У тросатном инаугурационом наступу пред посланицима, премијер Барнам изнео је ставове, које је много пута поновио током своје политичке каријере, а поготово током недавне кампање за посланика у Мејкерфилду и говора приликом усељења у улицу Даунинг.
Прва теза “краља са севера” јесте да је у земљи све пошло наопако још 1979. године доласком на власт легенде британског конзервативизма Маргарет Тачер, коју левица воли да зове “злом вештицом”.
Према Барнамовој оцени, премијерка, која је на том положају остала једанаест година, што је рекорд за двадесети век, “направила је погрешан политички заокрет”, који је покренуо лавину сличних грешака током наредне четири деценије.
“Политичка моћ је централизована, економска моћ је приватизована, а индустрија земље је уништена. Уследила је политика штедње, која је испразнила општинске касе и одузела им замајац да учине нешто како би такав тренд преокренуле”, рекао је посланицима Енди Барнам.
Кривица Маргарет Тачер
Та политичка теза основ је на којем се заснива његова визија децентрализоване Британије, где ће кључне јавне службе бити национализоване, а општине упарене по економској компатибилности са много већим овлашћењима и буџетима.
Сам Барнам провео је август обилазећи Британију како би лично утврдио које општине треба груписати по економским параметрима.
Зато не чуди што је Барнам још једном, сада и званично у парламенту, желео да подсети на један од постулата његове политике.
Међутим, аналитичари такође подсећају да се “сећања на владавину Маргарет Тачер разликују”.
Наиме, 1979. године када је “гвоздена лејди” преузела власт, инфлација у Британији износила је двадесет пет одсто, а земља је била пред банкротством и у понижавајућој позицији да од Међународног монетарног фонда тражи зајам не би ли га избегла.
Барнам и Тачер не слажу се по још једном питању, које актуелни премијер није пропустио да помене пред посланицима.
“Гвоздена лејди” била је велики евроскептик, док је “краљ са севера” доказани еврофил.
Кривица Брегзита
Тако је у говору у доњем дому парламента, Барнам изнео податак Енглеске централне банке да је од референдума о брегзиту бруто национални производ Уједињеног Краљевства за шест процената нижи него што би данас био по пројекцијама од пре једне деценије.
Процентом од шест одсто играју се сви левичарски аналитичари у последњих четири месеца откако је та студија објављена и то на сваком јавном скупу, промоцији сваке књиге или документарног филма.
Но, када сам интервјуисала креаторе те анализе, они су ми појаснили да је оперативна реч “од”, а не “због” изласка из Европске уније.
Наиме, творци студије Енглеске централне банке истичу да је немогуће прецизно утврдити колико је на пад пројекције бруто националног производа утицао сам брегзит, а колико пандемија, рат у Украјини и хронично нестабилна ситуација на Блиском истоку, која доживљава историјску кулминацију ратом Сједињених Држава и Израела са Ираном.
Међутим, британски медији у извештајима из парламента, али и лабуристички посланици, праве се да то појашњење не постоји.
Тиме се тросатно обраћање новог премијера своди на кратак видео, спреман за пласман на друштвене мреже чија се порука може сажети на слоган „за ваше огромне трошкове живота криви су Маргарет Тачер и брегзит, но Енди ће све то преокренути децентрализацијом и национализацијом“.
Потрага за новцем
Изгледа да лондонски Сити не гледа материјал премијеровог тима за односе са јавношћу, јер су после његовог говора трошкови владиног позајмљивања новца порасли на највиши ниво у последњих двадесет осам година.
То је порука, коју бивши службеници министарства финансија Енди Барнам и Џон Хили не смеју да игноришу.
Током првих питања за новог премијера што је традиционално сучељавање лидера владе и опозиције сваке среде, прва дама торијеваца Кеми Бејденок очекивано се обрушила на краља са севера баш по том питању.
Према тренутној фискалној политици лабуристичке владе, нови зајмови могу се узимати само како би се у нешто улагало, док се свакодневни трошкови морају покрити порезом.
