IZREKA „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!“ čuvena je književna rečenica iz zbirke pripovedaka “Grobnica za Borisa Davidoviča”, koju je napisao Danilo Kiš.
Foto: Instagram/avucic
U Kišovoj prozi, ta rečenica predstavlja simbol nepokolebljivog otpora pojedinca protiv surovog totalitarnog sistema, spletki i nepravde.
Danas, u ovim danima velikih lomova, dok posmatram političku i medijsku hajku koja se besomučno vodi protiv jednog čovjeka, Aleksandra Vučića, ta Kišova opomena odzvanja mi u glavi glasnije nego ikada.
Aleksandra Vučića poznajem gotovo dvadeset pet godina.
Kada nekoga poznajete četvrt veka, njegovo ime za vas prestaje da bude televizijska vest, politička opcija ili novinski naslov. Dobije sasvim drugačiju, ljudsku težinu. Dok drugi slušaju izjave, gledaju nastupe i donose površne sudove sa bezbedne udaljenosti, vi se sećate čovjeka pre svih funkcija, protokola i reflektora. I imate privilegiju da uporedite: koliko ga je život promenio, šta mu je donio, a šta odnela politika.
Meni je, posle svih ovih godina, najvažnije jedno — što u njemu i danas prepoznajem onog istog Aleksandra kojeg sam upoznao krajem prošlog veka. Vrednog. Hrabrog. Zahtevnog. Često tvrdoglavog. Koji je i u porazu i u pobedi dostojanstven. Bilo na košarkaškom ili političkom terenu. Spreman da ponese teret od kojeg drugi beže i nepokolebljivo uveren da uvek može i mora da se uradi još više.
Mera čoveka za porodičnim stolom
U našim kućama čovekova vrednost se odvajkada proveravala jednostavnim, narodnim pitanjima:
Hoće li da radi? Možeš li da mu veruješ? Pamti li dobro? Hoće li biti tu kada dođe teško vreme?
Mnogo toga možete postići u životu, popeti se visoko na društvenoj lestvici i napraviti karijeru, a da na tim osnovnim ljudskim pitanjima padnete.
Aleksandar je na njih odgovorio svojim odnosom prema ljudima. I prema Srbiji. Za prijatelje je tu i u volji i u nevolji. Pamti. Ne zaboravlja ljude kada se promene okolnosti, kada porastu obaveze i kada bi svako odsustvo ili distancu mogao lako da opravda državničkim poslom.
Znam koliko je radio da bi stigao tamo gde je danas. Znam koliko i danas radi. Koliko je sebe uložio, koliko tražio i od sebe i od drugih, i koliko je toga nepravednog preturio preko svojih leđa.
Aleksandar od drugih traži napor samo zato što sam daje sve. On nije lider koji posmatra iz hladovine; spreman je da radi, da preuzme odgovornost, da izdrži pritisak i da stane na branik otadžbine kad je najteže.
Mera mržnje kao potvrda vrednosti
U politici, a naročito na Balkanu, ima jedno nepisano pravilo: prosečne niko ne napada.
Oni koji ne vrede, koji ne rade i koji ništa ne menjaju — oni nikome ne smetaju. Prolaze ispod radara, tapšu ih po ramenu i zaborave im ime čim siđu sa funkcije.
Aleksandra napadaju. Svakodnevno. Besomučno. Sa svih strana. Napadaju ga oni kojima smeta jaka Srbija, smetaju im novi putevi, nove bolnice, fabrike, vraćeno dostojanstvo i država koja više nikome ne klima glavom. Napadaju ga i oni spletkaroši iz senke, politički mešetari i mržnjom zatrovani likovi koji ne praštaju tuđi rad, jer u njemu vide sopstvenu prazninu.
Gledao sam ga kako podnosi udarce od kojih bi se i kamen raspao.
Gledao sam kako doživljava izdaje od onih kojima je otvorio vrata, dao hleb u ruke i napravio ih ljudima. I znate šta je najfascinantnije? Nikada ga nisam vidio da je pao u mržnju. Nikada ga nisam video da je odustao.
Domaćin koji ne uzmiče pred olujom
Zašto verujem da je Aleksandar najbolji izbor za Srbiju?
Zato što verujem njegovoj nepokolebljivoj odanosti svojoj zemlji. Moje duboko uverenje je da on Srbiju doživljava kao porodicu: kao nešto za šta ste odgovorni i kada ste umorni, i kada ste ljuti, i kada vam je svega dosta.
Da je Aleksandar predsednik ili premijer neke velike, moćne svetske sile — gledajući sa strane njegovu snagu, radnu etiku i državnički format — voleo bih da je na čelu moje i naše Srbije. A kad već imamo čast, privilegiju i sreću da je naš, da deli našu sudbinu i bori se za našu kuću, onda je pobeda u nedelju jedini mogući i jedini prirodni ishod.
Ne očekujem da moje prijateljstvo bude tuđi argument. Svako ima pravo da sudi svojom glavom. Ali ja imam obavezu da pošteno i naglas kažem šta je moje iskustvo koje traje četvrt veka.
I znam, krenuće već danas taj dežurni šljam sa svojim botovima da lepi lažne etikete, da ne naziva plaćenikom, poltronom i kojekakvim pogrdnim imenima. Ne dotiče me to ni najmanje. Moja novinarska reč ima težinu od tri decenije, a njihove laži traju koliko i jedan botovski komentar — do sledeće objave ili do sledeće apanaže.
Posle skoro tri decenije u ovom poslu, naučio sam da patuljci nikada ne praštaju onima koji imaju hrabrosti da stoje uz svog prijatelja i svoju reč.
Posle svega, mogu da kažem da je Aleksandar sačuvao nešto što u politici gotovo da ne postoji: ostao je čovek na kojeg njegov narod i njegovi prijatelji mogu da računaju.
Ja njegovoj reči verujem. I kada bih svih ovih gotovo dvadeset pet godina morao da svedem na jednu jedinu rečenicu, rekao bih:
Da mi Aleksandar nije prijatelj, volio bih da jeste.
Poruka pred odluku
Pred nama su dani odluke. Čaršija će, po običaju, mutiti vode, lažovi će prosipati otrov, a oni koji u životu nisu poneli ni gram odgovornosti deliće lekcije o moralu. Ali narod nije slep. Narod nepogrešivo oseća ko brani kuću kad gori.
Zato, uoči ove nedelje, poruka je samo jedna. Čista, prkosna, iz dubine duše i iz svake srpske avlije u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori…
Aleksandre, glavu gore i ne daj se pasjim sinovima — jurišnici i spletkaroši traju do prvih izbora, a istorija pamti samo one koji su imali hrabrosti da kada je najteže na svojim leđima nose svoju državu i narod!
I dok mnogi u svojoj zaslepljenosti i mržnji misle da je gotovo — na njihovu žalost, tek je počelo!
(Dražen Živković/ borba.me)