U ULICI Ivana Milutinovića 53 počele su da mi se događaju neverovatne stvari, koje mi se do tada nikada u životu nisu događale. Neko je tajno, kada mi nismo kod kuće, iznosio pojedine predmete, a onda ih je posle izvesnog vremena vraćao na isto mesto.
Foto Iz knjige “Aristoratsko stopalo”
Mi smo petkom obično odlazili u Sremčicu, u našu vikendicu, a vraćali smo se nedeljom uveče. Neko je tada ulazio tajno u naš stan. Dešavalo se da mi nestane prsten, pa ga onda naša Desa, koja je dugo godina kod mene spremala stan, pronađe pod tepihom. Ona onda pomisli da joj nismo mi to podmetnuli, kako bismo je proverili. Pronađem tako jednom nečije tuđe minđuše na mom stolu.
Drugi put, dok sam se spremala da legnem, podignem jorgan, a pod jorganom neka zelena kapuljača, sa dugim trakama za vezivanje, koje su izgledale kao da ih je neko pripremio da me njima zadavi. Noću, taman kad Miladin i ja legnemo i kad nas savlada prvi san, obavezno zazvoni telefon, neko sa druge strane žice ili ćuti, ili preti da će da me ubije. Za nas je život postao užasna mora.
Počela sam da se plašim i zazirem od ljudi. Nisam znala od koga to potiče. To zastrašivanje trajalo je godinama. Strah mi se sve više uvlačio u kosti. Sedam puta sam prijavljivala policiji obijanje stana. Policija napravi uviđaj i ode. Ja ništa ne saznam. Sve se nastavi po starom. Ponekad bih zatekla stan sav ispreturan, a ništa iz njega nije odneseno. Sve stoji na svom mestu, jedino Miladinovog oružja nema.
Jednom sam tako sva zabezeknuta zatekla svoj nakit prosut po sredini stola. Samo nekoliko dana posle toga policija je dovela navodnog lopova, od koga su tražili da preda mnom priča kako je izvršio obijanje. Bilo mi je čudno i pitala sam se da li je takva policijska metoda uobičajena. Pre nego što su došli policajci, baš sam pisala jednu pesmu o praštanju i kad sam na vratima ugledala da mi dva policajca uvode čoveka koji je vezan za ruku jednog od njih dvojice, uznemirila sam se.
Bila sam sama u kući i bilo mi je nelagodno. Nikad pre toga nisam videla vezanog čoveka. Skuvala sam im kafu i naravno, jednu šoljicu stavila i pred tog nesretnika. Čini mi se da je u tom trenutku meni bilo teže nego njemu. Ispitivali su ga tu preda mnom, a on je do detalja pričao kako je navodno danima pratio naše kretanje, iz dvorišta, i gledao kada ima a kada nema svetla u našem stanu, kako bi mogao da uđe. Pitam se, čemu je služilo to ispitivanje.
Mrtvo more
SVUDA oko mene mrtvo more. Nikoga nema da mi pomogne. Kome god pokušam da se poverim, gledaju me sa nevericom. Ni danas ne znam pravi odgovor. Jednom prilikom sam sa jednim svojim prijateljem otišla u goste kolima. Sećam se, bila je zima i pao je veliki sneg. Kola smo parkirali ispred kuće te moje prijateljice. Kad smo se vraćali, tražimo kola, a kola nigde nema. Krenemo pešice, kad iza ćoška stoje preparkirana kola u drugoj ulici. Tek da znam da neko stalno na mene motri.
Oružje su vratili, a ja sam ih sva uplakana molila da ga puste na slobodu, jer ništa drugo nije uzeo, i rekla sam da ga neću tužiti. Bilo mi ga je žao. Navodni lopov, zamolio me je pri izlasku, da mu za uspomenu dam jednu svoju fotografiju, što sam ja i učinila. Svako jutro, kad Miladin pođe na posao, neka tajna ruka ostavljala je godinama dinar na šoferšajbni njegovih kola.
To dobro zna njegov vozač Mika, koji i godinama posle toga radio na Sajmu. On je to godinama viđao. Nikada nijedan dan nije prošao a da taj dinar ne stoji na kolima. Neko nam nije davao da živimo u miru. Jednom je tako nestala moja srebrna kutija sa nakitom, a onda je posle tri meseca vraćena i stavljena u fioku, gde je bio složen moj veš, a gde nikada ranije nije stajala.
Foto iz knjige “Aristokratsko stopalo”
SVAKI put, kada bi te stvari odnekud izronile, ja sam doživljavala stres. Kad god bih ulazila u stan, prvo u panici pregledam sve plakare, zavirim ispod svih kreveta, svuda, u strahu da me neko iz nekog ćoška ne iznenadi. Pokušavala sam to da poverim nekim prijateljima, a oni su me onda gledali sa nepoverenjem, kao da sa mnom nešto nije u redu. Ljudi jednostavno nisu mogli da veruju da je takvo nešto moguće. Moj život se odvijao kao u paklu. Sve je to preživljavala i moja porodica.
Jednom u Sremčici primetim da su dve bele staklene kugle sa lustera od rogova, koji je visio na terasi, skinute, a treća stoji na istom mestu. Pitala sam se, ako je neko hteo da ih ukrade, što nije odneo sve tri. Onda sa užasom primetim, kako dve bele kugle, jedna uz drugu stoje u travi. Izgledaju kao dve lobanje.
Verovala sam da mi to radi policija, kako bi mi uterali strah u kosti, da me ućutkaju i da mi razore brak, jer kada se nešto tako neverovatno dešava u kući, rađa se sumnja da neko od nas to ne radi. Nisam u to verovala, mada mi je policija jednom sugerisala da mi to možda muž radi. Međutim, Miladin je i umro, a sa tim se nastavilo, i ja sam u jednoj emisiji kod Marine Rajević „Dok anđeli spavaju” rekla preko televizije: „Drugovi, gospodo, ko mi sad to radi, Miladina više nema?”
Jedne zime, kasno u noć, primetim da neko usred snega stoji preko puta našeg stana na krovu zgrade i gleda u našem pravcu kroz durbin. U mraku se nije moglo baš razaznati lice. Miladina već nije bilo. Ja kažem sinu: „Mane, neko nas posmatra sa krova, preko puta”, i Mane sa kuhinjskog prozora iz mraka vidi isto što i ja. Zovemo policiju, ja kažem, neko nas usred snega, u ponoć, posmatra sa krova. Možda hoće i da nas ubije. Dođite, molim vas, i vidite ko je to. Normalan se čovek noću ne mota po krovu. Za tren oka se stvorila interventna jedinica, izvršila uviđaj i otišla. Tačno je da su zatekli nekog čoveka na krovu, ali mi nikada nisu rekli ko je on. Nisam videla da su ga uhapsili.
U nemogućnosti da sve to prekine, Miladin je duboko patio. Najteže nam je bilo što je kroz sve to prolazilo i naše dete. Ta užasna nepravda, to bezrazložno psihičko mučenje, u njemu su probudili protest i želju za pobedom. Mane je počeo da traži čoveka, čitajući dela pravoslavnih mislilaca Lava Šestova, oca Justina, Berđajeva. U traganju za čovekom, pronašao je Boga. Bio je među prvim mladićima iz gradske sredine koji je, na iznenađenje svih, kao sin Miladina Šakića, upisao teologiju.
Posle te vesti koja je odjeknula Beogradom, mnogi njegovi drugovi iz ateističkih porodica tražili su da im Mane otkriva put do vere. Zajedno su onda odlazili nedeljom na liturgiju. Mnoge od njih Mane je krštavao i venčavao. Bio je to period kada je Mane prolazio kroz veru, koja mu je pomogla da mu se srce ne zaledi u mržnji i da ne poželi osvetu.
SUTRA: SUSRET SA TITOM NA TARI U NEPRIRODNOJ ATMOSFERI
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi