Светско првенство у Данској била је прилика да се на једном месту нађу тркачи различитих нивоа, од најбољих светских атлетичара до рекреативаца.
“Тренутак кад сам се појавио на стартној линији за мене био вероватно и највећи тренутак у тркачкој каријери. Кроз главу су ми пролазили моменти првог дана трчања, сви други моменти везани за бављење спортом, укључујући и боравак у Партизану раније, сада и у Црвеној звезди, затим раније фудбалске кораке, претходне трке, све људе који су ме током трчања подржавали, али и оне који ме нису подржавали – хвала и њима.”, рекао је Филип Милановић за Портал РТС-а.
“Представљао сам себе, породицу, клуб и државу”
Осврнуо се на атмосферу у Копенхагену које је била, како оцењује, прелепа. Улице су биле пуне људи који су бодрили све тркаче, без обзира на то да ли су елита, субелита или рекреативци.
“Комбинација једне раскоши, природне лепоте, историје и једног модерног аристократског духа дивне Краљевине Данске пружила ми је прилику да представљам себе, своје презиме и породицу, а онда и клуб и саму државу. Сам град ме је одушевио, био сам у бројним деловима света, у градовима… Наравно, Бразил се везује за моје име и презиме као земља број један, уз Србију. Рио је дефинитивно мој омиљени град на свету, а сада и Копенхаген, Москва, Беч и Рим”, навео је Милановић.
Момак из Новог Пазара истакао је да трка није била ни мало лака због лошијих временских услова и других околности које су остваиле утицај.
“Нисам овога пута био на нивоу личног рекорда. Ветар је био веома јак, нарочито током прва три километра. Додатни проблем било је кашњење старта због техничких разлога, па смо се сви већ били и охладили. Ипак, успео сам да истрчим добру трку и будем део једног оваквог такмичења – сам сваког спортисте. Задовољан сам како сам се борио и што сам ушао у шест одсто најбољих тркача на свету на тој дистанци”, нагласио је Милановић.
Конкуренција је била велика, а учесници су на првенство долазили из различитих земаља и у различитим организационим условима.
“Ово је било специфично првенство јер Србија није имала званичну репрезентацију. Такмичари су наступали индивидуално, углавном у сопственој организацији, али надам се да ће се то променити. Зато ми је још драже што сам успео да будем тамо”, поручио је Милановић.
Све је почело једним трчањем од 800 метара
Данас је трчање део његовог живота, али пре 20 година није изгледало да ће бити тако.
“Све је почело 13. септембра 2006. године. Било је потпуно случајно. Тог дана нисам имао тренинг у фудбалу, а желео сам да урадим нешто физички. Отишао сам на оближњи терен и одлучио да истрчим 800 метара. Иако сам мислио да сам у доброј форми због фудбала, једва сам завршио”, искрен је био Милановић.
То једно трчање убрзо је постало навика, а потом и део његовог идентитета.
“После тога сам почео да трчим готово сваког дана. Трчање ми је временом постало нешто без чега не могу да замислим дан. Било да сам у Новом Пазару, Београду, Србији, где год, да ли сам на броду, на копну, на мору, у Бразилу, у било ком делу света, трчање се мора одрадити сваког дана, макар једном дневно, у одређеном обиму, односно количини и брзини. Кад погледам где сам сада, невероватно ми је да је све почело од тих 800 метара”, изјавио је Милановић.
Фудбал је остао његова највећа спортска љубав, али га је атлетика одвела на другу страну спортског света.
“Фудбал сам прво заволео и он ми је и даље највећа спортска љубав. Али трчање ми је дало нешто посебно. Као ученик Новопазарске гимназије био сам трећи у граду на 400 метара, а касније сам због успеха у школи и спорту проглашен за једног од најзаслужнијих ученика”, истакао је Милановић.
Од Партизана до Црвене звезде и европских такмичења
Током година трчање је прерасло у озбиљну спортску причу. Наступао је за Партизан, а потом постао део атлетске секције Црвене звезде.
“Данас сам капитен у атлетској секцији Црвене звезде на 10 километара крос-кантри. У тој дисциплини сам представљао Звезду на Европском клупском првенству за мушкарце у Албуфеири у Португалији у фебруару 2026. године, а учествовао сам и на Европском првенству у друмском трчању на 10 километара у Лувену у Белгији”, навео је Милановић.
Сви ти наступи за њега су део пута који је, како каже, био тежак, али никада није доживљавао као жртву.
“Пут је био тежак, али је био леп. Није представљао својеврсну врсту жртве, зато што се ради оно што волиш и што желиш, колико год некад било тешко да се изведе физички, ментално, организационо и на било који други начин. Кроз трчање сам изградио свој пут и постао нешто што сам одувек желео да будем, а то је ратник на атлетској стази, али ратник и у животу, у свим другим сферама којима се свакодневно бавим”, јасан је био Милановић.
Трчање, медицина и живот ван спорта
Спортска прича није једини део његовог живота. Паралелно са трчањем градио је и медицинску и научну каријеру.
“Цела рутина и самодисциплина ме је вероватно у животу усмерила и ка освајању свих других препрека. Није само трчање као трчање, већ трчање као нешто што ми је значајно помогло да у животу завршим медицину, да постанем академски специјалиста клиничке и примењене анатомије, потом и доктор наука из области реконструктивне хирургије, ускоро и специјалиста дечје хирургије са посебним усмеравањем ка дечјој ортопедији и научни сарадник на Медицинском факултету у Београду из области ортопедске хирургије и трауматологије”, рекао је Милановић.
За њега су спорт и медицина на различите начине повезани са истом потребом – сталним радом на себи.
“Трчање ми је помогло и у свему осталом. Дало ми је дисциплину која ми је била важна и током студија, али и у научном раду. Поред тога, много сам путовао, учио језике и упознавао различите људе и културе.“
Уз спортску каријеру, важан део његове приче су људи који су били уз њега.
“Мој најбољи друг из детињства Вук Јоловић био је увек ту. Такође, Матија Арсеновић, пријатељ са факултета и такмичар у бразилској џиу-џици. Посебно место има и Душко Ђунђеровић, професор на Медицинском факултету у Београду, специјалиста патологије и човек који ми је био велики узор. Наравно, ту је и моја породица – родитељи, брат и сестра који су увек били уз мене”, захвалан је Милановић.
Следећи циљ – Европско првенство у Београду
После Копенхагена, Филип већ гледа ка следећем великом циљу. Европско првенство у Београду 2027. године види као прилику да први пут наступи у дресу Србије на великом такмичењу.
“Волео бих да будем део репрезентације Србије на 10 километара. То би за мене било нешто посебно, јер би се велико такмичење одржавало у мом граду и пред домаћом публиком”, поручио је Милановић.
Кад се врати на почетак целе приче, на онај 13. септембар 2006. године и првих 800 метара, резултат из Копенхагена добија још већу тежину.
“Овај резултат бих посветио малом Филипу који је кренуо на своје прво трчање. Рекао бих му ’хвала ти што никада ниси одустао, што си издржао све препреке и био довољно јак, самодисциплинован и амбициозан’. Доказао сам да могу све, онда кад стварно желим. Уколико човек има здравље и јаку вољу, дисциплину и рутину, апсолутно је све могуће”, закључио је Милановћ.
За 20 година пут од случајних 800 метара до Светског првенства у Копенхагену није завршен. Следећа станица могла би да буде велико такмичење у Београду.