“UKOČILA MI SE LEVA STRANA, MISLILA SAM DA JE ŠLOG” Aleksandra Mladenović o borbi sa anksioznošću: “Imala sam 18 godina, bilo je jako teško”

Poznata pevačica Aleksandra Mladenović odlučila je da javno progovori o izuzetno teškom periodu kroz koji je prolazila, otkrivši da se godinama unazad borila sa anksioznošću. Ona je prvi put otvoreno pričala o svom mentalnom zdravlju, priznavši da suočavanje sa ovim stanjem nimalo nije bilo lako i da je ostavilo dubok trag na njen svakodnevni život.

Sve je počelo u njenim ranim godinama, tačnije kada je imala samo 18 godina, neposredno nakon velikog stresa zbog ispadanja iz muzičkog takmičenja. Simptomi koje je tada osetila tokom puta bili su toliko zastrašujući i parališući da je Aleksandra u jednom trenutku posumnjala na ozbiljne fizičke zdravstvene probleme.

„Nisam znala šta mi je u tom trenutku, počela je da mi se koči leva ruka i tako cela strana. Ja sam mislila da je to šlog. Sve mi je pobelelo pred očima. Strah, ogroman strah kao da ću da se srušim. Prvi izlaz gde je bio, Svilajnac, mi smo tamo skrenulu i tamo sam otišla kod doktora da mi daju nešto za smirenje. To je bilo posle ispadanja iz takmičenja. To je bio anksiozni napad, ja nisam znala šta je to. Tamo su mi rekli da je to anksioznost, ja nisam znala šta je to. Tada sam imala 18 godina. Posle toga sam baš često imala te anksiozne napade. Uspela sam nekako da sredim godinama. Radila sam na tome, sad umem da prepoznam. Tad je bilo jako teško, nisam smela sama da spavam – rekla je ona za “Adria TV”.

Aleksandra iskreno o odrastanju na selu

Podsetimo, Aleksandra je odrasla u selu Samarinovcu kod Žitorađe, a svojevremeno se prisetila svog detinjstva.

– Imala sam mnogo srećnije detinjstvo nego današnja deca, koja su uglavnom na telefonima i ne igraju se napolju. Za razliku od njih, ja nisam ni ulazila u kuću. Dan nije mogao da mi prođe bez igre, šetnje ili sporta. Pored lastiša i žmurki, igrala sam fudbal, a bila sam odlična i u pravljenju torte od peska. Sećam se da smo moji vršnjaci i ja voleli da krademo trešnje od komšija. Kada nas provale, obavezno nas jure, a mi sa osmehom na licu bežimo. Iako sam bila spretna u penjanju po drveću, nekoliko puta sam pala. Nema deteta koje to bar jednom nije doživelo.

Kao dete je počela da radi na njivi.

– Roditelji su se bavili poljoprivredom, uzgajali su lubenice, pa smo im brat i ja pomagali. Pošto nije imao ko da nas čuva, mama i tata bi nas poveli na njivu. U početku su mene, za razliku od brata, više štedeli, jer sam žensko. Dok je on radio, ja sam se igrala. Ali kada sam napunila 11-12 godina, radila sam i ja.