DA NEMA glumaca svet bi bio mnogo tužniji. Glumci život kite svojom maštom u koju kao kroz fino tkanje provlače zlatne dragocene niti svoga dara na radost ljudima. Ponekad se razigraju do te mere da njihova igra van scene počinje da liči na predstavu koju oni tu u bifeu spontano stvaraju.
Foto dokumentacija “Novosti”
U jednoj takvoj predstavi van scene glavni režiser bio je pesnik Velimir Lukić, koji je 1962. godine bio i direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. U toj predstavi zaigrali smo nesvesno pozorišni kritičar i režiser Vuk Vučo i ja. Oboje smo bili vrlo mladi. On tek diplomirao režiju na Akademiji, a ja student druge godine na istoj.
Posle premijere „Koštane” došlo je do te luckaste igre umetnika u bifeu Narodnog pozorišta koja je, čini mi se, dovela do prekidanja one niti o kojoj sam govorila, niti između sna i jave. Vesela igra mašte preobrazila se u pravu životnu dramu dvoje mladih protagonista.
Sve je počelo krajnje spontano. U bifeu Narodnog pozorišta vrilo je kao u košnici. Odigrana je premijera popularnog komada Bore Stankovića „Koštana”, u kojoj sam igrala naslovnu ulogu. Od te predstave se mnogo očekivalo. Nažalost, posle premijere publika je bila podeljena, zato što je reditelj Milenko Maričić napravio jednu eksperimentalnu predstavu sa stilizovanom muzikom i igrom, kakvu publika nije očekivala.
Sedela sam te večeri sa Milošem Žutićem, Ljiljanom Kontić, Milkom Lukić, Ljiljanom Dulović i mnogim drugim umetnicima Narodnog pozorišta. Osluškivala sam žučne diskusije i rasprave o tome šta treba učiniti sa tom predstavom. Vladala je neka uznemirenost, balerine su nervozno šetkale gore-dole, ponosne na svoje duge noge, uzdržavajući se da nešto popiju.
Glumci pričaju kako uprava traži od Milenka Maričića da promeni koncepciju ili će mu komad skinuti sa repertoara. Neko reče: „Zar su se sad setili toga, što mu to nisu tražili u toku proba?”… Neki su govorili da je to prva moderna „Koštana”, ali da ide suviše ispred vremena, zbog čega lako može biti neshvaćena. Poneko i danas tvrdi, kao prof. Bajčetić, da su baš iz te moje „Koštane”, koja je probila led, kasnije nikle mnoge druge moderne „Koštane”, koje je publika prihvatila, jer ona u međuvremenu i sama sazrela.
Bila je velika čast pojaviti se još kao student u Narodnom pozorištu u ulozi o kojoj sanjaju mnoge mlade glumice. Bilo je puno onih koji su verovali da sam ja rođena da odigram ulogu vatrene Ciganke, a i ja sam verovala da su u pravu. Nažalost, život ti često otme ono što ti pripada.
JOŠ U TOKU proba bila sam nezadovoljna. Osećala sam da me Maričić suviše sputava, da me pretvara u marionetu čije konce samo on vuče i ne daje mi nimalo slobode. Bila sam suviše mlada da bih mogla da utičem na profesorovu zamisao i koncepciju. Stvari nisu išle kako sam očekivala, pa sam postajala sve uznemirenija. Obratila sam se svojoj „pozorišnoj majci” Miri Stupici, da me posavetuje šta da radim.
Tragika palanke
PREDSTAVA “Koštana”, u Narodnom pozorištu, koju je postavio profesor i reditelj Milenko Maričić, bila je vrlo smela, dosta oslobođena folklornih elemenata, tako je postala elegantnija, ali pomalo hladna, lišena strasti koju je publika najviše očekivala. Više je slikala tragiku palanke, a manje je prostora davala dertu i strasti Borinog Vranja.
„Ja bih da izađem iz ove predstave.”
Ona je pomalo odsutno odgovorila: „Šta je tu je, moraš da izguraš do kraja”
Trebalo je da „Koštana” bude moja velika šansa u pozorištu, a postala je moj prvi poraz, koji tada nisam umela da podnesem. Sedim u bifeu nesrećna i razmišljam – kako baš sve ovo meni da se dogodi. Govorili su da mi je sve dato za tu ulogu. Veliki igrač, prvak baleta, Dušan Trninić govorio je kako posedujem izuzetan talenat za karakterni balet – uzalud. Poznati operski pevač Miroslav Čangalović čudio se kako uspevam da se održim u intonaciji kada nijedan instrument ne prati moju melodiju, jer je i muzika Vojislava Kostića bila puna disonantnih tonova zaglušujućih udaraljki i bubnjeva u kojima nije bilo lako održati se u intonaciji. Ja sam se ipak održala, dok su se operski pevači hvatali za glavu.
„Koštana” je u to vreme najavljivana u štampi veoma bučno. Tada sam postala miljenica štampe koja je sa puno simpatija ispredala idiličnu priču o kćeri kapetana broda iz Savamale. Reditelj me je uveravao da će to biti prava „bomba” za Beograd. Biće to svakako veliki uspeh ili će sve otići dođavola, ovde ne može biti sredine. Posle premijere, kritičar Buca Mirković pisao je: „Koštana je imala nešto tragično u glasu na nivou samog Mitketa.”
A mladi kritičar Vuk Vučo za mene je napisao: „Milolika priučena balerina.”
Ta mi je rečenica stalno zujala u ušima. Zaricala sam se da ću ga ošamariti čim mi ga budu pokazali.Čekala da ga negde sretnem i da mu saspem sve što mislim o kritičarima. Veca Lukić me je ubeđivao da je Vuk to namerno uradio, jer se već raspitivao kako bi mogao da se upozna sa mnom. „On je zaljubljen u tebe”, uveravao me je Veca. „Kako bi ga drukčije ti i zapazila?”
SAMO sam ćutala i gledala uprazno kroz ljude, i patila. Miloš Žutić, koji se tada nije odvajao od mene, a koga sam zvala „knjaz Miškin”, pratio je svaki moj pokret strepeći da tako nes- rećna mogu učiniti nešto nepromišljeno, neku ludost, iznenada ga napustiti, nestati. A kud bih otišla? Gde god bih pokušala da pobegnem, pratio bi me taj nesnosni osećaj poraza, koji je on, jer me je iskreno i duboko voleo, želeo da podeli sa mnom.
Šaputao mi je nežno kako je najbolje da se dignemo od stola i napustimo bife, da odemo nekud sami. Meni se nigde nije išlo. Želela sam da ostanem tu gde sam pala i, pomalo mazohistički, da istrpim taj svoj poraz pred ljudima do kraja. Dolivali su mi vino koje nikad ranije nisam pila. I pušila sam jednu za drugom, što takođe ranije nisam činila. Bila sam veoma nesrećna, potpuno usamljena, usred tog žamora i gužve u prepunom bifeu. Sedela sam kao prikovana i zurila u čašu crnog vina na čijem su se dnu topile sve moje nade i nestajale sve moje ambicije…
SUTRA: MLADENCI NA VENČANjU KAO DVA VRANA GAVRANA
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi
