Tajson nema luksuz da sa slabije rangiranim bokserom boksuje 12 rundi na poene, već mora da ga nokautira u prvim rundama meča. Upravo onako kako je Amerika mislila da nokautira Iran u ratu u koji je brzopleto ušla. Međutim, značajne operativne kapacitete nije uvek lako pretvoriti u strateški uspeh, o čemu svedoče američki ratovi u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, sovjetski rat u Avganistanu i ruski u Ukrajini, kao i upravo ovaj najnoviji rat Amerike sa Iranom. Svi ovi ratovi su asimetrični jer je u njima jedna strana nesumnjivo vojno jača u svim segmentima, što je upravo dovodi do rizika da suprotstavlja ogromnu vojnu efektivu skomnijim i jeftinijim resursima protivnika za koje je čisti pogodak kada uspeju da oštete skupu vojnu opremu i ljudstvo neprijatelja svojim tako skromnim resursima. Vijetnamski general Džap je na američke vojnike slao rojeve pčela-ubica jer su pčele jeftine, a vojnici su skupi, pogotovo američki, jer u Americi bilo koji kovčeg koji se vrati iz inostranstva mnogo košta na unutrašnjem političkom planu. Tramp se upravo zbog toga suzdržava od kopnene invazije na Iran, bez koje očigledno ne može preokrenuti ovaj rat, a pitanje je da li bi ga mogao preokrenuti i s njom jer su stvari već otišle predaleko, budući da su zakoni asimetričnih ratova neumitni.
S protokom vremena u većini asimetričnih ratova sve su manje šanse da jača strana nadvlada jer sve više troši resurse, strpljenje i živce, dok se slabija strana sve više kuraži da uspešno odoleva jačem protivniku, što joj daje kreativne taktičke i strateške ideje, poput pomenute Džapove dosetke s pčelama. Takođe, u asimetričnom ratu jačoj strani preti opasnost od „zaglavljivanja“ ogromnih operativnih resursa u strateškom živom blatu, što je opet opisao pomenuti general Džap vispreno predviđajući svojoj komandi tokom vijetnamskog rata da će američka efektiva rasti sve do tačke kada će postati beskorisna jer se tolikom efektivom neće moći lako manevrsiati na skučenom taktičkom prostoru. Upravo je to razlog zašto Putin ekstremno pazi da u rat u Ukrajini doliva tačno onoliko efektive koliko je potrebno, ali ne preko toga, što nije razumeo bandoglavi Prigožin, zbog čega je i izgubio glavu. U ratu i u ljubavi lošije prođe ona strana koja se nepromišljeno zaleti, jer su ove dve stvari koje određuju ljudsku egzistenciju vekovima ipak osetljive stvari, te ova vrsta osetljivosti pomalo fali Donaldu Trampu, koji se zaleteo nepromišljeno u rat sa Iranom i sada lupa glavu kako da iz njega izađe.
Amerika nikada nije za potcenjivanje jer je tu toliko oružja, para i još svakakvih drugih đavola da će napraviti poen na nekoj drugoj strani sveta ako ne može da ga napravi trenutno na Bliskom istoku, te ga je upravo i napravila u Bosni i Hercegovini odlaskom visokog predstavnika Kristijana Šmita, iza čega je očigledno tihi rad više svetskih faktora koji ne bi bio moguć da Amerika nije dala zeleno svetlo.
Amerika je još uvek svetska sila i biće to jasno već i iz srdačnog dočeka koji će Trampu ove nedelje u Pekingu prirediti pametni Kinezi, ne želeći da mu staju na žulj oko Irana, ali nudeći dobre usluge – od globalne trgovine sve do tehnološko-kvantnih pitanja, koja će obeležiti ovaj vek.
