Мислим да је ова криза мањег обима него било која претходна криза. Прво, оно што видимо јесте да поремећај понуде који смо имали седамдесетих није толики. И зато заправо можемо да регулишемо тражњу преко цена. То је било потпуно другачије седамдесетих, каже Алфред Kамер одговарајући на питање РТС-а да ову енергетску кризу упореди са претходним у нашој историји.
“Овај енергетски шок који сада имамо није толико велики као у време прекида испоруке руског гаса. Али треба рећи – још увек. Не знамо како ће се развијати ситуација. Оно што, такође, помаже Европи јесте да је БДП који се производи данас мање енергетски зависан, односно мање зависи од фосилних горива. Зато је удар на економију мањи”, додаје Kамер.
Истиче неколико разлика.
“Прво, током деценија смо видели да се количина енергије потребна за производњу БДП-а смањила. Друго, након прекида руског гаса, потражња за гасом у Европи је порасла, али је сада знатно нижа него током те кризе. И треће, у многим земљама обновљиви извори сада чине и до 50 одсто производње електричне енергије. И то, такође, ублажава ефекат кризе”, објашњава Kамер.
“Али, тако је до сада. И то све важи под претпоставком да ће се ситуација на Блиском истоку стабилизовати и да ће се ефекти рата постепено смиривати средином 2026. године. Али, наравно, може бити и другачије. Зато смо направили и други, озбиљнији сценарио, у којем притисци на цене трају дуже, дакле више цене на дужи период. То је сасвим друга ситуација”, поручује Kамер за РТС.
У свом извештају сте рекли да је европски модел раста, посебно модел раста Западног Балкана, угрожен. Зашто?
Оно што смо видели током последње две деценије био је фантастичан раст свих земаља централне, источне и југоисточне Европе. Видели смо велики подстицај расту у оним земљама које су постале чланице Европске уније. Те земље спровеле су читав низ реформи, што је повећало продуктивност. А када су ушле у Европску унију, добиле су приступ великом јединственом тржишту.
Наши подаци показују да је у оним земљама које су ушле у Европску унију БДП по становнику повећан 30 одсто више у односу на оне земље које нису ушле у Европску унију. Дакле, око 30 одсто додатног раста је нека врста “дивиденде” уласка у Унију. Али та прича је исцрпљена.
Земље у региону морају да раде на реформама које повећавају продуктивност, како на домаћем, тако и на европском нивоу. Такође, имаће додатне користи ако успемо додатно да продубимо јединствено тржиште. Друго, морају да воде рачуна о конкурентности, јер смо у последњих неколико година видели велика повећања реалних плата која нису била праћена растом продуктивности. То је ново и забрињавајуће.
И треће, изузетно су рањиве због крхкости глобалних ланаца снабдевања и њихове интеграције у те ланце. Пословни модел заснован на страним директним инвестицијама функционисао је веома добро, али ће сада морати да се промени.
За земље Западног Балкана, суштина је заиста у спровођењу структурних реформи како би повећале домаћу продуктивност и припремиле се за улазак у ЕУ. Главни фокус ту треба да буде на реформи управљања. Реформа јавне управе је један од највећих покретача раста који смо идентификовали посебно за регион Западног Балкана. Дакле, то је нешто на шта треба да се фокусирају. И то је добра реформа за спровођење, јер су структурне реформе обично веома тешке.
Међутим, становништво подржава реформу управљања, а она побољшава пословно окружење. Затим се могу надоградити друге реформе које су потребне како би се повећала продуктивност предузећа.
А шта је проблем са са страним инвестицијама на Западном Балкану?
Мислим да су стране директне инвестиције веома важне, као што је важно и имати приступ банкарским кредитима. То је постојећи пословни модел у региону.
Али оно што нам је сада такође потребно јесте приступ развијеним тржиштима капитала. И то је, по мом мишљењу, проблем за цео регион. Тај проблем постоји и у Европској унији. Чак и ЕУ нема дубоко развијено тржиште капитала нити могућност за ширење и развој пословања има САД. А када говоримо о стартапима, њима је потребан ризични капитал да би уопште почели пословање. Затим, наравно, говоримо о фази раста и ширења.
За то ширење потребан је велики приступ капиталу. А то је нешто што банке не могу да обезбеде. И то је нешто чиме регион треба да се позабави.
Модел заснован на страним директним инвестицијама је функционисао. Модел финансирања путем банкарских кредита је функционисао. Али будућност ће изгледати другачије.
Да ли сте то рекли министру финансија Србије? Састајали сте се с њим у Вашингтону.
Да, разговарали смо о спровођењу политика у Србији. И српска влада је урадила добар посао на економском плану. Kао што знате, земља је добила инвестициони рејтинг за свој дуг. Наша порука је била следећа – прво, тренутна ситуација са ратом на Блиском истоку учиниће посао доносиоцима политика тежим. И јасно, за Србију то значи да треба да води рачуна о буџету. О томе смо разговарали. А затим смо, наравно, разговарали и о мерама структурних реформи, које су веома важне како би се повећала продуктивност у Србији.
Званичници ММФ-а су на Пролећном заседању више пута поновили да су широке мере, као што су ограничавање цена или смањење акциза, популарне, али се не препоручују. Можете ли објаснити нашим гледаоцима зашто је јефтинији бензин лош за њих?
Дакле, јефтин бензин сам по себи није лош. Али оно што сада видимо јесте да имамо шок у глобалној понуди нафте и гаса на тржишту. При чему је тражња већа од понуде. Суштина је да понуда и тражња морају да се доведу у равнотежу. То значи да треба смањити потрошњу нафте и гаса. Најбољи начин да се то постигне је преко цена. Веће цене ће истиснути са тржишта оне потрошаче којима нафта и гас нису толико неопходни. То је идеја усклађивања понуде са тражњом.
Лоша идеја је контрола цена, јер је то веома скупа, нетипична мера и ми желимо то да избегнемо. Оно што критикујемо је што такве мере не доводе понуду и тражњу за енергентима у равнотежу. Обично те мере представљају велики трошак за буџет.
Kада погледате потрошњу енергије, видећете да највише горива троше најбогатији. Зато, када власти доносе такве мере највише помаже управо богатијима. Зато земље у региону упозоравамо да једноставно немају пара у буџету за то. Имате много пречих ствари на које можете да потрошите буџетски новац. Не можете да расипате своје ресурсе. Зато треба да размотрите мере које ће заштитити најнижи слој становништва по приходима, оне који не могу да се изборе са растом цена енергије. Дајте им једнократну новчану помоћ, надокнадите им трошак повећањем прихода. Оно што ми тврдимо је да је то много јефтиније.
Анализирали смо кризу коју је изазвало обустављање руског гаса 2022. године. Оно што смо открили јесте да су фискални трошкови кризе широм Европе у просеку износили 2,5 одсто БДП-а.
Затим смо анализирали шта се дешава ако се помоћ усмери циљано и то не само на најугроженије и сиромашне, већ и на 40 одсто становништва са нижим приходима. Дакле, 40 одсто популације. То је већ скоро половина ваше земље. И открили смо да би таква једна циљана подршка коштала 0,9 одсто БДП-а. Дакле, 1,5 одсто БДП-а је потрошено ни за шта, отишло је људима којима та помоћ заправо није ни била потребна.
А када само помислим на све притиске на јавну потрошњу који су пред вама, као што су изградња бољег образовног система, обезбеђивање здравствене заштите у будућности. Мислим да би средња класа желела да те услуге буду доступне. Зашто онда трошити новац на глупе субвенције за енергију
Да, али зашто се сматра бољом опцијом да се цене енергената сада пусте да буду слободне? Kако власти могу бити сигурне да виша инфлација на крају неће коштати више?
Прво, ми заправо не можемо много да урадимо поводом ценовног шока и повећања инфлације ове године. Цене енергије су веће. Зато ће енергенти које купујете бити скупљи, и то ће се одразити на индекс потрошачких цена. Оно на шта морамо да пазимо јесте да то временом не пређе у раст цена свих осталих добара у економији, нити у раст плата. Јер ако дође до секундарних ефеката, ако се то угради у све остале цене, ако се инфлациона очекивања повећају, тада се ствара инфлаторни замах у економији. А знамо да је инфлација лоша. Дакле, не можемо да урадимо ништа у вези са шоком цена енергије који долази споља.
Али можете нешто да урадите да инфлација не добије на динамици. И зато централне банке треба да раде свој посао. То значи да многе централне банке у Источној Европи морају да заоштре монетарну политику.
Имам још једно кратко лично питање за вас. Ово је ваш последњи извештај. После овог Пролећног заседања одлазите у пензију, заслужено. Можете ли да одете с миром, имајући на уму Европу у овој енергетској кризи?
Да, одлазим са уверењем да у Европи имамо креаторе економских политика који заправо разумеју проблем. И није важно да ли је реч о Србији или Немачкој, важно је да политичари разумеју проблем. Разумеју и која су исправна решења. А ММФ, наравно, помаже да се све у друштву и у власти увери која су најбоља решења за њихове грађане. Имамо групу политичара са којима смо радили и уверен сам да ће они покушати да воде исправне политике за своје становништво.
И могу да одем у пензију са сазнањем да је та група политичара озбиљна, да зна шта ради и да жели да обезбеди просперитет својим грађана. И због тога сам веома задовољан.