UPOZORENJE KOJE LEDI KRV U ŽILAMA! Isplivao pakleni američki scenario: Ljudi bliski Gadafiju se oglasili pred udar na Iran

Već je prošlo gotovo dvadeset godina od šokantnog intervjua koji je 2. marta 2007. penzionisani američki general Vesli Klark dao poznatoj američkoj novinarki Ejmi Gudman. General Klark je tada otkrio da mu je nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. u Pentagonu rečeno za plan da se “napadnu i sruše vlade u sedam zemalja u roku od pet godina”. Spisak je počinjao Irakom, a zatim su sledile Sirija, Liban, Libija, Somalija i Sudan, dok je poslednji na listi bio Iran.

Ako je nekome tada izgledalo da general Klark širi teorije zavere, u međuvremenu je postalo jasno da je zapravo opisivao ono što će se kasnije dogoditi. Danas, dve decenije kasnije, vidimo da je Amerika bila prilično dosledna u sprovođenju tog plana. Sve navedene zemlje su u međuvremenu napadnute, uništene ili ozbiljno destabilizovane, a poslednji na meti zaista se našao Iran.

Međutim, uočljivo je da realizacija plana kasni u odnosu na prvobitni scenario. Umesto u roku od pet godina, Iran je napadnut tek prošle i ove godine.

Kako u knjizi “Izrael i sukob civilizacija” piše britanski novinar i ekspert za Bliski istok Džonatan Kuk, nakon uspešnog uništenja Iraka (koji je napadnut 2003), ključni deo američkog plana o rušenju bliskoistočnih režima trebalo je da sprovede Izrael napadom na Liban. Prema proceni Pentagona, izraelski napad na Liban trebalo je da uvuče u rat Siriju i Iran, što bi Americi dalo izgovor za napad na te zemlje.

I zaista, Izrael je 2006. napao Liban, ali se suočio sa neočekivano snažnim otporom Hezbolaha.

– Plan je pošao po zlu uglavnom zato što je Izrael zaglavio u prvoj fazi, u Libanu – piše Kuk, sugerišući da je zbog vojnih uspeha Hezbolaha 2006. morao biti odložen napad na Siriju, a time i na Iran.

“Arapsko proleće”

Nakon što je propao prvobitni scenario da se Sirija i Iran napadnu preko izraelske agresije na Liban, američki stratezi posegli su za složenijim metodama. U tom kontekstu, 2011. širom severne Afrike i Bliskog istoka iznenada izbija protestni pokret “Arapsko proleće”, u kojem ono što je deset godina ranije zacrtano u Pentagonu, rušenje sekularnih režima, sada na terenu sprovode arapski pobunjenici.

U tim buntovnim masama koje su ustale protiv svojih autokratskih vlada bilo je različitih društvenih slojeva od ogorčene radničke i studentske omladine koja je tražila bolji život, do islamističkih ekstremista koji su težili uspostavljanju kalifata, ali su svi oni bili korisni za sprovođenje plana iz 2001. koji je 2007. izneo general Klark.

Te 2011. plan je u svojoj drugoj verziji ponovo dobro započeo, pa je Libija brzo razorena, a njen vođa Muamer Gadafi brutalno ubijen. Međutim, projekat je zapao u Siriji, gde se vlast Bašara el Asada, uz pomoć Irana i Hezbolaha, snažno oduprla pobunjeničkim snagama koje je podržavao Zapad, a posebno nakon što joj je 2015. u pomoć stigla i ruska vojska. Bez kontrole nad Sirijom nije se moglo krenuti na Iran.

Uslovi za napad na Iran stvoreni su tek krajem 2024, nakon što je Asadova vlast konačno pala, a na čelo Sirije došao bivši vođa al-Kaide Ahmed el Šara, poznat i kao Abu Mohamed el Džulani. On je odmah prekinuo veze sa Iranom, dajući signal Vašingtonu da Teheran više nema saveznika u Siriji. Zauzvrat, nedavno je dočekan u Beloj kući uz najviše počasti.

Tako se konačno moglo krenuti na Iran, ključni cilj dugogodišnje strategije preoblikovanja Bliskog istoka.

“Iran ne bi trebalo da ponovi greške Libije”

U svetlu ovog plana, zanimljive su poruke koje Iran ovih dana dobija od ljudi bliskih pokojnom libijskom vođi Gadafiju. Među njima su njegova ćerka Ajša Gadafi i bivši ministar informisanja Musa Ibrahim.

Ibrahim, danas sekretar fondacije “Afričko nasleđe” sa sedištem u Johanesburgu, nedavno je u intervjuu upozorio da Iran ne sme verovati Americi ako ne želi da završi kao Libija.

– Iran ne bi trebalo da ponovi greške Libije, koja je platila visoku cenu zbog poverenja u Zapad – rekao je on, dodajući da Amerika ne traži mir, već koristi konflikte za kontrolu regiona.

Prema njegovim rečima, pregovori za Vašington nisu sredstvo za rešavanje sukoba, već način da se sukob nastavi drugim sredstvima, političkim, ekonomskim i diplomatskim.

Libija danas ne funkcioniše kao jedinstvena država

Gadafijev režim je 2003. dobrovoljno odustao od nuklearnog i raketnog programa i započeo normalizaciju odnosa sa Zapadom. Samo nekoliko godina kasnije, iste zapadne sile predvodile su NATO intervenciju koja je dovela do njegovog ubistva i raspada države.

Libija danas ne funkcioniše kao jedinstvena država, već je podeljena između zaraćenih frakcija.

Sličnu poruku uputila je i Ajša Gadafi, koja danas živi u Omanu. U otvorenom pismu upozorila je Iran da ne veruje zapadnim obećanjima, podsećajući na sudbinu svoje zemlje.

– Ako odustanete od svojih programa, vrata sveta će vam se otvoriti, tako su govorili mom ocu. On je verovao u dijalog, ali smo na kraju dobili bombe i razaranje – napisala je.

Iran je znatno snažniji protivnik od Libije

Na kraju, ukazuje se i na ekonomsku dimenziju sukoba. Gadafi je pokušao da naftu prodaje van dolarskog sistema, što se često navodi kao jedan od razloga njegove eliminacije.

Slično tome, Iran poslednjih nedelja pokušava da izbegne petrodolar, tražeći plaćanje nafte u rialima ili kineskim juanima. Na to je Amerika reagovala vojnim i ekonomskim pritiscima.

Ipak, Iran je znatno snažniji protivnik od Libije, pa ostaje otvoreno pitanje da li će izbeći njenu sudbinu.

(Slobodna Dalmacija)