Zašto su američki saveznici rezervisani oko rata u Iranu: Ovo su GLAVNI RAZLOZI

Nakon preko mesec dana od početka ratnih dejstava Sjedinjenih Američkih Država i Izraela u Iranu deluje da sukob ne ulazi u mirniju fazu. Iako je broj projektila i dronova koje su obe strane lansirale u prethodnim danima u značajnom padu u poređenju sa prvih nekoliko dana rata, pregovori ne deluju kao kredibilni u kontekstu realističnih ciljeva dve strane i njihovih zahteva.

Donald Tramp sve više govori o mogućem američkom prisustvu i na kopnu u ograničenom formatu, a čemu doprinose i vesti o pomeranju američkih padobranskih jedinica i marinaca iz drugih regiona ka Bliskom Istoku. Blokada Ormuskog moreuza od strane Irana i gađanje energetske infrastrukture država regiona, poput Saudijske Arabije ili Katara, takođe već sada utiče na globalne cene energenata. Ipak, uz sve ove negativne efekte po ekonomiju i moguće dalje eskalacije, američki saveznici u Evropi deluju prilično rezervisano oko učešća u operacijama. Ovog puta takva je i Velika Britanija, a koje je tradicionalno pratila američku spoljnu politiku mnogo više nego druge evropske sile. Postoji nekoliko razloga zašto se to danas dešava, uključujući pitanja volje, ali i pitanja objektivnih kapaciteta.

Kada se radi o pitanju političke volje, ona je kod evropskih država tradicionalno manje prisutna nego u Vašingtonu. Ovaj fenomen nije nov i bio je prisutan i tokom prethodnih američkih bliskoistočnih angažmana, poput invazije na Irak 2003. Najveće kontinentalne sile u EU, Francuska i Nemačka, tada su odbile učešće u ovom ratu, a sledile su ih i druge manje evropske države. Amerika je u navedenoj vojnoj intervenciji od evropskih država mogla da se osloni samo na Ujedinjeno Kraljevstvo i Poljsku. Sličan sentiment je opstao i u narednim godinama, te je evropsko angažovanje u takvim poduhvatima bilo uglavnom nevoljno, nepostojeće ili više pasivno. Ovaj osećaj se produbio dodatno sa povratkom Donalda Trampa na vlast, a koji je svojom retorikom protiv evropskih država povećao nepoverenje u transatlantskim odnosima. Jednostrane carine evropskim državama, pretnje oko zauzimanja Grenlanda i pritisak na evropske države da troše više na odbranu odaljili su Vašington i Brisel više nego ikada ranije.

U takvoj novoj političkoj klimi, bilo bi teško očekivati učešće evropskih država u vojnim dejstvima bez užeg interesa i samo na osnovu tradicionalnog savezništva, a za koje i sami evropski lideri smatraju da je ugroženo. Ovo raspoloženje je prisutno i u Londonu koji je najlojalniji veći američki saveznik u Evropi, a i koji je imao najmanje neprijatan tretman od nove republikanske administracije. Evropske države ostaju pod višim stepenom averzije prema riziku koji vojna dejstva generalno nose sa sobom, a bezbednosna pretnja na istoku Evrope u vidu rata u Ukrajini ostaje centralni fokus i najveći finansijski i vojni teret u odnosu na ograničene evropske kapacitete.

Naravno, sami kapaciteti predstavljaju jedan od najvećih ograničavajućih faktora, čak i da volja kod evropskih država postoji, a trenutno je u velikoj meri nema. Evropske države većinski svoje vojske nikada nisu razvijale za projektovanje moći, već za nužnu kopnenu odbranu od tada predominantnog SSSR-a i socijalističkih država saveznika tokom Hladnog rata. Dok je Amerika preuzimala globalnu ulogu odbrane poretka i samim tim razvijala kapacitete u vidu krstarećih raketa, dronova, globalno mobilne mornarice i napredne avijacije, evropske države su zidale predominantno defanzivne odbrambene vojne sile. Kako je sovjetska pretnja nestala 1990-ih i direktna vojna opasnost opala, evropske države su dalje redukovale potrošnju i do početka 2020-ih evropske vojske su postale po obimu drastično smanjene i nedovoljno finansirane oružane snage. Nove investicije u vojsku od početka rata u Ukrajini pokušavaju da nadomeste taj zaostatak, ali još uvek nedovoljno brzo i po obimu relevantno.

Posledica toga je da SAD imaju mornaricu koja je po tonaži oko četiri puta veća od evropskih savezničkih mornarica zajedno i nemerljivo veće kapacitete u avijaciji. Ta razlika je bila primetna i u periodu invazije na Irak još 2003, kada je Velika Britanija kao jedini američki relevantni saveznik tada, poslala trupe u ekvivalentu 10% poslatih trupa od strane Sjedinjenih Država. Taj udeo može da se više smatra simboličkim, ali u toj sferi važnim kao vid poruke da Amerika nije sama i da ima pouzdane saveznike. Takav vid involviranja danas je gotovo nemoguć zbog promene veličine i kapaciteta Ujedinjenog Kraljevstva. Danas Velika Britanija, osim većeg stepena skepse nego u periodu vlasti Tonija Blera koji je bio skloniji politici intervencionizma, ima i ograničenije kapacitete. Od dva nosača aviona, jedan je na remontu, dok kada se radi o pratnji nosača u vidu razarača, podmornica ili fregata, takođe je veliki udeo (od generalno smanjenog broja u poslednjih 30 godina) na popravci ili doradama. To osim pitanja volje, ostavlja i pitanje realnih mogućnosti.

Zbog svega navedenog, američka i izraelska dejstva će izvesno ostati ograničena na vojne kapacitete ove dve države. Prvi faktor je manjak evropske volje kao posledica tradicionalne evropske rezervisanosti u kombinaciji sa posledicama Trampove agresivnije politike prema atlanskim saveznicima, a koja nije zaobišla ni najlojalniji deo Evrope. Drugi faktor je objektivni pad evropskih vojnih kapaciteta za projektovanje moći dalje od neposrednog okruženja, a koji takođe nije zaobišao ni najlojalnije saveznike SAD-a u Evropi. Ukoliko do evropskog uključivanja u rat dođe, može se više na njega računati kao vid političke podrške i davanja legitimiteta, a manje realne pomoći na terenu. U toj sferi, SAD i Izrael moraće da ostanu glavni nosioci tereta sa minimalnim šansama da se to skorije promeni.

Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije “Novi treći put”