoga što ste nekada bili.

Veliku pažnju javnosti izazvala je i njegova fotografija na kojoj izgleda kao beskućnik, a koja se mesecima objavljivala po medijima. Reč je zapravo o transformaciji za seriju „Pelagijin venac”, gde je igrao Arsenija, ćutljivog čoveka i svojevrsnog anđela čuvara mesta u kom se radnja odvija.

– Privlače me takve uloge, mogućnost da eksperimentišem.

Maska je bila toliko uverljiva da su mnogi poverovali kako je fotografija nastala u stvarnom životu, pa su mediji senzacionalistički pisali o njegovom navodnom propadanju.

– Neko me je uslikao tokom pauze i odmah su krenuli naslovi:”Pogledajte dokle je dogurao.” Ipak, upravo taj lik toliko se dopao produkciji i reditelju da su kasnije pronašli način da ga vrate u priču kroz novog junaka.

– On je bio neka vrsta anđela čuvara tog mesta. Nije govorio, ali je sve znao o svima.

Za njega ne postoje male uloge, već samo loše odigrane.

– Ljudi često kažu:”To je mala uloga.” Ja ne mislim tako. Ne postoji mala uloga, postoji mali glumac. I u najmanjoj ulozi možete napraviti nešto što će publika zapamtiti.

Gotovo pet decenija nakon kultne „Okupacije u 26 slika”, filma koji mu je obeležio početak karijere, sa velikim poštovanjem govori o reditelju Lordanu Zafranoviću, čoveku koji mu je, kako kaže, otvorio vrata filmskog sveta.

– Lordanu ću uvek biti zahvalan što je imao poverenja u mene tih godina. I danas se često viđamo i ostali smo bliski prijatelji. On ima neverovatnu energiju i to mi je fascinantno.

Iako nije deo njegovog novog projekta „Zlatni rez 42”, kao i serije “Djeca Kozare” priznaje da mu je zbog toga pomalo žao. Zafranović ga je pozvao da igra u filmu, ali ga je tema u početku odbila zbog težine i mračnosti. Kasnije mu je ponuđena i uloga bez teksta, što mu je predstavljalo izazov, ali se termini nisu mogli uskladiti.

– Lordana strašno poštujem i on moj prijatelj. Znam šta on napravi to će biti neverovatno. I ko god je gledao film kaže da je jako težak i da je teška tema, ali da je vrhunski napravljen. Kad je bio plan da se „Okupacija u 26 slika” pošalje za nominaciju za Oskara, uslov je bio da se izbace scene iz autobusa koje su mučne. On nije hteo. Rekao je:”Ovo je moje delo, ja stojim iza toga i ne pristajem na izmene”. I isti je takav i danas. Ljudi su govorili da je “Zlatni rez 42” možda predug i da ga treba skratiti, ali on to neće, ako je zamislio pet sati, to će biti pet sati, ko želi gledaće, ko neće neće. Nadam se da će biti prilike, ako ga zdravlje posluži, da ponovo nešto radimo zajedno. Ima on divne scenarije. Postoji „Caruso”, koji je fantastičan, i „Sestre”, koji je meni prekrasan. Kad sam to pročitao, rekao sam: „Loro, moraš to da napraviš” – otkriva glumac.

Na konstataciju da je za realizaciju potreban i novac, dodao je:

– I zdravlja, naravno. Zdravlje je najvažnije, a pare, šta da vam kažem…

Pored glume, muzika je Lasiću oduvek bila važan deo života. Poslednjih godina nastupa sa dalmatinskom klapom, spajajući tradicionalni višeglasni izraz sa domaćim i stranim hitovima.

– Ljudski glas može da napravi harmoniju kojoj ne trebaju instrumenti.

Iako za sebe kaže da nije pevač već glumac koji voli da peva, muzika mu predstavlja poseban ventil i prostor potpune slobode.

– Muzika je čudo. Kao Lego kocke, od nje možeš da napraviš svašta. Najviše uživam u manjim prostorima i intimnim svirkama, gde mogu spontano da razgovaram sa publikom i delim anegdote iz života.

Lasić se sa osmehom priseća svojih muzičkih početaka i kaže da je interesantna priča sa njegovom LP pločom. Napravio je dve takve ploče, a prvu je snimio sa Đelom Jusićem. Na njoj su se našle pesme „Zagrljeni”, „Voli te, budalo mala”, „Glumac” i „Zaspao bih noćas”. Sa ponosom ističe vernost svojih obožavalaca.

– Dolazili su mi na koncert ljudi koji su mi donosili još neraspakovanu ploču da bi im dao autogram. E, to su pravi fanovi koji je čuvaju toliko godina.

Tih davnih osamdesetih godina, dobio je srebrnu, zlatnu, pa platinastu ploču za izuzetan tiraž u Jugoslaviji. Sve tri ploče su bile u fino napravljenom okviru sa pločicama na kojima je pisalo „Jugoton”.

Kasnije kada je menjao stan, svoje stvari je privremeno prebacio u iznajmljeni magacin dok se novi prostor ne ofarba i ne sredi. Tamo je ostavio garderobu, gitare i te uramljene ploče. Kada je posle mesec dana otišao po stvari, primetio je da je brava oštećena i da je unutra provaljeno. Kroz smeh objašnjava šta se zapravo dogodilo.

– Neko je provalio, razbio ta stakla od tih ploča i ukrao ih je, jer je on mislio da su stvarno zlatne, srebrne i platinaste. Nisu, dragi moji, nisu, to su obične ploče koje su ofarbane u zlatni i srebrni sprej.

Ostao je bez njih, ali se brzo snašao, kupio običnu ploču i ofarbao je u crno, pa nju i danas čuva.

Milena je moja najveća ljubav

Posebno emotivno govori o svojoj supruzi Mileni, za koju kaže da je njegova najveća ljubav.

– Kada sretnete nekoga sa kim možete da razgovarate o svemu i sa kim delite sličan pogled na svet, to je velika stvar. Upoznali smo se pre četrnaest godina preko zajedničkih prijatelja, a ono što nas je odmah povezalo bila je umetnost.

Dok su mnogi na početku njihove veze bili skeptični i predviđali joj kratak vek, jer je razlika u godinama 30, njihova ljubav opstala je više od decenije i krunisana je pre pet i po godina rođenjem sina Nikolasa. Priznaje da je roditeljstvo u zrelijim godinama potpuno drugačije iskustvo. Iako ima četvoro dece i sve ih obožava, priznaje da mu najmlađi sin donosi posebnu energiju.

– Kada ste mlađi, jurite posao, a tu je i društvo, kao i obaveze. Danas imam vremena i potpuno drugačije doživljavam očinstvo. Nikolas mi je doneo novu energiju i radost. Ja sam prosto zaljubljen u to dete. Kada me dete zagrli i kaže: “Tata”, svi problemi nestanu.

Smatra da ga je sin potpuno podmladio i da ništa ne može da zameni dečji osmeh, iskrenost i ljubav u kojoj nema laži ni interesa, osim kada traži čokoladicu. Nikolas je izuzetno muzikalan i veseo, voli da pleše i peva, pa ponosni tata ističe da je on jedno veselo dete.

– Ja imam četvoro dece i sve ih obožavam. To je najveći blagoslov.

Na pitanje da li je neko od dece krenuo njegovim stopama, kaže da nije.

– Vodio sam ih i u studio, i na snimanja, i pred kamere, ali ne. Najstariji sin se jeste bavio muzikom, kao i srednji koji je čak pisao muziku, komponovao i pevao, ali možda je imao premalo sigurnosti u sebe. Sa glumom niko nije nastavio.

Govoreći o ćerki, objašnjava da ona danas živi u Malmeu, a radi u Kopenhagenu za veliku korporaciju, potpuno van sveta umetnosti.

Posebno emotivno govori o najmlađem sinu Nikolasu i osećaju koji ima kada je sa njim.

