Lično, najbolje volim komentatore, unuke poslovičnog zastavnika JNA iz Bloka 21, koji je „oštro osudio knjigu“, koju nije bio pročitao, za koju verovatno nije bio ni čuo dok nije postala „slučaj“.
U tom smislu unuk potpisan kao Misha Gutic piše sledeće: „Ovaj čovjek ni po čemu ne vrijedi da bi ja čitao šta on misli!“. Osnovano sumnjam da je, za razliku od dede zastavnika, Misha od slovca do slovca pročitao intervju, ali ipak decidirano tvrdi „da on (ja) ni po čemu ne vrijedi da bi on čitao šta mislim“. Nije Misha Gutic jedini. Legion im je ime.
Problem koji komentatori koji su pročitali intervju projektuju, iako je to njihov lični problem, na Vučića, a posredno i na mene kao njegovog bota, veliki je problem ljudske prirode, pogotovo srpske ljudske prirode. Ovo će biti malo rogobatno rečeno, ali ne može se drugačije reći jer je alogično. Ljudi, naime, žele da se loše stvari nisu dogodile, sećanja na takve stvari potiskuju kako znaju i umeju. Nedremano se nadaju da će iz loših stvari na kraju ispasti nešto dobro i da će konačno nastupiti „bolji život“.
To naravno ne biva nigde osim u zemlji u kojoj ljudi (svih vremena i boja) misle da mogu i ono što ne mogu i da im niko ne može ništa jer su jači od sudbine. Avaj, ako se predugo tako misli – a ovde se predugo tako mislilo – realnost uzvrati udarac i tu zemlju i te ljude dovede u situaciju u kojoj više ne mogu uraditi ni ono što bi možda mogli uraditi i koji su u potpunoj vlasti determinizma, tj. sudbine.
Oni koji su mislili – koji u stvari ništa nisu ni mislili – da će u zemlji čiji predsednik republike – znate koji – javno podrži – a ima indicija i inicira – oružanu pobunu odmetnute policijske jedinice – što je bilo uvod u streljanje Zorana Đinđić kojim se (predsednik) potom dokopa vlasti državnim udarom sa odloženim dejstvom i potom počini seriju manjih ili većih državnih udara – o svakom od kojih je gorepotpisana malenkost uredno obaveštavala javnost, a javnosti pucao qwrz što je obaveštavam – oni, kažem, koji su mislili da će se posle osmogodišnjeg razvaljivanja institucija i vraćanja Srbije na Ćosić Miloševićeva podešavanja, na vlast doći „neokaljana lica“! koja će doneti „bolji život“, ti su se grdno zajebali u računu.
Iako je već bila u dijalektičkoj fazi starog majmuna, moja neznatnost je tokom prve dve godine Visokog carstvija kao mladi majmun mislila – tačnije, nadala se – da će se DS oporaviti od šoka, pregrupisati se i upustiti se u političku borbu za povratak na vlast i ponovno uspostavljanje demokratskih pravila igre, da bi – već u fazi vrlo starog majmuna – dokonala da posle Đinđićevog streljanja, osim kozmetičkih i folirantskih, nikakvih demokratskih pravila nije bilo, da su diumviri bili puk produžetak Ćosićeve politike (prividno) mirnim sredstvima, a da je DS – koja se vratila na staru stazu nacionalističkih grešnika – istrulila iznutra i raspala se nekoliko godina pre nego što je izgubila izbore. Od tada nadalje moja neznatnost stoji na stanovištu da Vučić nije napravio Srbiju ovakvom, nego je samo pokazao kakva je.