Циљ је да се до 2039. године значајно смањи државни дуг, који тренутно износи три билиона фунти или сто три хиљаде фунти за свако домаћинство у Уједињеном Краљевству.
Министар финансија Хили и премијер Барнам нису фискално неодговорни политичари.
Да би финансирали бројне амбициозне пројекте, а поготово децентрализацију, неопходан новац може се добити само из једног извора – поновне експлоатације нафте и гаса у
Северном мору, коју је зауставио екологијом опседнути Ед Милибанд, који је био министар за енергетику у Стармеровој влади, а сада је шеф британске дипломатије.
Међутим, Барнам није рад да прекрши програм сопствене странке, који је Стармер по традицији представио пред изборе 2024. године. Но, то није и програм новог премијера.
Превремени избори до пролећа?
Зато аналитичари предвиђају да ће Барнам урадити исто што и Борис Џонсон пошто је у пучу, сличном Барнамовом, преузео власт од Терезе Меј.
Укратко, очекују превремене изборе најдаље на пролеће 2027. године.
Рачуница је на страни лабуриста. Мржња левице према лидеру реформиста Најџелу Фаражу је толика да ће гласачи зелених стати уз лабуристичког премијера без обзира на разлике.
Исто је и са либерал-демократама, које заузимају центар, али поштују и деле Барнамову еврофилију, те представљају значајне предизборне савезнике пошто имају најбоље развијену мрежу волонтера у Британији.
Са друге, стране Најџел Фараж губи замајац. Његов покушај да „украде“ Барнамову стратегију на поновљеним изборима у Мејкерфилду и, изненадном оставком на место посланика, примени је на поновљеном гласању у Клактону, доживео је дебакл.
Уместо да гласање буде “референдум о владајућој гарнитури” како је то Фараж помпезно најављивао, избори су се претворили у фарсу пошто су све главне странке ускратиле противкандидате, те се лидер реформиста надметао са „капетаном са лицем као канта за смеће“, комичним, али изузетно виспреним и образованим костимираним кандидатом на сваким поновљеним изборима.
Тако је Фараж поново постао посланик и поново се суочио са низом питања о финансирању његове предизборне кампање и странке, али је изгубио значајну подршку своје базе.
Тако је, први пут од општих избора, лидерка конзервативаца Кеми Бејденок претекла по популарности лидера тврдих реформиста.
Сами конзервативци међутим признају да и даље нису завршили фазу “опоравка” од рекордног изборног пораза пре две године.
Дакле, ситуација за премијера не може бити повољнија, с обзиром да је десница оштро подељена, јер Бејденок зна да опстанак њене странке – најстарије у Европи, зависи од јасне демаркационе линије са много дешњим реформистима, која се не сме прећи.
Ако рескира и сазове превремене изборе, Енди Барнам може да очекује лаку победу уједињене левице против разједињене деснице с обзиром да је систем у Британији већински и победник на свакој изборној јединици „носи све“ без обзира што нема апсолутну већину гласова.
Тиме, би, као и Џонсон пре њега, добио прави мандат. То би му омогућило влада са његовим, а не Стармеровим програмом.
Тиме би експлоатација нафте и гаса поново била по вољи левице, иако је то иначе платформа конзервативаца Кеми Бејденок.
Тако би паре почеле да цуре у државну касу по норвешком моделу, док би странка Зелених добила нови материјал да напада “еколошку издају” лабуриста.
Стармер – потенцијална претња?
Једини знак питања у тој рачуници је бивши премијер Стармер.
Он је током првог дана заседања парламента поднео оставку на посланичко место у једној од централно-лондонских изборних јединица.
Ко ће бити његов наследник није толико битно, мада ће конзервативци свакако настојати да тај мандат отму лабуристима.
Битно је шта ће Стармер урадити ван парламента. Тренутно нико не зна да ли се бивши премијер повлачи из политике или намерава да постане трн у оку свом наследнику.
Ако је лето било врело за грађане, јесен обећава да буде подједнако врућа за политичаре.
Једино што је у Британији извесно је да цена трошкова живота неумољиво наставља да расте упркос обећањима сваког новог становника улице Даунинг.