NAJLEPŠI SRBIN U PARIZU ZAVRŠIO JE U NAJLONSKOJ VREĆI: Francuska elita je strepela od Stevana – Spavao je sa ženama moćnika i ucenjivao predsednika Francuske

Stevan Marković bio je čovek koji je za samo 30 godina života uspeo da pređe put od beogradskog mangupa do jednog od najintrigantnijih ljudi francuskog džet-seta. Lepota, novac, poznanstva sa slavnim ličnostima, tajne političkih moćnika i navodne kompromitujuće fotografije pratili su ga sve do njegove brutalne smrti.

Njegova priča počela je na beogradskom asfaltu, a nastavila se u Parizu, gde se našao u neposrednoj blizini jedne od najvećih zvezda tog vremena – Alena Delona.

Dok je Delon plenio pažnju javnosti svojim izgledom i filmskim ulogama, u njegovoj blizini nalazio se Stevan Marković, Srbin koji je u jednom trenutku postao mnogo više od telohranitelja. Bio je čovek od poverenja, neko ko je imao pristup njegovom privatnom životu i poznavao mnoge tajne ljudi iz visokog društva, a upravo su ga te tajne, prema brojnim navodima i kasnijim spekulacijama, na kraju mogle koštati života.

Od beogradskog mangupa do Delonovog čoveka od poverenja

Stevica je još kao mladić važio za tipičnog beogradskog mangupa pedesetih godina. Bio je visok, snažno građen, izuzetno lep i samouveren, a njegovo ime bilo je poznato ekipi koja se okupljala oko bioskopa “20. oktobar”.

Put ga je kasnije odveo u Francusku. U Parizu ga je dočekao sunarodnik Miloš Milošević, koji mu je otvorio vrata sveta o kojem je Stevan mogao samo da sanja dok je bio u Beogradu. Miloš ga je uveo u krug Alena Delona, tada jedne od najvećih filmskih zvezda.

Marković je ubrzo postao deo Delonovog najbližeg okruženja. Nije više bio samo telohranitelj koji prati glumca. Živeo je u njegovoj vili, bio mu blizak i imao priliku da vidi ono što obični ljudi nisu mogli. Znao je gde se Delon kreće, sa kim se sastaje, ali i kakav je njegov život daleko od kamera.

Ipak, Stevan nije želeo da zauvek ostane u ulozi čoveka iz senke. Ubrzo je počeo da gradi sopstvenu mrežu poznanstava i ulazi u društvo u kojem su se okupljali ljudi mnogo moćniji od njega. Tada je, prema pričama koje su kasnije kružile, njegova najveća “imovina” prestala da bude snaga i izgled. Postale su to tajne koje je znao. 

Stevan je nosio foto-aparat i navodno fotografisao ljude sa kojima se susretao na privatnim zabavama. Na tim okupljanjima pojavljivali su se poznati glumci, ministri, ali i supruge visokih državnih zvaničnika. Pričalo se da je Marković napravio zbirku kompromitujućih fotografija koje su kasnije dobile naziv “ružičasti albumi“.

Ukoliko je verovati tim navodima, fotografije je čuvao u svom sefu. Za Stevana su mogle da predstavljaju ulaznicu u još viši krug moći. Međutim, istovremeno su postajale i potencijalna pretnja svima koji su se na njima nalazili.

A onda je došlo do njegovog sukoba sa Delonom. Kako se njihov odnos pogoršavao, Marković je počeo da se udaljava od glumca. Istovremeno, imao je dugove i sve više problema, dok su priče o fotografijama postajale sve ozbiljnije.

Fotografija koja je potresla Francusku

Najveća afera u koju je Stevan Marković bio uvučen povezana je sa suprugom tadašnjeg francuskog premijera, a kasnije predsednika Francuske, Žorža Pompidua. U javnosti se pojavila informacija da postoji fotografija na kojoj se žena koja neverovatno liči na Klod Pompidu nalazi u eksplicitnoj pozi sa više muškaraca.

Priča je izazvala ogroman skandal, ipak, nikada nije pouzdano potvrđeno da je na fotografiji zaista bila Klod Pompidu. Kasnije su se pojavile i tvrdnje da je fotografija bila fotomontaža, odnosno da su je napravile ili podmetnule protivničke tajne službe.

Ali, bez obzira na to šta je bila istina, sama činjenica da se takva fotografija povezivala sa porodicom čoveka koji je pretendovao na mesto predsednika Francuske bila je dovoljna da izazove političku buru.

Stevan Marković je tako postao čovek koji je, prema tadašnjim pričama, znao previše. Njegovo ime više nije bilo povezivano samo sa Alenom Delonom i svetom filma. Počelo je da se dovodi u vezu sa najvišim krugovima francuske politike, a zatim je došlo do još jednog opasnog kontakta.

Marković se našao u sukobu sa Fransuom Markantonijem, moćnim Korzikancem i kumom Alena Delona. Markantoni je važio za čoveka koji se kretao u svetu kriminala i koji je, prema navodima iz tog vremena, imao snažne veze i uticaj. Stevan je, kako se kasnije pričalo, počeo da oseća da mu preti opasnost. Sumnjao je da bi mogao da bude likvidiran, pa je svojim prijateljima u Beogradu, kao i bratu, slao pisma u kojima je imenovao ljude za koje je verovao da mu rade o glavi.

U jednom od njih navodno je napisao:

– Šta god da mi se desi, znajte da su za to krivi Alen Delon i njegov kum Fransoa Markantoni. Oni žele moju glavu.

Nekoliko meseci kasnije njegove najcrnje slutnje postale su stvarnost.

Pronađen u najlonskoj vreći na deponiji

Septembra 1968. godine, sakupljač sekundarnih sirovina na deponiji u Elankuru, nedaleko od Pariza, pronašao je najlonsku vreću iz koje se širio nesnosan smrad. Kada je vreća otvorena, usledio je jeziv prizor. Unutra se nalazilo telo Stevana Markovića.

Obdukcija je pokazala da je ubijen izuzetno brutalno. Najpre je zadobio udarac tupim predmetom u glavu, a potom mu je, dok je još bio živ, pucano u potiljak. Način na koji je zločin izveden dodatno je podstakao sumnje da nije reč o običnom obračunu.

Stevan Marković bio je čovek koji je poznavao mnoge ljude, ulazio u društvo moćnika i navodno posedovao informacije koje su mogle da ugroze pojedince iz sveta politike, filma i kriminala.

Francuska policija pokrenula je veliku istragu. Alen Delon je satima ispitivan, dok je Fransoa Markantoni završio u pritvoru. Međutim, što je istraga više napredovala, slučaj je postajao sve komplikovaniji. Pojedini dokazi su nestajali, svedoci su menjali iskaze, a najvažniji materijal koji je mogao da rasvetli pozadinu svega nikada nije pronađen. Među njima su bile i fotografije iz Stevanovog sefa.

Upravo zbog toga pitanje šta se nalazilo u tom sefu i gde su završili negativi postalo je jedna od najvećih misterija čitavog slučaja. Žorž Pompidu je tvrdio da je afera povezana sa Markovićem bila deo kampanje čiji je cilj bio da ga diskredituje i spreči na putu ka predsedničkoj funkciji.

Istraga je godinama izazivala pažnju javnosti, ali na kraju niko nije pravosnažno osuđen za ubistvo Stevana Markovića. Tako je smrt čoveka koji je u Parizu bio poznat kao svojevrsni “srpski Apolon” ostala obavijena velom tajne.

Gde su nestali Markovićevi negativi?

Koliko je Stevan bio blizu najviših slojeva društva, najbolje pokazuje činjenica da je njegovo ime postalo deo jedne od najvećih političkih afera Francuske tog vremena. Od momka sa beogradskog asfalta stigao je do društva u kojem su se ukrštali interesi filmskih zvezda, političara, bogataša i ljudi iz podzemlja.

Za svega tri decenije života proživeo je, kako se često navodi, gotovo tri različita života. Bio je beogradski mangup, Delonov telohranitelj i čovek koji je navodno posedovao kompromitujući materijal o ljudima sa samog vrha francuskog društva.

Njegov kraj bio je potpuno suprotan glamuru koji ga je okruživao. Umesto reflektora i luksuznih vila, njegovo telo završilo je u najlonskoj vreći na deponiji. Umesto odgovora, iza njega su ostala pisma, sumnje i brojna otvorena pitanja.

Ko je zaista naručio njegovo ubistvo? Da li su kompromitujuće fotografije zaista postojale? Ako jesu, ko ih je uklonio? I šta se dogodilo sa negativima koji su mogli da otkriju istinu?

Stevan Marković je odneo mnoge odgovore u grob. Njegova smrt tako je ostala jedna od velikih misterija koja je povezivala Beograd i Pariz – priča o lepom Srbinu koji je iz sveta beogradskih mangupa dospeo u najviše krugove francuskog društva, a zatim završio mrtav na deponiji.

O njegovom životu i misterioznoj smrti ostao je mit, ali jedno pitanje i danas posebno intrigira:

Gde su nestali negativi iz sefa Stevana Markovića?

Kurir.rs