Ovde retko ko zalazi! Ovde je rođen Mehmed-paša! Pod vrhom od baš 1389 m! Ovo su ostaci crkve koju je, po predanju, podigao majci! A ovo je njegova džamija!

Dok je još sina nosila pod pojasom, Bajova majka je, priča predanje, uoči Božića usnila san da joj je nikao bor iz utrobe, pa granama svet natkrilio. Kad je to ispričala svekru, koji je prema običaju svoj čeljadi u kući trebalo da protumači snoviđenje, u toj noći starac je snahu dobro pogledao i rekao joj:

“Daj bože da bude srećno, moja snaho, ali mučno da ti rodiš zemlji gospodara”, ovako zapisa akademik istoričar Radovan Samardžić u knjizi “Mehmed Sokolović”, onoj o slavnom velikom veziru još slavnijeg Sulejmana Veličanstvenog i dvojice turskih sultana nakon njega.

A bilo je to oko 1505, kako su nepouzdani istorijski podaci uhvatili. I predanje tvrdi ovde, u Ravancima. Nebu pod oblake, gde žive duše odavno nema. Groblje je jedini svedok da je života i bilo. Sada ovaj prostrani kraj u životu održava tek poneka duša kad dođe u dve-tri vikendice. Pa i Siniša Adžaga predsednik je crkvenog odbora Crkvene opštine Sokolovići. Voli Ravance. Našao je mir usred nedođije.

– Polako smo podigli vikendicu. Vode nema, struje nema, ali nama lepo. I baštu malu imamo, zanimamo se – veli čovek koji u osamdesetoj godini gazi džip ko Fanđo.

– Lako je tebi, sve žene opštine i doma zdravlja si provozao – šeretski se smeje Slavko Stanić, koji u godinama ne zaostaje puno za vozačem, dok savladavamo kilometre uz rajske predele, puste i teške za prevaljivanje bez ljudskog puta.

– Mangupe, to mi je bio posao – reći će čovek koji je radni vek proveo kao vozač u Rudom.

Upravo tu kraj varoši Rudo, koja je ko kakvo slepo crevo utisnuta kraj Lima, međ brdima istočne Bosne, stoje Sokolovići. Selo u kom jedva pokoji starac ima. A koje takvu priču priča. O znamenitim Sokolovićima, a zapravo o – nama. Ovde u jedan pogled stanu i crkva i džamija. Jer veliki vezir Mehmed-paša i patrijarh Makarije dve su strane iste medalje. I najsjajniji su od roda Sokolovića, a i Srba upisanih u ovo parče istorije.

Ali, najpre put nas iz Sokolovića vodi 30 kilometara uz brda. Jedva malo asfalta, pa makadama, pa šuma. I kroz nju brazde. Doslovce. Kamioni puni balvana razoraše sve. Ali Siniša je vičan. Ovo je njegov teren.

– Gledajte koliko zove. Stalno je beremo, sve je ovde čisto. Znate li da pored ove obične i crne, ima i crvena zova – sve pokazuje.

Izlazimo na čistinu. Pirka vetar. Unedogled talasaju se brda. Na livadi smo, po njenom dnu koje je ko kakav zabran od trnja.

– Na ovoj zaravni, kako narod kaže, rođen je naš Bajo. Naš Mehmed-paša – govore u dahu domaćini Slavko Stanić i Siniša Adžaga, pa nas okreću da gledamo u vrh koji para nebo.

– Neko će reći da je sudbina sve udesila. Varda je visoka 1.389 metara. Da nas podseti na Kosovski boj – Siniša će.

U livadi, još nedozreloj za košenje, onoj planinskoj, podno trnja, ocrtava se kao pravolinijska obalica.

– Tu je navodno bila rodna kuća Mehmed-paše Sokolovića. Izgleda kao da baš pod tom ivicom ima nešto rukom rađeno – kazuje Slavko.

Legenda tako priča o slavnom veziru, a zapisi da prvorođeni Dimitrijev sin na krštenju dobi ime Bajo ili Bajica. Porodica bi iz sitnog seoskog plemstva, kako je naveo akademik, a imala je ogranke između Glasinca i Lima, verovatno i u Pivi. Majčino ime i porodica, dalje piše, nepoznati su.

Bajo nije prvi i nije slučajno odveden u sultanov saraj. Prodor među Sokoloviće, kako zapisa Samardžić, zbio se dvadesetak godina pre njega, kada je kao danak u krvi odveden dečak koji će postati Deli Husrev-paša, ugledni paša s tri tuga iliti tri konjska repa sa zastavom, što je obeležje najviših vojnih komandanata u Osmanskom carstvu.

Dimitrije najstarijem sinu nameni da bude kaluđer, te Bajo izuči čitanje i pisanje u manastiru Mileševa. Tu, kraj moštiju Svetog Save, u zadužbini Nemanjića, gde mu je stric ili ujak bio kaluđer. Posta i čatac. Na samom zalasku života Sokolović će 1576. mletačkom ambasadoru u Carigradu Mark-Antoniju Tjepolu kazivati kako je nekada odgovarao za vreme službe u crkvi, te da mu je bilo 18 godina kada su ga od pevnice odveli u janjičare.

U narodu je, pisao je takođe Samardžić, ostala i priča da je Sokolović kao veliki vezir posetio strica u manastiru i upitao ga: “Spominješ li kako si me nekada bio?, na šta je dobio: “Da te nisam bio, ne bi sedeo tu gde sediš.”

Slavko, čiji su se Stanići pre veka baš sa Ravnica spustili dole u Sokoloviće, rastao je sa pričama o najvećem – Mehmed-paši.

– Pričali mi stari da su svu tu srpsku decu janjičare odveli za neku siniju, a to je okrugli sto od metar prečnika i dali im drvene kašike s ručkom od metar. Nisu mogli da jedu sa onolikom drškom. A onda je naš Bajo našao rešenje da se svi nahrane. Uzme kašiku i hrani onog prekoputa, pa onaj uzme i da njemu da srkne i tako ukrug – priča Slavko.

Peo se Mehmed decenijama na dvorskim lestvicama do prvog ministra – velikog vezira, ali i zvanja koje mu otvori put za to – carskog zeta. Uz njega i Sokolovići, koji su se čvrsto držali. I reklo bi se promišljeno igrali – na obe strane. I prešli u islam, i ostali u pravoslavlju. To nam priča i selo za koje mnogi i ne znaju – Sokolovići.

– Upravo ovo selo nam govori da je volja samog Gospoda bila da mi, Srbi, ostanemo na ovim prostorima. Razni su ratovi i vojske prolazili i zaista je čudo kako smo opstali. Ali ne zaboravimo da je ovo zemlja Svetog Save, Mileševa je na samo 60 km – reći će nam paroh ruđanski Vasilije Cvjetković dok se penjemo uz brdašce ka Crkvi Svetih mučenika jasenovačkih. Onoj koja se vidi i sa puta ka Rudom.

– I u katastru se sama lokacija na kojoj je hram naziva Crkvina, a gde god je takav naziv, nekada je tu po predanju morala da postoji crkva. Veoma je živo predanje da je upravo na ovom mestu poturčeni Srbin Mehmed-paša Sokolović podigao hram iz ljubavi prema svojoj majci, koja se nije htela odreći pravoslavne vere svojih otaca – priča sveštenik.

Levo od ulaza ploča o kritorima, desno ikona njihova uzidana. Govore još jednu neobičnu priču.

– Ovaj hram, koji je vaskrsao na čudesan način, podigao je, zapravo obnovio, sveštenik koji ovde nikada neće doći. Stevan Gagić iz Arizone, koji je iz rodne Majevice kraj Brčkog morao da beži u Ameriku sa dolaskom komunističke vlasti. Sa suprugom Nadeždom i decom Vladimirom i Katarinom podiže 2015. ovaj hram, i to pošto je u medijima pročitao o vezirovoj crkvi za majku – kazuje paroh, te dodaje da je ovo prvi hram u srpskom rodu posvećen mučenicima jasenovačkim.

Unutra ga je narod svojim prilozima ukrašavao.

– I dosta komšija muslimana dalo je prilog za hram. A kad je osveštavan, imali smo i sto za naše komšije, sa posebnim jelovnikom bez svinjetine – ponosan je sveštenik.

Pod, što je neobično, u crno-belim pločicama.

