„ARISTOKRATSKO STOPALO” Olivere Katarine: Beograd postaje moderna evropska prestonica

ZVONI telefon i javlja mi se dugogodišnji direktor Tanjuga Petar Ivačić, pored koga je Alija Vejzagić, tadašnji naš ambasador na Kubi. Kaže da se nalaze u stanu Miladina Šakića i da je on u vrlo teškom stanju i samo ponavlja moje ime.

Pretrpeo je, kaže, penicilinski šok i na samrti je. Molio ih je da me pronađu kako znaju i umeju, i da me dovedu, jer samo mene želi da vidi. Ja sam prvo pomislila da je to neka šala, izgovor, kako bi me namamili da dođem. Pera je bio vrlo ozbiljan i ubedljiv, tako da sam ipak pristala. Obukla sam bele pantalone i isti takav uski sako, cipele kao i uvek „Šarl Žurdan”, broj 36, zamahnula svojom bujnom zatalasanom kosom, i belim sportskim BMW-om brzo stigla u stan u Ulici Strahinjića Bana.

Tu sam zatekla Miladina kako leži, i Peru i Aliju, koji su se brinuli o njemu. U trenutku sam osetila kako u tom susretu ima nečega intimnog, skoro pritajeno erotskog naboja. Saznanje da vas neko zove dok se bore za njegov život nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Sve mi je to bilo uzbudljivo i laskalo mi je. U to vreme sam osećala vrhunac svoje ženske privlačnosti i lepote. Iz mene su izbijale vrele varnice neukroćenog prkosa koji su hranile oči muškaraca koje su me tada gledale sa neskrivenom čežnjom, a kod mnogih i sa idolatrijskim obožavanjem.

Svakodnevno sam to doživljavala. Mira nisam imala. Kad prelazim ulicu, saobraćaj se zaustavlja i svi mi iz kola dovikuju i mašu. Danas razmišljam kako su istinite reči mog prijatelja doktora Savića, koji mi je često ponavljao: „Sinko moj, teško je nositi lepotu.”

Nisam se dugo zadržala u Miladinovom stanu. Ubrzo sam se pozdravila i otišla, a za mnom su ostali mali prozračni oblaci parfema koji su se iskrali iz moje kose. Miladin je tada bio potpredsednik grada Beograda i radio je zajedno sa Brankom Pešićem i Milanom Vukosom. To je bila garnitura koja je najviše učinila za grad Beograd. O njima se i danas govori sa uvažavanjem. Mnogo su uradili za naš grad. U to vreme je izgrađen autoput sa Gazelom, podignute su hala „Pionir” i „25. maj”.

Izgrađeni su prolazi na Terazijama, a godišnje je zidano 10.000 stanova. Tada su stvoreni Međunarodni pozorišni festival – BITEF, Beogradski muzički festival – BEMUS i Međunarodni filmski festival – FEST. Ta ekipa je iskreno volela Beograd i neumorno radila na njegovom uzdizanju. Miladin je neprestano tražio rešenje kako da se još više unapredi po ugledu na velike evropske gradove iz kojih je donosio mnoga iskustva. Često je govorio da mu je najveća želja da Beograd dobije fabriku za preradu smeća i da će on tek tada postati čist, beli grad.

Dovlačio je makete i planove iz drugih evropskih gradova, ali, nažalost, važnije je u to vreme bilo izgraditi stanove, pa tako za fabriku nikada nije bilo dovoljno sredstava. Kako nam to danas izgleda daleko. Da su to bili zaista vredni i pošteni ljudi, i da to nisu samo fraze, govori i to što za vreme svoje vladavine niko od njih nije brinuo o svom ličnom interesu, pa čak nije uzeo ni državni stan za sebe, iako su drugima stanove delili. Branko Pešić je ostao da živi sa porodicom u kući svojih roditelja u Zemunu, a Miladin je živeo na Dorćolu u malom stanu koji je bio njegov. 

MILADIN i ja smo se ponovo sreli nakon što se oporavio od penicilinskog šoka. Tada je on dobio priliku da me pozove na ručak i da mi se zahvali što sam ga obišla dok je bio bolestan. Bio je neverovatno uporan. Nije ni čudo, poreklom je Ličanin. Njegovi su još pre onoga rata došli u Beograd. Uvek je za sebe govorio da je pravi Beograđanin. Njegov otac Mane, po kome moj sin nosi ime, bio je visok, markantan čovek, radio je na železnici i bio je vrlo obdaren za matematiku. Poticao je iz kraja u kome je rođen Nikola Tesla.

Majka Nedeljka bila je vrlo lepa plavooka žena koju su svi zvali Mara. To je bila sjajna domaćica, a Miladin je ličio na nju. Volela ga je više od sve dece, a bilo ih je četvoro, tri brata i sestra. Kada je Miladin bio mali, u šerpici mu je kuvala posebno ono što on voli. I tako nesvesno stvarala ljubomoru kod ostale dece.

Kada su je kritikovali, ona se često branila time da je on još kao mali bio njeno najbolje dete. U teškim vremenima, za vreme okupacije, kako bi pomogao svojoj porodici, izlazio je napolje u kratkim pantalonicama i prodavao ratluk i vanilice koje je pravila majka Mara. I danas mnogi naši mališani lutaju ulicama, nude kokice i semenke, peru stakla na automobilima, kako bi zaradili koju paru.

Proteklih godina mi je tako zapao za oko jedan sasvim mali dečak, koji nije bio napunio još ni deset godina. Uredno odeven, uljudnog ponašanja, posle škole svakog dana je izlazio na ulicu… Napuni džepove kesicama i krene. Između stolova restorana i bašti, izviruje njegova kapica, a onda vam se njegovo lepo, pametno lice obrati sa pitanjem:

„Izvinite, da li želite tamjan sa Svete Gore?” Bio je ozbiljan i dostojanstven, pre vremena sazreo, mali gospodin. Njegova urođena otmenost nije mogla ostati nezapažena. Primetili su ga i neki novinari. Na pitanje – šta je za njega najveća vrednost u životu, dečak im je odgovorio: „Najveća vrednost je ljubav, drugarstvo, prijateljstvo i kada se pomaže onima koji su u nevolji.”

Ljubav sa Miladinom cvetala je uprkos svim otporima koje je režim pokazivao prema tom braku. Miladin je mene uporno osvajao i čekao deset godina otkad sam se vratila iz Pariza. Ja sam tad bila premlada, a kasnije i tuđa, i on nikako nije mogao da mi se približi. Kada nas je život najzad sastavio, pojavili su se veliki otpori i prepreke sa svih strana. Režim je bio protiv tog braka. I pored mnogobrojnih sugestija i opomena, Miladin nije želeo da odustane; terao je te savetodavce iz svoje kancelarije kao muve. Imao je srca i bio je hrabar iako je znao da je pred njim opasan protivnik – Ratko. 

SUTRA: NOVA VELIKA LjUBAV PUNA BURNIH OSEĆANjA