30 GODINA BLICA Svedočanstva o dobroti i humanosti: 30 životnih priča koje su obeležile tri decenije za nama

Dali su svoj život za druge. Skakali u ledene reke i ulazili u vatru bez razmišljanja. Gajili kosu da bi je dali onima koji se bore za život, poklanjali sopstvene organe onima koje vole, pa čak i potpunim strancima. Trčali hiljade kilometara pretvarajući svaki korak u novac za bolesne. Oni su naši sugrađani, komšije, deca i junaci svakodnevice. Ovo je 30 priča o ljudima koji su u poslednjih 30 godina dokazali da je čovek čoveku – najveći oslonac.

Tri decenije svedočenja istoriji, hiljade naslovnih strana i milioni ispričanih priča. Kad se osvrnemo iza sebe, na period od 30 godina koliko je “Blic” sa vama, shvatamo da su najvažnije vesti bile upravo priče o običnim ljudima sa neobično velikim srcem.

Obeležavajući jubilarni 30. rođendan, iz bogate arhive humanosti izdvajamo 30 heroja i njihovih podviga. Bilo ih je, naravno, nesrazmerno više. Ovo je naš skromni izbor, simbolični poklon i naklon onima čija su nas dela rasplakala, ujedinila, vratila nam veru u ljude i podsetila nas na ono najvažnije – da se prava veličina jednog društva ne meri time koliko ima, već koliko je spremno da pruži drugima.

Devojčica sa krofnama

“Ona samo voli, ona je ista ona devojčica koja je i bila, samo što je sad zovu devojčica sa krofnama”. Tim rečima njene majke opisana je Nina Ninković (11), devojčica iz Novog Sada, koja je u junu 2023. očarala Srbiju i ceo region, kada je, uz poruku “ja ću da pomognem tati”, izašla na ulicu i prodajom krofni počela da skuplja novac za lečenje svog oca.

Na ulici su se stvarali redovi humanih ljudi koji su želeli da pomognu ovoj divnoj devojčici, a pomoć je stigla sa svih meridijana – od evropskih zemalja, preko Amerike, sve do Japana. Bila je to jedna od najdirljivijih i najlepših priča o solidarnosti i porodičnoj ljubavi na našim prostorima, a Nina “krofnica” je od Srpskog filantropskog foruma dobila i priznanje “Svedočanstvo o dobroti”.

Aleksina kosa za svu decu obolelu od kancera

Aleksa Dragićević iz Loznice, tada 14-godišnjak, u leto 2024. ošišao je svoju dugu kosu koju je gajio i negovao pune tri godine, kako bi je donirao deci koja se bore protiv karcinoma i zbog agresivne hemioterapije gube kosu. Aleksa je bio inspirisan velikim gubitkom, pošto mu je ujak svojevremeno preminuo od raka.

Do šišanja, na svakih šest meseci dolazio je kod lokalne frizerke da izmeri da li mu je kosa dovoljno duga da je donira. “Nije mi bilo teško da gajim kosu jer sam znao zašto to činim. Mislim da je važno pomoći nekome ako to možeš da uradiš”, ispričao je ovaj humani dečak kome je san da da jednoga dana postane lekar kako bi mogao da nastavi da pomaže ljudima.

Anastasijina tiha misija

Kada je imala samo 13 godina, Anastasija Vujić iz Beograda je na Božić, pevajući u crkvenom horu, u publici videla i decu bez roditelja. Tog dana je svoj božićni paketić podelila sa njima, shvatila da sreća ima smisla samo kad se deli i krenula u humanitarnu misiju koja, bez pompe ali uz toplu reč i iskrenu želju, traje više od sedam godina.”Od tada posećujem dečje bolnice, domove za decu bez roditeljskog staranja, škole za decu sa smetnjama u razvoju. Nosim im razne poklone. Samo želim da im pokažem da nisu sami“, priča danas 20-togodišnja studentkinja. Njene akcije nemaju ni budžet, ni podršku velikih sistema, ali je to ne sprečava da pomaže, zbog čega je dobila i nagradu Evropske unije “Oni su heroji”.