– Po ugledu na dvor Karađorđevića – reći će, pa ulevo od hrama pokazati i temelje za spomenik Makariju Sokoloviću, i to takav da iz kamena izbija lik prvog patrijarha obnovljene Pećke patrijaršije 1557. Bratu, bratancu, ne zna se tačno srodstvo, Mehmed-pašinom.

– Stvar oko obnavljanja rada Pećke patrijaršije svršena je isključivo u porodičnom krugu, veoma prisnim dogovorom Sokolovića okupljenih oko Mehmed-paše – zapisaće Samadržić, pa i dodati o patrijarhu:

– Dugo se pamtilo kako je imao odobrenje od sultana da može nositi topuz i njime tući svakoga ko mu se usprotivi. Zbog toga su ga i prozvali Topuzli Makarije.

Navešće i da je to nepouzdano. Ali pouzdano jeste da su nakon Makarija trojica patrijarha bili Sokolovići – Antonije, Gerasim i Savatije.

– Nažalost, uopšte nismo svesni snage koju su nam dali Sokolovići, i kroz Mehmed-pašu, a posebno kroz patrijarha. Crkva je ovde nakon ukidanja te obnovljene Pećke patrijaršije u 18. veku skoro 300 godina bila zatvorena, sveštenika nije bilo. A liturgiju smo preneli kroz slave i upravo zato su naše slave pune običaja – priča paroh Vasilije, dok će se Slavko, čija je kuća odmah pod crkvom, prisetiti kako se još pre poslednjeg rata kod njega obreo neki arheolog iz Beograda:

– Pekao sam rakiju, kad banu sa sada pokojnim protom, koji mi kaza da taj čovek zna gde je bila crkva Mehmed-paše. Imao je neku žutu, austrougarsku kartu. Od našeg groblja, vidiš gore, bila je polazna tačka, Bandera zvana. Proto i ja nosimo pantljiku od 50 metara, a on busolu, pa nas navodi: “Pravo, levo, desno…” I došli smo u ovu šikaru, na uzvišenje, tu je našao temelje crkve.

Idemo u šikaru. Tamo gde retko ko zalazi. Prošla je godina otkad je poslednji namernik to učinio. I niko ne ide bez Siniše ili Slavka. Ko kakva džungla. Trnje gazimo, grane savijamo. Ošine poneka po licu. A grebe, grebe, grebe…

– Još malo, tu je negde – Slavko će.

– Ajte ovamo, nastavite, ukrug, ‘vamo je – Siniša doziva, a ne vidiš ga.

Eto nas. Teško se uspraviti. Slavko već rukom grebe po lišajevima. Otkriva veliki kameni komad. Pravilan, istesan kvadrat.

– Ovaj kamen je četvrtast kao na stolu u oltaru. Veruje se da je to bio centralni deo hrama koji je Mehmed-paša podigao majci – kazuje.

Istorijskih podataka nema. Istraživanja nema. Nigde ovde. Pa ni u lokalnom groblju kraj crkve, gde su i kameni nadgrobni spomenici. Mahovina i njih pokriva.

– Ne znamo iz kog je vremena ovo neobično groblje. Pretpostavljam da ima veze sa dobom poznatih Sokolovića. Jedno je sigurno, grobovi su hrišćanski, okrenuti ka istoku – priča sveštenik.

Malo naviše beli se minaret. Kad kreneš onim istim putem u planinu, tu je i džamija.

– Mehmed Sokolović je preveo u islam i svoga oca. Stari Dimitrije uze ime Džemaludin Sinan-beg, dobio je i zijamet (veliki vojnički posed, prim. nov.) i postao mutevelija (upravnik, prim. nov.) vakufa koji je njegov sin osnovao u Bosni – zapisaće Samardžić.

Slavko će, kad stanemo kraj džamije, podići ruku i pogled:

– A gore, iznad džamije, ima livada Šekretovac, isto ime nosi i taj seoski put. Ta njegova majka ‘odala je tim putem, nije htela da pogazi svoju veru.

Džamija je ko nova. Obnovljena, lepa. Pred njom česma, ona skladna, rustična islamske umetnosti. Said Junuz, glavni imam Medžlisa Islamske zajednice Rudo reći će nam da je česma originalna Mehmed-pašina.

– Pretrpela je sve negodovštine, ni najmanji kamen na njoj nije prerađen, bila je nacionalni spomenik u bivšoj državi – kazaće nam telefonom Junuz, koji nije mogao biti tu u vreme našeg dolaska, te istaći:

– Džamija je izgrađena davne 1577, dve godine nakon što je Mehmed-pašin bližnji rođak Mustafa-paša Sokolović uvakufio, tj. osnovao staro Rudo 1575, koje će velika poplava 1896. zatrpati. Vakufnama se čuva u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu.

Mehmed-pašina džamija je, pored koje je podigao i mekteb, musafirhanu (konak), imaret, vodovod i česmu, kroz vekove više puta rušena i obnavljana, a poslednji put 2007.

– Nema specifičnih podataka o tome da li je podignuta za njegovog oca, osim da je ostavio da se u njoj svaki dan prouči po jedan odlomak časnog Kurana koji će se pokloniti pred dušu njegovog oca. U narodu se prenosi da ima isti izgled sve ove vekove, osim što je menjana krovna konstrukcija munare – priča Junuz.

Samardžić piše i da je vezir svojima u Sokoloviće, uz druge poklone, poslao i 30 džuzova, poglavlja Kurana u pozlaćenom i raskošno ornamentisanom povezu, da se čitaju za duše pokojnika u njegovoj džamiji.

– U Ankari i Istanbulu našao sam dokumenta koja govore da je Mehmed-paša u Istanbulu sagradio i džamiju gde je oporučeno da se svaki dan prouči pet delova Kurana koji će se pokloniti pred dušu njegove majke. Ali nigde nisam našao da je u Sokolovićima izgradio crkvu za majku – kaže Junuz, dok Samardžić navodi da je “Mehmed-paša svoju majku, koja je prešla u islam, s mnogo pobožne pažnje sahranio u Carigradu, a u pravoslavnom narodu je zapamćeno da je samo za nju podigao crkvu u zavičaju”.

Takođe, piše i da se “Sokolović (…) široko okružio rođacima, od kojih su jedni postali istaknuti turski begovi, a drugi duhovne vođe pravoslavnog nazora i najzad počeo izjavljivati da potiče od srpskih despota”. Ovo izmišljanje despotskog porekla dolazi na vrhuncu Mehmed-pašine moći, a u doba bledog sultana Selima II. Moć je pretočio i u basnoslovno bogatstvo, u imovini vrednoj oko 18 miliona dukata!

– Sokolovići kao malo selo dali su tako velike ljude, koji su doprineli i zavičaju i Osmanskom carstvu. Svaki od njih, iako je napredovao u carstvu, nikada nije zaboravio zavičaj – Višegrad, Rudo, Čajniče, Banjaluku… Osim Mehmed-paše, koji je bio veliki vezir trojice sultana, i pomenutog Mustafa-paše, koji je od 1566. čak 12 godina bio beglerbeg Budima, tu su i Ferhat-paša Sokolović, koji je 1590. obnovio Banjaluku, Lala Mustafa-paša Sokolović, zbog čijeg se zalaganja danas vijori turska zastava na Kipru. Tu je i Sinan-beg Boljević, koji se oženio Mehmed-pašinom sestrom Šemsom Kader, a sa kojom je ostavio 1582. vakuf u Čajniču – objašnjava Junuz.

Takođe, Mehmed-beg, kasnije poznat kao Lala Mehmed-beg, mlađi brat Mustafa-paše, 1566. došao je na upravu bosanskog sandžaka, a 1569. Kurd-beg, sin Mehmed-pašin ne zna se s kojom ženom, postao je hercegovački beg.

– Nadam se da će naš narod prepoznati verski i kulturni značaj ovih ljudi i da neće dozvoliti da se olako zaborave. Džamija Mehmed-paše Sokolovića je na jako lepom mestu i uvek je otvorena za sve dobronamerne posetioce – ističe Junuz.

Iz Sokolovića idemo, a kako bismo drugačije, do u Višegrad. Nestvarno lepa na Drini ćuprija remek-delo je najboljeg graditelja carstva Mimara Sinana. Onog koji će po nalogu Mehmed-paše svojim rukama ozidati i turbe za velikog vezira kraj Ejup džamije u Carigradu. Skonča moćni Mehmed-paša kao žrtva zavere njegovih neprijatelja, okupljenih oko samog sultana Murata III.

I to pošto osta sam, jer mu skloniše ljude od poverenja. Pa i ubiše 10. oktobra 1578. omiljenog mu Mustafa-pašu Sokolovića u Budimu. I baš tačno godinu dana kasnije vezir je, uznemiren, usled noći ustao, uzeo abdest (ritualno pranje kod muslimana), pomolio se Bogu i pozvao blagajnika Hasan-agu da mu čita istoriju Osmanlija.

– Čitaj mi o smrti sultana Murata na Kosovu – zatražio je Mehmed-paša, kako je pisao Samardžić.

Pa kad je došao do mesta gde je Miloš Obilić nožem usmrtio sultana Murata, vezir je, rastužen i plačan, rekao: “Daj i meni, Bože, da tako poginem za veru” Poručio je potom fatihu za dušu Muratovu i legao. A sutradan, 11. oktobra 1579, nož u srce velikog vezira zariće, kako se navodi, sumanuti derviš, najverovatnije čovek pomenutog Lala Mustafa-paše Sokolovića, koji se svrstao u Mehmed-pašine ljude neprijatelje. Za naum derviša znao je i sultan.

– Stari vezir je izdahnuo u trenutku dok je sa Svete Sofije odjeknuo glas večernje molitve – osta upisano kod akademika Samardžića. One jedinstvene Svete Sofije, koja za života Vizantije bi najveća hrišćanska crkva, a u to doba, kao i danas – džamija.

Kakva simbolika…

CRKVA SVETOG MAKARIJA SOKOLOVIĆA IZ INATA

Crkva Svetog Makarija Sokolovića na Paštan brdu, na putu od Sokolovića ka Ravancima, reklo bi se da je u bespuću. Ali taman na mestu, u kraju u kom je i rođen znameniti patrijarh.

– Pokojni proto Slavko Popović iz inata je uspeo podići ovu crkvu, i to u vreme komunističke vlasti. Pošto su se ovuda širili subotari, kad je neko došao iz Vojvodine, rešio je proto da ih zaustavi podizanjem crkve. I uspeo je – otključava nam Siniša vrata prelepog hrama, osvećenog 1975.

Barokni ikonotas posebno privlači pažnju. Star je više od veka, a ikone su oslikane u Novom Sadu.

– Ovo je prvi ikonostas iz crkvi u Rudom podignute 1912, a kada je za obeležavanje 100 godina hrama napravljen drugi, ovaj je ovde donet – veli.

PREGOVORI NA SRPSKOM I ĆIRILICI

Mehmed-paša je bio veliki musliman i do kraja veran Osmanskom carstvu. Ali to odakle je na više načina nije zaboravio. Tokom pohoda i osvajanja u Banatu 1551/52, u dopisivanju sa okolnim ugarskim i erdeljskim velikašima, a posredstvom Srba, kako je zabeležio Samardžić, služio se isključivo srpskim jezikom i ćirilicom i zahtevao je da se i njemu odgovara na isti način.

PASTIRSKI ŠTAP I TIKVICA IZ BOSNE

– Postoji predanje da se Mehmed-paša pred svaki susret sa sultanom povlačio na nekoliko trenutaka u potpuno praznu odaju, gde su se jedino nalazile njegove haljinice u kojima je doveden u Stambol, njegov čobanski štap i tikvica. To je obavljao s namerom da se u bogatstvu seti svoga porekla i opomene se pravde o koju se nije smeo grešiti – piše Samardžić.

BRAK SA 40 GODINA MLAĐOM SULTANIJOM ESMOM

Ženidba Ismihan, poznatijom kao sultanija Esma, unukom Sulejmana Veličanstvenog i ćerkom budućeg sultana Selima II, koja je bila 40 godina mlađa i imala svega 16 leta, bila je siguran put do najvećeg položaja – velikog vezira. Ali nije bilo sreće. Svake godine rodi im se po jedan sin, ali im svi umru, zabeležio je 1573. mletački ambasador Barbaro. Jedini koji im osta živ više godina je skrivan jer carske kćeri udate za vezire nisu smele imati muške dece.

