Хамилтон је забележио 106. победу у каријери, у чему је апсолутни рекордер и показао да га и у 42. години живота рефлекси и даље служе, као када је био голобради младић и бранио боје Мекларена пре 20 година.
Британац је постао најстарији победник једне трке Формуле 1 још од Џека Брабама пре више од пола века.
Име Луиса Хамилтона налази се у самом врху, раме уз раме са великанима које је овај спорт икада имао.
Као седмоструки светски шампион, изједначен је на врху вечне листе са легендарним Михаелом Шумахером. Оборио је готово све релевантне рекорде у најбржем циркусу на свету, а још једном је показао због чега га милиони навијача сматрају једним од најбољих возача свих времена.
Његова прва победа у црвеном болиду након преласка из Мерцедеса догодила се годину и по дана од потписивања уговора са италијанском екипом.
Као први и за сада једини тамнопути возач у такмичењу, пробио је бројне баријере.
Британски возач је апсолутни рекордер по броју победа (106), пол позиција (104) и пласмана на победничко постоље (206), а током каријере је сакупио и највише поена у историји такмичења.
Три тима – 106. победа
Највећа вредност Луиса Хамилтона никада није била само у брзини. Брзих возача је Формула 1 имала много. Шампиона, такође. Али, мало је оних који су успели да преживе толико различитих ера, промена правила, успона и падова, а да притом остану толико брзи да побеђују.
Од дебитантске сезоне 2007. у Мекларену, Хамилтон је прошао кроз неколико потпуно различитих генерација болида.
Возио је атмосферске моторе (мотор са унутрашњих сагоревањем који зависи од усисавања спољног ваздуха), доминирао у хибридној ери (комбинација мотора са СУС и електричног мотора), а затим дочекао и нову револуцију правила која је многе шампионе бацила у други план.
После драматичног губитка титуле 2021. године у Абу Дабију, многи су веровали да се никада неће опоравити. Био је надомак рекордне осме титуле, а онда је у једном кругу остао без ње. Уследиле су две сезоне без победе, нешто што је до тада деловало незамисливо за човека који је годинама рушио рекорде.
Хамилтон није одустао. Није тражио изговоре. Није напустио спорт када је постало теже. Прелазак у Ферари многи су сматрали романтичним потезом на крају каријере, али је Британац још једном показао да није дошао у Маранело да би уживао у статусу легенде, већ да би поново побеђивао.
Управо због те менталне снаге аргумент да је Луис Хамилтон највећи возач свих времена има све већу тежину.
Тешко је поновити то да двадесет година останете гладни успеха, да након највећих разочарања поново устанете и победите. Нисмо у његовим ципелама, ни у седишту, али заиста делује да је тешко.
Зашто је његова каријера импресивна
Хамилтонова каријера представља синоним за врхунску класу, константност и способност прилагођавања. Због чега баш овакав опис?
Седам освојених титула светског првака, рекордан број победа, пол-позиција и подијума забележио је са три различите екипе – Мекларен, Мерцедес (највећи успех) и Ферари.
Међутим, издваја га чињеница да је две деценије у самом врху, без обзира на промене правила, генерације ривала и технолошке револуције кроз које је Формула 1 пролазила.
Направимо малу дигресију код “две деценије у самом врху”, како би боље резумели суштину Луисове каријере – четвороструки шампион Макс Ферстапен већ у другој узастопној сезони без трофеја размишља о повлачењу, услед промене правила (као што је и сам рекао), приватних разлога, мањка мотивације, итд.
Једноставно, то само говори колико је Хамилтон дуготрајан.
Зато победа у Барселони није била само још један тријумф у низу. Била је то потврда да шампионски инстинкт никада није нестао, иако су многи већ то одавно помислили (као и сам аутор овог текста).
Хамилтон је током читавог викенда демонстрирао врхунску брзину, а у трци је, заједно са Фераријем, одрадио готово савршен посао.
Многи су сумњали да ће након одласка из Мерцедеса успети да поново побеђује, јер ни у последњим годинама у немачком тиму није се превише радовао.
У ери у којој се Формула 1 убрзано мења, Луис Хамилтон је остао мерило величине.
А, ова сезона још није готова. Ако стигне до магичне “осмице”, дилеме неће бити.
Да ли је највећи икада? Одговор ће увек зависити од укуса, генерација и навијачких симпатија. После свега што је прошао и после још једног повратка на врх у 42. години, све је мање аргумената против такве тврдње.