Oči devojčice zauvek u sećanju spasioca

Za Užičanina Marka Didanovića čula je cela Srbija na Božić 2025. godine, kada je iz vrtloga ledene Đetinje spasao malenu devojčicu Juliju (6). Dete je slučajno upalo sa betonske platforme u reku, a pecaroš Marko koji se tu zadesio, ni trena se nije dvoumio već je brže-bolje skinuo jaknu i skočio u reku. U poslednji čas, kada je dete već počelo da nestaje pod vodom, uspeo je da stigne do Julije i izvuče je iz reke.

Marko je nakon spasavanja odbio da ga zovu herojem, ističući da bi svako od njegovih kolega ribara isto uradio da se našao u njegovoj situaciji. “U mom sećanju će ostati njeno ime i njene oči za ceo život”, rekao je hrabri Užičanin.

Sa strelom u vratu eliminisao teroristu

Samo dva milimetra su ga delila od smrti, ali je izvršio zadatak za koji se obučavao. U leto 2024. Miloš Jevremović (34), pripadnik Žandarmerije, sprečio je teroristički napad pošto je ispred izraelske ambasade u Beogradu, iako teško ranjen, likvidirao napadača, vehabiju Miloša Žujovića, koji je pokušao da se probije u unutrašnjost objekta.

Prilikom napada on je pogođen iz samostrela u vrat, a život mu je spasila činjenica što je bio toliko pribran da ne pokušava da izvuče strelu. “Bilo je rizično da je strela ušla u glavnu arteriju, ali na sreću zaustavila se na dva milimetra od nje“, govorio je Miloš dodajući „da je samo radio svoj posao“. Odlikovan je Ordenom zasluga za odbranu i bezbednost.

“Iz inata će sve stati na svoje noge”

Prve srpske četvorke rođene prirodnim putem u 21. veku u Srbiji su Ina, Iris, Indi i Irina Gaćeša koje su došle na svet na Veliki petak 22. aprila 2022. godine. Međutim, tri od četiri devojčice dobile su dijagnozu cerebralne paralize i oštećenja mozga. Od tada porodica vodi nadljudsku borbu za njihov oporavak.

Roditelji Marija i Đorđe tvrde da su im predlagali da ih daju u dom, ali oni su rešeni da pomere granice i dokažu da snaga roditeljske ljubavi može da napravi čuda. “Iz inata će sve stati na svoje noge i otići ćemo kod tih doktora koji su nam to rekli da kažemo – evo ih“, reči su majke Marije. Devojčice sada napreduju kroz intezivne terapije u Srbiji, Hrvatskoj i Mađarskoj, a roditelji polažu nade i u inovativno lečenje u Kini, za šta je im je neophodna velika finansijska pomoć.

Ljubav koja ne poznaje žrtvu

Marija Milojković (31) iz Lajkovca donirala je krajem 2023. bubreg svom mladiću Milošu Markoviću (30), a celu zemlju i region obišla je vest o tome kako iskrena ljubav ne poznaje granice i ličnu žrtvu. Cela akcija izvedena je u tajnosti, bez znanja njihovih porodica, a Marija je govorila da se nijednog trenutka nije dvoumila i da je “htela da pruži šansu muškarcu koga voli i koga su dani delili od smrti”. Na žalost, Milošu je nakon transplantacije u Turskoj zbog komplikacija početkom 2024. odstranjen bubreg i bio je životno ugrožen, pa je organizovana akcija za prikupljanje krvi koja mu je bila potrebna. Par je i dalje zajedno i zajedno nastavlja borbu za njegovo ozdravljenje.

Pomoć deci oboleloj od SMA

Veliku akciju prikupljanja pomoći za decu obolelu od od spinalne-mišićne artrofije (SMA) krajem 2019. pokrenula je priča o Sofiji Markuljević, prvom detetu iz Srbije koje je primilo najskuplji lek na svetu. Cela zemlja je svedočila masovnim onlajn aukcijama na društvenim mrežama koje su postale glavni motor za prikupljanje novca za SMA bebe.