MRTVI SULTAN KAO DA JE ŽIV

Strašna bitka za Siget (danas u Mađarskoj) i poslednja sultana Sulejmana Veličanstvenog filmska je priča. Siget je pao u ruke Turaka 7. septembra 1566, a sultan je umro u blizini u noći između 5. i 6. septembra! Mehmed-paša ga u krugu od nekoliko ljudi balsamuje i fingira da je još živ, jer treba uzeti pobedu i u bezbedno obaviti smenu na prestolu.

Telo je uvijeno u krpe natopljene mirisnim uljem i carski obučeno. Stavljali su ga uvoštenog uz prozor čadora kako bi ga vojska pohodeći pozdravila. Posle skoro dva meseca stigao je mrtvi Sulejman Veličanstveni u Beograd, koji je osvojio 1521, gde je vlast bezbedno preuzeo Selim. A na putu dotle veliki vezir je stavljao druge ljude u nosiljku kraj prozora da glume sultana jer leš nikako više nije mogao držati u sedećem položaju.

ZAVOD NEMA ZVANIČNIH PODATKA

Iz Republičkog zavoda za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasleđa Republike Srpske odgovorili su Kuriru da ne raspolažu relevantnim podacima o predmetnim lokalitetima – ostacima crkve, džamiji, česmi kao i seoskom groblju u Sokolovićima.

– Džamija Mehmed-paše Sokolovića u Rudom uvrštena je na listu peticija Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika BiH, dok preostala tri lokaliteta ne uživaju status zaštite u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima – naveli su iz zavoda.

HRONOLOGIJA JEDNOG ŽIVOTA – OD BOSANSKIH BRDA DO CARIGRADA

– rođen oko 1505. kao Bajo/Bajica

– sa 18 godina kao čatac odveden iz Mileševe u janjičare

– preobraćen u Mehmeda, prvo vaspitanje dobio u starom saraju u Jedrenu, gde je izašao pred Sulejmana Veličanstvenog u zimu 1524/25.

– upisan u ičoglane – mladići najprikladniji stasom i pameću

– vaspitanje počeo u kučuk-odaji, gde su dečake učili uljudnosti, čitanju i pisanju u veri Muhamedovoj

– u kiler-odaji učio jezike – čist turski, arapski, persijski

– u has-odaju ušao kao jedan od najsposobnijih i najodanijih

– u jedrenskom saraju proveo skoro 13 godina

– kratke i nepouzdane vesti govore da je učestvovao u Mohačkoj bici 1526, bio s turskom vojskom pod Bečom 1529. i u Budimu 1541.

– prva služba po dovođenju na novi dvor u Carigradu u finansijama – carskoj riznici

– rikabdar – lični dvoranin koji je pomagao sultanu da uzjaše konja i pratio ga pešice

– čohadar – starao se za odeću sultana, uz čiji je skut bio tokom svečanosti

– silahdar-aga, zapovednik carskih štitonoša, brinuo o ličnom naoružanju sultana, kome je tokom ceremonija išao s desne strane, noseći na desnom ramenu njegovu sablju

– češnegir-baša, pratio sultana na svim putovanjima i pohodima

– veliki kapidži-baša, najstariji zapovednika dvorske straže, privodio strane izaslanike sultanu, obavljao poverljive misije, donosio svilene gajtane i katilfermane

– 1541. zauzeo srednju Ugarsku i pretvorio je u Budimski pašaluk

– 1546. postaje kapudan-paša, vrhovni zapovednik turske flote

– 1551. unapređen u zvanje rumelijskog beglerbega

– 1555. zvanje trećeg vezira Porte

– 1561. u obračunu između prinčeva Selima i Bajazita, kada je potonji pogubljen, pomogao prvom, budućem sultanu Selimu II; postao drugi vezir

– 1562. oženio se Selimovom ćerkom Ismihan – Esmom

– 1565. postao veliki vezir Sulejmana Veličanstvenog, što je bio i sultanima Selimu II i Muratu III

– ubijen 11. oktobra 1579.

* izvor Radovan Samardžić “Mehmed Sokolović”

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.