Смештен у оквиру краљевског парка окруженог бујним шумама, домаћин Велике награде Италије, легендарни Национални аутодром Монца, није само тркачка стаза, он је симбол дубоке италијанске страсти према брзини, инжењерској генијалности и умећу вожње.
Најбржа стаза у календару шампионата Формуле 1 је место где се као код куће осећају и тим Ферарија и њихови тифози, најватренији навијачи ауто-мото спорта.
Позната по дугим правцима и брзим кривинама, ова стаза подстиче возаче да искористе пун потенцијал својих болида. Овде рекорди редовно падају, али су и кварови мотора и удеси честа појава. Трагедије на стази и око ње превише пута приморавале су организаторе да мењају конфигурацију аутодрома ради веће безбедности свих учесника трка.
Од оригиналне Овалне стазе и њених реинкарнација, преко брзих верзија трасе и чувених кривина попут Параболике, све до модерне стазе која је и даље једна од најзначајнијих и највољенијих у Формули 1, Монца је била нераскидиво повезана са историјом шампионата, а како ствари стоје, тако ће остати и у будућности.
Историјат Аутодрома Монца
Аутодром у Ломбардији, познат и као Храм брзине, изграђен је 1922. године у Монци, градићу на северу Италије, недалеко од Милана.
Идеју за изградњу сталне тркачке стазе покренуо је Аутомобилски клуб Милана, поводом своје 25. годишњице, али и због потребе италијанских произвођача аутомобила за местом на којем би могли да тестирају и развијају своја возила. Монца је изграђена за само 110 дана и била је тек трећа стална тркачка стаза на свету, после Бруклендса у Великој Британији и Индијанаполиса у САД.
Првобитни комплекс био је замишљен као комбинација друмске стазе и овалне стазе за достизање великих брзина, укупне дужине око 10 километара. Стаза је званично отворена 3. септембра 1922. године, а само недељу дана касније на њој је одржана Велика награда Италије.
Од самог почетка Монца је била место на којем су се испитивале границе аутомобилске технологије. Њена конфигурација омогућавала је возачима да достигну за то време изузетно велике брзине, па је стаза врло брзо стекла репутацију једне од најзахтевнијих на свету.
Историја најстарије тркачке стазе у континенталном делу Европе обележена је и тешким несрећама. Њене кривине показале су се као преопасне већ 1924. када је током трке погинуо британски возач Луис Зборовски. Четири године касније живот је изгубио Емилио Матераси када је излетео са стазе усмртивши и више од 20 гледалаца.
Трагедије су се наставиле 1933. године када су током Црног дана Монце Ђузепе Кампари, Баконино Борцакини и Пољак Станислав Чајковски погинули у одвојеним несрећама на Јужној кривини.
После трагичних догађаја конфигурација је више пута мењана али то није било довољно па је 1938. уследила велика реконструкција. Две старе кривине са нагибом су уклоњенe, изграђени су нови објекти, трибине и боксови за аутомобиле.
Други светски рат прекинуо је тркачке активности пре него што је комплекс био готов тако да је Монца поново дочекала аутомобиле тек 1949. Наредне године Монца је ушла у историју као једна од стаза првог шампионата Формуле 1. Од 1950. године Велика награда Италије организована је у Монци 75 пута што стазу чини једним од најдуговечнијих домаћина у историји Формуле 1.
Посебно поглавље историје чувене италијанске стазе почиње 1954. године када су започети радови на повратку такозване Овалне стазе (Monza Oval). Налик на елипсасту трасу намењену огромним брзинама какву је имао првобитни аутодром, додатна стаза добила је две бетонске кривине са нагибом који је на најстрмијем делу достизао око 80 одсто. Такође, постојећа друмска стаза скраћена је и измењена. На њеном јужном делу две оштре кривине замењене су дугом кривином растућег радијуса, која је добила име Параболика.
Од 1955. до 1961. године на четири издања ВН Италије коришћена је комбинација друмске и овалне стазе, па је траса била дуга око 10 километара. Иако је омогућавала спектакуларне брзине, ова конфигурација била је изузетно опасна. После трагичне Велике награде Италије 1961. године, када су погинули Фераријев возач Волфганг фон Трипс и 15 гледалаца, Формула 1 је заувек напустила употребу Овалне стазе.