Građani su prodavali lične stvari, usluge i dragocenosti kako bi pomogli Sofiji, Lani, Lavu, Minji, Gavrilu, Bošku… Te akcije i pritisak javnosti donele su istorijske promene u srpskom zdravstvu i to u vidu obaveznog neonatalnog skrininga kako bi se SMA otkrio i lečio odmah po rođenju deteta, kao i leka Zolgensma koji košta 2,1 milion dolara po dozi i sada se daje o trošku države.

Heroji sa Dunava

U julu 2022. godine Dunav kod Apatina je mogao da odnese tri života. Tri hrabra i sposobna muškarca su ga u tome sprečila. Tijanu Kusulju (33), njenu ćerku Tiu (10) i sestrića Petra (10), od sigurnog davljenja u reci spasili su sugrađani Saša Lukić, Đura Šašić i Srđan Majstorović. Tijanu i decu je povukla rečna struja, već su nestajali pod vodom, ali su ih u poslednji čas spazili i bez kalkulacija po sopstvenu bezbednost i život, spasila trojica heroja sa Dunava. “Ljudi poput Srđana, Saše i Đure su prava retkost. Oni su dokaz da je retkost biti čovek. Jer, bilo je tamo još ljudi koji su sve nemo posmatrali”, zahvaljivala se Tijana svojim spasiocima, koji su dobili Oktobarsku nagradu Apatina.

Izaberu smrt, ali Renato im obezbedi drugu životnu šansu

Pre više od 25 godina je spasao prvi ljudski život. Od tada još 34, uglavnom mladih osoba koje su pokušale samoubistvo skokom sa Pančevačkog mosta, ali su zahvaljujući njemu preživele talase Dunava. “NajBeograđanin”, “Podvig godine”, “Najplemenitiji podvig godine”, “Pravi muškarac”, “Miloš Obilić” – sva ta priznanja prate čuvenog beogradskog alasa, ugostitelja i humanitarca Renata Grbića.

Zahvaljujući decenijama provedenim “na vodi”, Renato ume da proceni potencijalne žrtve. Prvog davljenika je spasao još sredinom 90-tih i od tada nesebično nastavio da rizikuje sopstveni život pomažući drugima. Uvek uz reči da se ne oseća kao heroj, već da je “ljudski spasiti nekoga i pružiti mu drugu šansu”. Na društvenim mrežama traje inicijativa da se Grbiću zato dodeli nacionalna penzija.

“Nećete vi da ginete nego ja”

Sam u “migu” kojem je otkazao radar, protiv 16 aviona NATO, na nebu iznad Valjeva, tog 4. maja 1999. godine. Svojom pogibijom, komandant 204. Lovačkog avijacijskog puka, pilot Milenko Pavlović upisao se u red najvećih ratnih heroja moderne srpske istorije.

Njegov čin žrtvovanja postao je simbol vojničke časti i rodoljublja, jer je tog dana komandu da poleti u neravnopravnu bitku dobio mlađi oficir, kojeg je Pavlović zaustavio rečima “majku vam dečju, nećete vi da ginete nego ja“, seo u kokpit i odleteo u legendu, na poslednjem borbenom letu tokom NATO bombardovanja. Posmrtno je unapređen u čin pukovnika, posthumno su mu dodeljeni Zlatna letačka značka, Orden za hrabrost i Orden Svetog vladike Nikolaja, a vojni aerodrom Batajnica nosi naziv “Pukovnik Milenko Pavlović”.

Fondacija “Budi human”

Reč je o najvećoj, najpoznatijoj i najmasovnijoj humanitarnoj organizaciji ovakvog tipa u Srbiji, pa i na celom Balkanu. Osnovana je 2014. godine na inicijativu proslavljenog vaterpoliste i tada predsednika opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića. Fondacija je napravila revoluciju u humanitarnom radu pre svega kroz uvođenje masovnog sistema doniranja putem SMS poruka. Deca su, na žalost, najbrojniji korisnici Fondacije “Budi human”. Više od stotinu njih je do sada zahvaljujući ljudima dobre volje, poslato na lečenje, omogućena im je terapija ili rehabilitacija, a Fondacija na jednak način i sa istom šansom prikuplja pomoć i za ostale građane kojima je pomoć potrebna. Desetine poznatih ličnosti su ambasadori “Budi human”.

Mučenici sa Košara

Bitka na Košarama (9. april-14. jun 1999) ostala je upisana kao simbol nadljudske hrabrosti, žrtve i patriotizma. Započeta na Veliki petak, dok su se najžešće borbe vodile na Uskrs. U rejonu karaule Košare, na granici između Srbije i Albanije, naspram mnogo brojnijeg i moćnijeg neprijatelja stajali su vojnici iz sastava 125. motorizovane brigade i 53. graničnog bataljona tadašnje Vojske Jugoslavije, uz podršku elitnih jedinica – 63. padobranske i 72. specijalne brigade.

Većinom, protiv napadača koji su imali stalnu vazdušnu podršku NATO, borili su se mladići od 18 do 20 godina. Tokom 67 dana borbe poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije. Imali su u proseku 25 godina, a mnogi su bili redovi na odsluženju vojnog roka. U narodu ovenčani kao mučenici i heroji sa Košara.

Novakova humanost sa vrha sveta

Najbolji teniser sveta svih vremena, sportista na samom planetarnom vrhu, nikad nije zaboravio odakle je, a filantropija je njegov snažan način izražavanja. Kroz svoju organizaciju i lično, Novak Đoković pomaže velikom broju ljudi, naročito deci, želeći da na taj način uzvrati zajednici iz koje potiče.

Fondacija koju je osnovao sa suprugom Jelenom sa ciljem da kvalitetno ulaže u predškolsko obrazovanje, od 2007. godine uložila je više od 16 miliona evra u projekte u našoj zemlji – izgradila, rekonstruisala i opremila 58 vrtića širom Srbije, organizovala “Školice života”, pomogla preko 56.000 mališana i obezbedila edukacije za više od 2.000 nastavnika i učitelja. Novak i njegova fondacija donirali su i milion evra za respiratore tokom pandemije korone i opremili mnoge klinike.

Misalino “četvrto dete”

Misala Rizović (45) iz Novog Pazara postala je simbol humanosti, ljudskosti i hrabrosti pošto je donirala svoj bubreg i spasila život 21-godišnjoj Emini Sinanović koja se dugo borila sa teškim oboljenjem bubrega i život joj je visio o koncu. Misala, inače majka troje dece, na ovaj korak se odlučila iako devojku uopšte nije poznavala, ali ju je posebno pogodilo to što je vršnjakinja njenih ćerki. “Njene godine sam poistovetila sa godinama mojih ćerki. Pomislila sam da je to moglo da se dogodi i njima. Tada više nije bilo dileme da li treba da joj pomognem”, rekla je Misala. Proces analiza trajao je mesecima u strogoj tajnosti čak i od devojke kojoj je donirala bubreg, operacija je prošla odlično i, kako ističe ova heroina, “Emina je sada njeno četvrto dete“.

“Tijanin zakon” i “Pronađi me”

“Imao sam priliku da izbica posmatram ubicu i moje Tijane (15) i male Anđeline (3)… Ta hladnokrvnost… Takvi ljudi ne zaslužuju da ikada više vide slobodu i sunce dana”. Ove poslednje reči Igora Jurića dovele su do zakona po kome ubice dece u Srbiji doživotno robijaju. Od 2014. kada je oteta i ubijena njegova ćerka, postao je poznat kao jedan od najistaknutijih društvenih aktivista u Srbiji, osnivač Centra za nestalu i zlostavljanu decu i čovek koji je svoj život posvetio borbi za bezbednost dece.

Prva velika pobeda njegove fondacije upravo je bilo donošenje “Tijaninog zakona” i izmene Krivičnog zakonika 2019. godine kada je za ubice dece uvedena kazna doživotnog zatvora. Potom i pokretanje sistema “Pronađi me”, srpske verzije “Amber alerta”.

Lekari iz crvene kovid zone

Lekari i medicinsko osoblje iz crvenih kovid zona postali su heroji modernog doba pošto su stalno rizikovali život kako bi spasili pacijente tokom pandemije korona virusa početkom ove decenije.

Provodili su i više od osam sati uz njih, bez najmanje pauze, uz ekstremne fizičke napore, obučeni u nepropusnim skafanderima, sa vizirima i teškim maskama, boreći se za život svakog čoveka sa teškom kiseoničkom potporom i na respiratorima, noseći u sebi strah od prenošenja virusa na sopstvene porodice i trpeći veliki psihički napor zbog gubitka ljudskih života. Procenjuje se da je tokom pandemije više od 140 lekara i medicinskih radnika izgubilo život od posledica kovida. Ali, nijednom nisu poklekli i predali se.

Ekstremni napori, vrhunska humanost

Trčati 1.000 kilometara od Niša do Atine, za 27 dana proći 1.500 kilometara pustinje Maroka, uspeti se skoro 6 kilometara na Kilimandžaro ili još kilometar više na Akonkagvu a prethodno preći Atakamu i zaleđeni Bajkal, ili 36 dana kajakom, biciklom i na svoje dve noge proći 2.450 kilometara?

Zvuči kao neostvarivo čudo, ali to ne važi za Vranjanca Marka Nikolića, fitnes trenera, profesora sporta i fizičkog vaspitanja, ekstremnog sportistu, jednog od najvećih humanitaraca u modernoj Srbiji i osnivača fondacije “Zajedno možemo”. Čovek koji hoće i može spajajući tako ekstremne sportske podvige sa prikupljanjem novca za lečenje bolesne dece i gradnju kuća za siromašne.

Znate l’ priču o Vasi Kasapskom?

Bio je mesar po profesiji ali i poeta, kažu da mu je neostvarena želja bila da izda zbirku pesama, a prvu je napisao kada je i prvi put dao krv koja je bila potrebna njegovoj bolesnoj majci, davne 1957. godine. Od tada, pa sve do svoje smrti 2015, Vasa Kasapski (74) iz Sremske Mitrovice je krv davao punih pola veka, čak 365 puta, ukupno više od 150 litara, ušavši 1996. u Ginisovu knjigu rekorda. Vasina krvna grupa bila je AB pozitivna – najređa u ljudskoj populaciji. Šampion plemenitosti za života je dobijao brojne nagrade, a nakon njegove smrti jedna ulica ponela je njegovo ime. Mnogi ljudi su njegovi večiti dužnici, ali ovom pesniku u duši koji je živeo skromno, dovoljna nagrada za njegovu humanost bilo je jedno sasvim obično – “hvala”.

Dva organa za prijatelja

Neki su donirali bubreg, neki kožu, neki deo jetre… A Nikola Subašić, 33-godišnji mladić iz Banjaluke, čak dva organa! Živeo je kao podstanar kod Vasiljevića u Beogradu i gledao svog godinu dana mlađeg druga Luku kako se muči sa teškom bolešću, za koju je jedini spas bila hitna transplantacija. I onda je odlučio da mu donira ne samo bubreg, nego i veći deo jetre! Iako je operacija bila visoko rizična i izvedena iz dva dela, Nikola se nijednog trenutka nije dvoumio i spasao je život svom prijatelju. “Majka me je naučila da prihvatam odgovornost za svoje odluke. Ovo je bila dobra i ništa nije moglo da me nje odvrati“, pričao je Nikola koji je ratne 1993. rođen kao tada jedina beba u Glamoču (BiH).

Dušanova porodica sada je i njena

Tamara Morović, pripadnica Kobri, stariji vodnik prve klase, samohrana majka, sportistkinja i heroj. I dobitnica Zlatne plakete za najplemenitiji pojedinačni podvig godine. Ona je, naime, donirala 70 odsto jetre kolegi Dušanu Kuskoskom kome je život, zbog autoimune bolesti, zavisio od ove transplantacije.

Na žalost, iako je Tamara bila spremna da ugrozi i svoj život želeći da ga vrati ćerki i supruzi, njen kolega je preminuo samo mesec i po dana nakon operacije. Nakon toga Dušanovu porodicu prigrlila je kao svoju. “Drago mi je da sam im pružila sreću tih godinu dana. Njegova ćerka i moj sin su sada kao brat i sestre“, ispričala je Tamara.

Spasioci iz Obrenovca

Hiljade ljudi učestvovalo je u herojskoj akciji spasavanja tokom katastrofalnih poplava u Obrenovcu maja 2014. Od vatrogasaca, pripadnika Vojske i Žandarmerije, pilota helikoptera, članova GSS, do mnogobrojnih dobrovoljaca. Praktično, ko god je imao ili mogao da nabavi čamac i znao njim da upravlja, postajao je jedan od spasilaca. Jer, u trenucima kada je voda za nekoliko sati progutala grad, solidarnost i hrabrost tih ljudi spasili su nebrojene živote, s obzirom na to da je bilo evakuisano preko 20.000 ljudi.

Mnogi od njih su postali tihi, anonimni heroji, čije se ispovesti pamte: “Prvi put sam zaspao posle više od dva dana u čamcu“, “Radiš 30 sati, pet puta se na tebi osuši uniforma”, “Jedan kolega do vrata u vodi izvlači ljude, posle mi kaže da ne zna da pliva, rizikovao je život da njih spase“…

Od spasioca do kuma

Bio je 17. aprila 2021. kada je Stefan Čiča, tada tek 24-godišnji vatrogasac, spasao iz solitera u plamenu na Novom Beogradu preplašenu ženu i njenog jednogodišnjeg sinčića Vuka Ivića. On je sa kolegama utrčao u zgradu prepunu dima i na stepeništu na 15. spratu ugledao majku sa bebom. Kako bi ga zaštitio od dima, privio je Vuka uz sebe i oboje ih izveo na bezbedno. Posle herojskog čina skromno je rekao: “Dete je bilo mirno, samo me je gledalo krupnim očima, osećaj je bio predivan“. Mladi vatrogasac je bio jedan od dobitnika nagrade koje su “Novosti” dodelile najplemenitijim i najhrabrijim građanima. A godinu dana nakon drame koja je mogla imati tragičan epilog da nije bilo njegove hrabrosti, stiglo je još jedno, trajno i cenjeno priznanje – Stefan je postao kum malog Vuka!

Nasleđeni kapital za Minjino zdravlje

Ceo život radio pošteno i teško, poslove nije birao, po potrebi bio i kovač i mesar. I u penziji gajio životinje i radio na 10 hektara zemlje. I zato je i stekao. A onda je došla pandemija korone i Radoslav Marjanović, penzioner iz Umčara kod Beograda, odlučio je da kuću koju je dobio u nasledstvo proda za 10.000 evra, a sav prihod da za lečenje jednogodišnje Minje Matić koja je bolovala od SMA.

“Hvala Bogu, dao mi je zdravu decu i zdrave unučiće koje sam obezbedio. Tako da ovaj kapital što mi je pripao od nasleđa, ne treba. Dao sam ga za zdravlje male Minje, da se što pre oporavi i da bude u najboljem redu”, bila je poruka plemenitog penzionera.

Dva metka pored profesorove glave

Ne, to se ne dešava samo u filmovima. Ono što je 22. novembra 2019. u školi u Velikoj plani učinio Slavoljub Stojadinović, profesor fizičkog vaspitanja. Goloruk je savladao muškarca naoružanog automatskom puškom koji je upao u školu, sprečavajući tako potencijalni masakr.

Iskoristivši trenutak njegove nepažnje, Stojadinović je pokušao da mu otme oružje. Tokom rvanja, napadač je ispalio dva hica koji su profesoru prošli pored glave i završili u zidu i plafonu, ali niko od dece nije povređen. Potom je napadača oborio na pod, razoružao ga i predao policiji. “Još sam u šoku, isto bih ovo uradio jer su mi deca bila bitna, da se njima ništa ne desi“, izjavio je posle svega Stojadinović, koji je tada u školi radio na određeno vreme – već 20 godina.

Od kimona do brige o siromašnima i starima

Tamara Misirlić (24) jedna je od najmlađih i najpoznatijih humanitarki u Srbiji. Prve akcije pokrenula je već sa 17 godina, prevashodno pomažući socijalno ugroženim porodicama na jugu zemlje. Mlada Vranjaka, koja je i uspešna sportistkinja i osvajač brojnih medalja na domaćim i inostranim karate takmičenjima, početkom 2022. osnovala je humanitarnu fondaciju koja je pomogla izgradnju i obnovu kuća za socijalno ugrožene porodice u Pčinjskom okrugu. Usledile su srebrna plaketa za plemeniti podvig godine i priznanje Gerontološkog centra u Beogradu za brigu o starijim ljudima. Tamara važi za jedan od najvećih simbola aktivizma i solidarnosti u Srbiji.

Multimilioner pomaže rodni kraj iako tamo skoro nikog ne poznaje

Milomir Glavčić. Ime koje treba izovarati s velikim poštovanjem, jer je reč o jednom od najvećih pojedinačnih srpskih dobročinitelja modernog doba. Čovek koji je od siročeta postao multimilioner u Kanadi, donirao je više od 10 miliona evra rodnom kraju, iako u domovinu nije kročio od kako ju je napustio – krajem Drugog svetskog rata.

Izgradio je most kod Kraljeva koji nosi njegovo ime, kupio najsavremeniju medicinsku opremu za bolnice u Kraljevu i Raški, finansirao izgradnju vrtića, pomogao posle zemljotresa u Kraljevu 2010, a svake godine za Božić šalje hiljade i hiljade evra rođacima i meštanima u rodnom kraju podno Kopaonika, iako tamo više nikoga skoro i ne poznaje.

Pošli na posao pa spasili šestočlanu porodicu

Uopšte u tom trenutku nisu bili na dužnosti, nego su tek krenuli na posao. Policajci Nikola Kilibarda i Mirko Kešeljević, pripadnici interventne jedinice u Novom Sadu, spasili su iz stravičnog požara šestočlanu porodicu Hromiš iz Vrbasa i njihove komšije. Oni su prvo spasili majku sa četvoro dece, a zatim se vratili u kuću koja je gorela da bi iz nje spasli i oca dece, koji je ležao onesvešćen.

Dvojica hrabrih policajaca evakuisala su i dve porodice iz susednih kuća koje su bile ugrožene požarom. Posle svega, na vreme su stigli na posao i radili svoju smenu. “Spasen ljudski život nam je najveća nagrada“, poručili su skromno.

Viteški krst za spasioca iz pećine na Tajlandu

Ivan Karadžić, ronilac srpskog porekla, bio je jedan od heroja akcije spasavanja dečaka iz pećine na Tajlandu, koju je sa nestrpljenjem pratila cela planeta. Kao jedan od najboljih poznavalaca podvodnih pećina, on je uključen u iscrpljujuću misiju u kojoj je učestvovalo 90 spasilaca iz celog sveta i koja je uspešno završena spasavanjem 12 dečaka i njihovog trenera iz potopljene pećine u kojoj su proveli čak 17 dana. Karadžića je tajlandski kralj odlikovao Viteškim krstom prvog reda. Ni on nije želeo da ga zovu junakom, govoreći da se 13 godina obučavao da bi bio sposoban za takvo ronjenje. “Video sam da je neko u velikoj nevolji i da ja mogu da mu ukažem pomoć. Ne osećam se kao heroj“, zaključio je Karadžić.

Bitke za bebe i porodilišta

“Bitka za bebe” jedna je od najuspešnijih i najmasovnijih humanitarnih i društveno odgovornih akcija sprovedenih u Srbiji i regionu. Pokrenuo ju je Fond B92 u septembru 2011, a pridružile su se mnoge firme i pojedinci. Glavni cilj akcije bio je hitno rešavanje stanja u srpskim porodilištima, pre svega kroz nabavku novih inkubatora za prevremeno rođene bebe.

Obezbeđeno je više od 210 inkubatora za 50 ustanova u 40 gradova i prikupljeno 2,5 miliona evra. Poduhvat je, godinu dana kasnije, nastavljen akcijom “Bitka za porodilišta”, pa je za više od 70 zdravstvenih ustanova u zemlji obezbeđena medicinska oprema vredna preko 3,5 miliona evra.