„ARISTOKRATSKO STOPALO” Olivere Katarine: Nikolas Rej, reditelj koji je otkrio Džejmsa Dina, specijalno došao u Kan zbog mene

U VREME kada sam bila sa Ratkom Draževićem moja karijera se naglo uspinjala. Poznati agent Brižit Bardo i Katrin Danev, gospođa Olga Horstik, postala je i moj zastupnik, a njena saradnica Štefanija Jovanović bila je u Minhenu zadužena za nemačko govorno područje.

U Londonu sam takođe imala svog agenta, a svi su oni bili povezani. Preko njih sam dolazila do ekskluzivnih šou programa u svim velikim TV centrima Evrope, što je trebalo brzo da mi populariše ime, kako bih lakše dobijala filmske uloge. Obišla sam mnoge gradove pevajući svoje pesme – od Los Anđelesa i Njujorka, gde sam gostovala u čuvenom „Džoni Karson šouu” – preko svih velikih evropskih gradova: Pariza, Rima, Beča, Haga, Ciriha, Minhena, Berlina, Sofije, Moskve, Kana, Bagdada – pa sve do Tokija.

Jednom sam tako u Hag povela i orkestar Radio Beograda. Ja sa Mišom Blamom, Banetom Đokićem i Bokijem Miloševićem. Moj menadžer, gospodin De Silva, smestio nas je u jedan sjajan hotel. Bio je već spreman sjajan dekor na televiziji i sve je proteklo u najboljem redu. Kad, posle snimanja emisije, prilazi meni ljut gospodin De Silva i kaže kako ja moram da vodim računa koga vodim sa sobom, jer je jedan naš muzičar, poznati klarinetista, njemu nudio da mu on dovede neke druge zvezde iz Jugoslavije koje će ga manje koštati. De Silva se skandalizovao, ja nisam… Eto, i to smo mi…

Često sam nastupala sa tamburaškim orkestrom Janike Balaša. Sećam se jedne prijatne šetnje brodom po Dunavu gde smo kraj Beča snimali emisiju za austrijsku televiziju, sa najpoznatijim zvezdama Nemačke i Austrije. Bila je tu i čuvena operska diva Ana Mofo. Za moskovsku televiziju snimala sam balade Vokija Kostića, koji je, kada sam se ja pojavila, bio vrlo sumnjičav prema mojim glasovnim mogućnostima.

Svi su se iščuđavali i pomalo podsmevali tom mom „klikeru” u grlu dok pevam. A baš taj „kliker” popularisao je njegovu muziku u Rusiji. U mojoj zemlji stalno sam bila izložena zluradoj sumnji i podsmehu. Govorilo se čak da sam ja u stanju samo u studiju da pevam, gde mi veštački, uz pomoć tehnike, stvaraju tu izražajnost. A zašto publika toliko voli da me sluša, o tome nisu želeli da govore.

Stizali su mi pozivi za koncerte sa svih strana. Tako je direktor Kanskog festivala, gospodin Favr le Bre, uporno, bez odustajanja, nekoliko godina insistirao da svečanim koncertom zatvorim Kanski festival. To je bilo posle uspeha „Skupljača perja”. Najzad sam pristala, i u raskošnoj ciganskoj haljini, koju su mi kreirali u Rimu, duge kose, istrčala sam bosa na scenu i pokupila snažne ovacije.

Tada su Iv Montan i Klaudija Kardinale uručivali nagrade pobednicima, a osim mene, učestvovale su i Grkinja Nana Muskuri i Amerikanka Dajan Vorvik, koja je bila malo nervozna i nezadovoljna ozvučenjem. Oduševljeno su me pozdravili, a u publici je sedeo Nikolas Rej, poznati reditelj koji je otkrio Džejmsa Dina, koji je specijalno došao u Kan kako bi za mene navijao. Voleo je moj glas, koji ga je podsećao na Mirjam Makebo, južnoafričku pevačicu, i često bi mi govorio: „Jedina ste bela žena sa glasom crnkinje.”

RATKO je zakupio stan u Parioliju, elitnom kvartu u Rimu. Osnovao je tu i filmsko preduzeće „Prodi film” sa Morisom Ergasom, mužem Felinijeve dive Sandre Milo, i želeo je sav da se posveti mojoj karijeri. Tada smo živeli kao u snu. Stan je bio na dva sprata, raskošno namešten. Na gornjem spratu bila je bašta sa ružama i vodoskokom.

Doveli smo i našu kućnu pomoćnicu iz Zagorja, Šteficu, tako da sam ja mogla da se posvetim samo sebi, da čitam scenarija, negujem se, doterujem. Izlazili smo u divne italijanske restorane. Uveče sam morala da se pojavljujem na prijemima, koji su često bili u baštama raskošnih vila, uz bazene.

Osetila sam tada kako to izgleda živeti na visokoj nozi. „Skupljači perja” bili su za mene dobra preporuka, i mnogi su se producenti interesovali, a među njima i bivši muž Klaudije Kardinale, gospodin Kristaldi. Ratko nije želeo ni sa kim drugim da potpisujem ugovor. Želeo je da on bude moj jedini menadžer i producent. Za mene se tada interesovao i „Paramaunt”. Ratko je kasnije prepričavao kako nemam nimalo poslovne lukavosti, jer ne umem ništa da sakrijem. Jednom smo Ratko i ja sedeli za ručkom sa jednim od direktora „Paramaunta”, koji je imao nameru da sa mnom potpiše ugovor o dugoročnoj saradnji; on je, po mom mišljenju, pokazivao priličnu nametljivost, što mi se nije dopalo, nervirao me je, i ja mu se podsmehnem u lice grimasom kojom sam ga u trenutku izimitirala.

Imao je velike zube i izgledao je smešno. Nisam uopšte razmišljala da takvim ponašanjem mogu da ugrozim svoj ugovor. Ratko se hvatao za glavu. „Budi malo lukava”, govorio mi je uzalud. Ja to nikad nisam ni htela, ni umela. Ipak, mislim da je voleo što sam baš takva, divlja, neukrotiva, spontana, toliko različita od proračunatih starleta koje su se motale po Rimu i bile spremne da prodaju dušu đavolu, samo radi karijere, novca i uspeha.

Iako se posle rata Ratko bavio i državnim švercom i raznim drugim riskantnim poslovima kojima se punila državna kasa, on lično ništa od toga nije imao. Niti se uselio u vilu na Dedinju, niti je uopšte želeo neku ličnu imovinu, jedino je, doduše, živeo komotno, lagodnije nego mnogi njegovi partijski drugovi koji su mu zavideli.

I zato se nikada nije pokajao, ali je bar spadao u one retke iz vrhova bivšeg Titovog režima koji su otvoreno pričali istinu o tajnama vrhova vlasti pred opozicionarima kao što su bili Boba Selenić, Mihiz, Žika Pavlović, Makavejev, Mića Popović, Saša Petrović. Tako je zbog njegovih priča, za kafanskim stolom, stvarana srpska opozicija, koja je onda, formirajući svoje stavove, prenosila to u svoja dela. Tako su nastale knjige i filmovi crnog talasa, koji su obeležili jedno doba … 

SUTRA: VATRENI KONCERTI U PARISKOJ “OLIMPIJI”