Како су тркачки аутомобили постајали све софистициранији брзине су наставиле да расту, а са њима и опасност. Велика награда Италије 1971. године показала се као најкраћа и најбржа трка свих времена до тада са просечном брзином изнад 240 километара на час тако да је постало јасно да су промене неопходне како би се тркање на овој стази могло наставити. Прво су постављене привремене шикане, а 1976. године Монца је добила сталне измене на три места дуж стазе: на правцу поред боксова, као и у кривинама Рођа и Аскари.
Додатни радови на унапређењу безбедности уследили су 1994, 1995. и 2000, а 2014. године је асфалтирана зона излетања у кривини Параболика чиме је возачима омогућена нешто шира путања.
Ипак, упркос бројним променама, Монца је сачувала оно по чему је препознатљива – карактеристичан облик, дуге правце, оштра кочења и изузетно велике брзине.
Нема сумње да је ова стаза незаобилазна станица Формуле 1. Чак ни пандемија корона вируса није могла да избаци Храм брзине из календара светског шампионата, а једини прекид у континуитету одржавања ВН Италије у протеклих седам и по деценија забележен је због реконструкције стазе 1980. године када је трка одржана у Имоли.
Ове године такмичење у Монци чини 13. рунду шампионата, а главни догађај ће се одржати 6. септембра у 15 часова по нашем времену. Велика награда Италије возиће се 76. пут.
Особине стазе
Најбржа стаза у шампионату Формуле 1 с разлогом носи надимак Храм брзине. На њеним дугим правцима аутомобили достижу брзине и до 370 километара на час, док се чак 80 одсто сваког круга вози под пуним гасом. Уз минималну висинску разлику и оштре шикане, Монца у свакој секунди проверава вештине возача и прецизност са којом су инжењери конструисали болиде.
Круг дуг 5.793 метра састоји се од 11 кривина. Захваљујући правилима уведеним 2026. године, уместо два правца, Монца има четири деонице на којима се препоручује активна аеродинамика – стартно-циљни правац од 1.100 метара и деонице између треће и четврте, седме и осме кривине, као и правац пре Параболике.
Прва и друга кривина познате су заједно као Прва шикана, или Шикана на правцу (Variante del Rettifilo). Овде се брзина са више од 340 смањује на око 65 километара на час, што другу кривину чини најспоријом на стази, док је пролазак кроз прву кривину једна од најбољих прилика за претицање.
Супротност спорим шиканама представљају брзи завоји. Кроз кривину Бјасоно, трећу на стази, пролази се готово пуном брзином, што је око 285 километара на час.
Шикану Аскари чини култни низ широких кривина 8, 9 и 10 које су постајале све брже како је напредовала технологија у Формули 1. Овај вишеструки завој назван је по италијанској тркачкој легенди Алберту Аскарију, који је настрадао у Монци 1955. године.
Стаза има релативно малу висинску разлику од непуних 13 метара, али поједине низбрдице, нарочито после друге кривине Лесмо (четврта кривина стазе) и на прилазу кривини Алборето, додатно утичу на понашање болида.
Параболика, данас званично кривина Алборето, последња је кривина круга и једна од најлегендарнијих у Формули 1. Излаз из кривине је изузетно важан јер свака изгубљена десетинка овде наставља да се „преноси“ читавим стартно-циљним правцем.
Стратегије за Велику награду Италије
Трка у Монци не добија се само снагом мотора. Тимови морају да пронађу прави баланс између брзине на правцима, стабилности у кривинама и очувања гума. Због тога стратегија, од подешавања болида до избора тренутка за одлазак у бокс, може да буде пресудна на најбржој стази шампионата Формуле 1.
Тимови се одлучују да на овом аутодрому, због дугих праваца и малобројних али захтевних кривина, најчешће користе подешавања са малим аеродинамичким притиском (сила која услед струјања ваздуха аутомобил гура надоле). Инжењери раде све како би се смањио отпор ваздуха и повећала максимална брзина. Такав приступ омогућава брже проласке правим деоницама и олакшава претицање, али истовремено смањује приањање у кривинама.
Један од начина да се пронађе равнотежа између брзине и стабилности возила, која је посебно нарушена у шиканама, је да се прилагоде преносни односи како би болид што ефикасније убрзавао након спорих кривина.
Велике брзине и оптерећења при скретању доводе до неравномерног хабања површине пнеуматика. Будући да је део стазе где се налазе боксови доста дугачак, губитак времена је већи него иначе, те је стратегију са једном заменом гума најчешћи избор. Једна од оптималних варијанти подразумева коришћење једног сета средњих и једног сета тврдих гума, уз заустављање отприлике између 20. и 26. круга.
Ипак, услови на стази могу да промене план. Уколико се гуме брже троше тимови могу да пређу на стратегију са два заустављања.
Уписано у историју Формуле 1
Богата историја Монце испуњена је незаборавним тркама и прекретницама од самог уласка у шампионат. Велика награда Италије 1950. године била је последња трка првог Светског првенства Формуле 1. Тријумфовао је Ђузепе Фарина, а ова победа донела му је и прву титулу светског шампиона Формуле 1 у историји.
Чувени аутодром био је поприште једне од најнеизвеснијих завршница у историји шампионата. Велику награду Италије 1971. године освојио је Питер Гетин, а Рони Петерсон прошао је кроз циљ само стотинку (0,01 секунду) касније, док је првих пет возача кроз циљ прошло у размаку од свега 0,61 секунде. Тај резултат и данас представља једну од најтешњих завршница у историји Формуле 1.
Монца је неретко била и место јаких емоција. Ники Лауда се 1976. вратио такмичењу само неколико недеља после готово фаталне несреће на Нирбургрингу. Са још незалеченим повредама, Аустријанац је у Монци завршио четврти, током једног од најхрабријих повратака које је Формула 1 видела.
Посебно место у историји Аутодрома има такмичење 1988. године. Само неколико недеља после смрти оснивача Ферарија Енца Ферарија, судар Ајртона Сене пред сам крај трке са болидом Вилијамса којим је управљао Жан-Луј Шлесер (који је заостајао читав круг) донео је победу возачу Ферарија Герхарду Бергеру, док је његов тимски колега Микеле Алборето заузео друго место. Била је то једина трка те сезоне коју нису освојили возачи Мекларена Сена и Алан Прост, али и један од најемотивнијих тренутака у историји Скудерије.
Ферари је морао да чека осам година на нову победу на својој стази. Михаел Шумахер је 1996. отворио низ тријумфа на ВН Италије и додатно учврстио везу са италијанским навијачима, тифозима.
Још један култни тренутак из 2000. године, оставио је дубок траг у ауто-мото спорту. Шумахерова победа у Монци наговестила је оно што је уследило три трке касније. Немачки возач прекинуо је тада 21-годишњи период без шампионске титуле за тим Ферарија. Шумахер је призор након тријумфа у Монци описао као море црвене боје од којег се најежио.
Бриљантан тријумф младог Себастијана Фетела 2008. био је једно од највећих изненађења у историји Монце. Аустријски аутомобилиста у болиду тима Торо росо освојио је пол позицију по киши, потпуно контролисао ток трке, а потом славио своју прву победу у Формули 1. Са само 21 годином постао је најмлађи победник у том тренутку.
Шарл Леклер је вратио Ферари на врх Монце 2019. после жестоке борбе са Луисом Хамилтоном и Валтеријем Ботасом, доневши Скудерији прву победу на домаћој трци од 2010. године. Тифози су после трке преплавили стазу правећи један од најупечатљивијих призора модерне Формуле 1.
Пјер Гасли је 2020. искористио хаотичан ток трке, црвену заставу и Хамилтонову казну да дође до прве победе у каријери. Француска је његовим тријумфом после 24 године поново имала свог возача врху победничког постоља на трци Формуле 1. Тако је Монца још једном потврдила репутацију стазе на којој се, без обзира на фаворите, историја може исписати у само неколико кругова.
Ривали у борби за титулу 2021. године, Макс Верстапен и Луис Хамилтон, одустали су након судара у првој шикани, након чега су Данијел Рикардо и Ландо Норис заједно стигли до циља, обезбедивши Мекларену незабораван двоструки тријумф и прву победу тима још од 2012. године. То је била последња Рикардова победа у Формули 1 коју је, по обичају, прославио испијањем шампањца из своје патике.
Монца има колекцију разних рекорда у брзини. Овде је Макс Ферстапен у квалификацијама за ВН Италије 6. септембра 2025. године возио просечном брзином од 264,682 километра на час и тако забележио најбржи круг у историји Формуле 1. Дан касније на циљ је стигао први, али то није била обична победа. Са просечном брзином од 250.706 километара на час, то је била најбржа трка у историји Формуле 1, чиме је Ферстапен оборио рекорд Михаела Шумахера на истој стази из 2003. године.
Исход трке у Монци био је одлучујући много пута у прошлом веку. Возач године знао се након ВН Италије шест пута (1950, 1956, 1961, 1966, 1973. и 1978. године), а носилац титуле конструктора пет пута (1958, 1959, 1971, 1977. и 1989. године). Такође, пет пута ова трка одредила је шампионе у обе категорије (1963, 1969, 1972, 1975. и 1979. године).
Храм брзине деценијама држи и рекорд у броју претицања на челу трке. Возачи на водећој позицији смењивали су се чак 41 пут током борбе за Велику награду Италије 1965. године.
Победе на Великој награди Италије
Са 20 победа својих возача у Монци, Ферари је најтрофејнији тим на легендарној стази надомак Милана. Мекларен је вицешампион и, будући да има тек 11 првих места, остаће то још неко време. Нова ера у коју је 2026. године ушао шампионат Формуле 1, иде на руку Мерцедесу, али с обзиром на то да је овај тим у Монци славио победу само седам пута, нема опасности да ће се поредак конструктора променити лако и брзо.
Иако је Ред бул у овој деценији највише пута имао разлога за славље, врх листе најбољих конструктора још је далеко јер је овај тим 2025. године подигао број тријумфа у Монци тек на пет.
У Храму брзине најдубљи траг оставили су Михаел Шумахер и Луис Хамилтон који су по пет пута подизали победнички пехар.
Ипак, никоме није пошло за руком оно што је Фанђо урадио. Аргентински маестрални возач као да у Монци није имао конкуренцију од 1953, до 1955. године и зграбио је пехар три пута заредом.
За место на подијуму Велике награде Италије борили су се бројни возачи у протеклих седам и по деценија. Шумахер и Хамилтон изједначени су и у овој борби са по осам излазака пред публику након трке. Обојица имају по пет првих места, два друга и једно треће место.
До пол позиције у Монци не долази се лако, али од активних возача по две су успели да освоје Фернандо Алонсо, Макс Ферстапен и Шарл Леклер. Ипак, то је далеко иза Хамилтона који је седам пута у каријери кретао са најбоље стартне позиције на Великој награди Италије – 2009, 2012, 2014, 2015, 2016, 2017. и последњи пут 2020. године.
Аутодром Монца данас
Љубитељи ауто-мото спорта Монцу описују као веома посебно место које одликује изузетан магнетизам. „Када одете тамо, као да пролазите кроз историју. Она се разликује од било које друге стазе”, истакао је спортски новинар Пино Алијеви.
Са капацитетом од скоро 120.000 места, она остаје културно благо које слави наслеђе и узбуђење ауто-мото спорта. Концерти, сусрети са возачима, вечере на стази, листа најбољих места за фотографије за Инстаграм само су део пратеће понуде која је на располагању љубитељима брзе вожње и поштоваоцима Храма брзине.
Болиди Формуле 1 јездиће Монцом најмање још до 2031. године, а организатори и Аутомобилски клуб Италије потврдили су да ће се од 2027, у оквиру Велике награде Италије, одржавати и спринт трке.
Међутим, многе забрињава планирана модернизација вредна 21 милион евра која обухвата унапређење стазе, боксова и трибина.
Док се Формула 1 развија у складу са новим техничким правилима и циљевима одрживости, Монца мора пажљиво да балансира између безбедности, спектакла и традиције и нађе начин да остане и безбедна и узбудљива.