DOK se u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje uzgaji i pojede oko 270 miliona ćurki, a ovaj sektor predstavlja biznis vredan milijarde dolara, u Srbiji je uzgoj ćuraka ostao gotovo na margini živinarske proizvodnje.
Foto: worawan konped / Alamy / Profimedia
Potrošnja je mala, velikih farmi gotovo da nema, ali upravo bi ekstenzivan uzgoj na manjim gazdinstvima mogao da predstavlja zanimljivu priliku za domaće proizvođače.
Razlika između američkog i srpskog tržišta najbolje se vidi kroz potrošnju. Prema podacima iz teksta, prosečan Amerikanac godišnje pojede oko deset kilograma ćurećeg mesa, dok se potrošnja u Srbiji kreće između jednog i dva kilograma po stanovniku.
U SAD je ćuretina posebno vezana za velike praznike. Tokom Dana zahvalnosti, Božića i Nove godine na trpezama završi oko 80 miliona ćurki, dok se tokom godine uzgoji oko 270 miliona.
U Srbiji je situacija potpuno drugačija. Ćurke se danas retko mogu videti čak i u dvorištima seoskih domaćinstava, iako je tradicija njihovog uzgoja nekada bila veoma razvijena.
Zašto nema većih farmi ćuraka
Jedan od glavnih razloga jeste nedovoljna potrošnja, a samim tim i slabo razvijeno tržište.
– Više je razloga u pitanju. Potrošnja ćurećeg mesa po glavi stanovnika iznosi samo kilogram i po za godinu dana, pa klaničari i tržište nisu zainteresovani za otkup i narudžbine od potencijalnih većih odgajivača. Potrošači nemaju naviku, a ni dovoljno novca da kupuju celu ćurku koja uređena teži više od deset kilograma, a postojeće živinske klanice izbegavaju konfekcioniranje obrađenog trupa ćurke – navodi Mile Davidović, vlasnik farme ćuraka u Svrljigu.
Zbog toga u Srbiji postoji tek nekoliko farmi sa intenzivnim načinom tova ćuraka, uglavnom manjeg kapaciteta.
Šansa za mala gazdinstva i okućnice
Iako nema većeg interesovanja za intenzivan farmski uzgoj, poslednjih godina prisutan je ekstenzivan i poluintenzivan uzgoj ćuraka na okućnicama.
Posebno su traženi tovni hibridi belog perja koji brzo napreduju i za šest do sedam meseci mogu da dostignu od 20 do 30 kilograma žive mere.
Farmer i veterinar Slobodan Ilić kaže da se njegova farma upravo zbog specifičnosti tržišta ne orijentiše na završni tov, već na odgoj ćurića do nekoliko nedelja starosti.
Ćurići se potom najčešće prodaju u grupama od 20 do 50 komada malim odgajivačima, koji ih tove prvenstveno za potrebe svojih porodica, a višak mesa prodaju komšijama i poznanicima.
Nabavka nešto starijih ćurića ima još jednu prednost – smanjuje rizik od velikih uginuća karakterističnih za najraniju fazu odgoja.
Ponovo se traže i domaće rase
Pored tovnih hibrida, raste interesovanje i za domaće autohtone rase, kao i za američku bronzastu ćurku.
Među domaćim rasama izdvaja se Dobrička ćurka. Domaće ćurke otpornije su na uslove smeštaja i bolesti, pa se mogu držati ekstenzivno, u postojećim objektima, dvorištima i improvizovanim volijerama.
Takav uzgoj može biti ekonomičan ukoliko životinje imaju pristup dvorištu ili pašnjaku, gde deo hrane pronalaze same – od zelenila do insekata.
Ćurke se mogu držati i zbog jaja. Za reprodukciju se, prema savetima iz teksta, na deset ćurki ostavlja jedan ćuran. Domaći ćurani dostižu oko deset kilograma, dok ženke imaju približno šest do sedam kilograma.
Nekada je Jagodina bila centar trgovine ćurkama
Koliko je uzgoj ćuraka nekada bio značajan u Srbiji pokazuje i podatak koji se navodi u hronikama stare Jagodine.
Početkom prošlog veka trgovina ćurkama bila je toliko razvijena da se navodi kako je „cena ćurećeg mesa iz Jagodine određivala cenu ćuretine na Londonskoj berzi“.
Danas je slika potpuno drugačija.
Ćuretina učestvuje sa relativno malim udelom u domaćoj proizvodnji živinskog mesa, iako je reč o mesu sa visokim sadržajem proteina i relativno malim sadržajem masti.
Ćurka traži više hrane, ali ima i svoje prednosti
Uzgoj ipak nije bez izazova. Ćurići su veoma osetljivi u prvim nedeljama života, dok kasnije postaju znatno otporniji.
Tovne ćurke imaju i veću potrošnju hrane u odnosu na piliće. Za kilogram prirasta potrebno im je približno četiri do pet kilograma koncentrata, dok je kod tovnih pilića potrebno oko dva do 2,5 kilograma.
Sa druge strane, ćurke mogu bolje da koriste hranu sa većim sadržajem celuloze i pogodne su za držanje na pašnjacima, što na manjim gazdinstvima može da smanji troškove ishrane.
Ima li prostora za veći biznis?
Mala potrošnja, nedostatak organizovanog otkupa i slaba zainteresovanost klanica trenutno predstavljaju najveće prepreke ozbiljnijem razvoju ćurkarstva u Srbiji.
Ipak, drugačiju perspektivu pružaju mala gazdinstva.
Ekstenzivan uzgoj, prodaja direktno kupcima i rast interesovanja za kvalitetno meso mogli bi da otvore prostor za nišnu proizvodnju. Posebno zato što ćurka može da se gaji na okućnicama, livadama i pašnjacima, bez ulaganja karakterističnih za velike industrijske farme.
Srbija je, dakle, od nekadašnje razvijene tradicije gajenja ćuraka stigla do proizvodnje koja je danas gotovo nišna. Pitanje je da li će rast tražnje za kvalitetnim živinskim mesom ponovo vratiti ćurke u veći broj domaćih dvorišta i na komercijalne farme.
(Agrosmart)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