– Potpuno je tačno da svi problemi nestanu kada sam sa njim. To je jako teško objasniti. Kako život ide, tako sve te emocije osećate mnogo dublje. Shvatite šta je život, jedna prolazna faza. A onda vidite malo biće kako raste, kao cvet koji prvo procveta, pa dobije listiće, pa zamiriše, pa izraste u veliko drvo. Tako je i sa ljudima. Kad čujete to malo, neiskvareno biće kako viče: ”Kada će se vratiti tata?”, to je nešto posebno.

Kaže da su starija deca odlično prihvatila mlađeg brata.

– Dolaze, druže se, vole se, slikaju zajedno. Ćerka stalno šalje slike, ma super funkcionišu – naglašava on.

Na pitanje da li je strog otac, kratko odgovara: „Nisam.“ Uz osmeh dodaje da je zato supruga Milena „ta koja mora biti malo stroža“.

Otkriva i da je već postao deda.

– Imam jednog dečaka i jednu devojčicu. Dečak ima osam godina, a devojčica dve, pa se lepo druže sa Nikolasom kada dođu u posetu.

Frano važi za jednog od najboljih kuvara među umetnicima, a kuvanje opisuje kao veliku strast i prostor za kreativnost.

– Radio sam i kulinarske emisije i stvarno volim da kuvam. Obožavam kada mi dođu ljudi da probaju šta sam napravio. Uvek eksperimentišem. Hrana vam je kao prazno slikarsko platno, imate razne boje, ulje, tempere, akril, i od toga morate nešto da stvorite. Tako je i u kuhinji. Otvorite frižider ili odete na pijacu i od svega može nešto da se napravi.

Objašnjava da ne veruje da dobra hrana mora biti skupa i komplikovana.

– Ne morate koristiti preskupo meso, ribu ili egzotične sastojke. I od jednostavnih stvari može da nastane nešto sjajno. Gledao sam i Džejmija Olivera, koji pokazuje kako da se brzo i jednostavno napravi odlična hrana. Važno je eksperimentisati i znati šta sa čim ide.

Ipak, skromno odbija poređenje sa slavnim kuvarom.

– Ma ne, nemojmo tako daleko. Ja sam više domaći kuvar.

Kod kuće kada je reč o kuvanju glavnu reč ipak vodi supruga.

– Milena je broj jedan, tu je i njena mama a ja se ubacim kada stignem. Kad snimam po ceo dan, ne mogu da kuvam, ali volim da pozovem prijatelje i spremim nešto za sve nas. Ako niko neće da kuva, onda ja uskočim za klince – priznaje glumac.

Kuvanje, kaže, doživljava slično kao muziku.

– Kao što vam muzika daje energiju, tako i kuvanje. Naravno, nekad i pogrešite, napravite nešto što baš ne biste poslužili gostima.

Otkriva i još jednu veliku ljubav, jedrenje.

– Stvarno sam dobar u jedrenju. Ceo život jedrim i donedavno sam svakog leta radio kao skiper. Preplovio sam praktično ceo Mediteran na jedra i obožavam taj način života.

Za njega je idealan odmor veoma jednostavan.

– Uzmete knjigu, pustite muziku, dignete jedra i to je raj na zemlji. Pored vas supruga i sin, ma divota. Mene ne zanimaju preskupi hoteli i luksuz. “De gustibus non est disputandum” (“O ukusima ne treba raspravljati” prim. aut.), dakle, svako ide gde mu odgovara. Ja nisam taj tip. Volim akciju, avanturu, malo nepredvidivosti. Kakvi restorani? Nema toga. Šta uloviš, to jedeš. Ulovi se riba i ispeče, nareže paradajz, skuva krompir i to se pamti ceo život.

Na kraju otkriva da mu je i ovo leto radno.

– Upravo idem da snimam jednu novu seriju, a u sedmom mesecu još jedan film. U avgustu ću imati možda nedelju ili dve odmora, maksimum. I onda, jedrilica, brod i svi zajedno – zaključuje Lasić.

Ceo intervju pogledajte u snimku na početku teksta.