“NAJTEŽE JE BILO REĆI UNUKAMA DA VIŠE NEMAJU NIJEDNOG RODITELJA” Potresna ispovest majke Ivane Novaković koju je zajedno sa mužem u punom kafiću ubio Branko Pušica: “Sada svi polako umiremo za njima”

“Na kraju, kada nije mogao da živi njihov život, on im je život i uzeo”, reči su Gorice Blagojević, majke Ivane Novaković koju je, zajedno sa suprugom Predragom, 31.decembra 2024. godine u kafiću u Arilju ubio Branko Pušica. Viši sud u Užicu je dva puta doneo presudu u ovom slučaju: prvom presudom je osuđen na 18 godina, a drugi put na 20 godina iako mu je zakonom predviđena kazna za ovaj zločin – doživotna robija.

Gorica, majka Ivane Novaković, na samom početku razgovora za Blic TV prisetila tog dana kada je saznala da su njena ćerka Ivana Novaković i Predrag ubijeni.

– Bila sam ovde sa decom. Ivana i Jelena su oko pola 6, 15 do 6, otišle u kafić. Peđa je već bio tamo, čekao ih. Oko 7 je bilo kada sam čula zvuk saniteta na ulici. Zapravo, pre toga, Nađa je dobila poruku da je bila pucnjava u gradu. Deca su poskakala: “Zovi mamu! Zovi tatu!”. Nekako sam se iznervirala, kažem: “Deco, dešava se Nova godina, kakva pucnjava?”. To sam prvo pomislila. Pa sam ušla u sobu da vidim da li ima neka gužva na ulici i u trenutku sam čula zvuk saniteta. Uzela sam telefon i pozvala Jelenu. Nije se javila. Pozvala sam Ivanu. Nije se javila. Onda sam okrenula Peđu. Nije se javio. Ponovo okrenem Ivanu i javlja mi se Jelena. Najhladnijim glasom. Kažem: “Jelena, šta se dogodilo u gradu?”, kaže: “Ništa.”, rekoh: “Zašto je prošao sanitet ulicom?”, kaže: “Ne znam, mi smo na putu ka Ševelju.”, rekoh: “Dobro, daj mi Ivanu na telefon”, ona kaže: “Ivana vozi”, drugi put kad sam joj tražila da mi Ivanu, opet je ponovila, da bi na treće moje: “Daj mi Ivanu!”, zakukala i rekla: “Ivana i Peđa su ubijeni!” – započela je ispovest Gorica.

Kako kaže, tada je izletela iz kuće, a deca su počela da plaču.

– Ta informacija da su Ivana i Peđa ubijeni nije mi doprla do mozga. Sve se to dešava na pedeset metara od kuće. Vratila sam se u kuću. Kažem: “Ništa se nije dogodilo strašno. Neka tuča je bila u kafiću. Budite tu. Idem da vidim.” I u momentu, u tom mom konfuznom stanju, bacila sam telefon. Kad sam prilazila, sama sebi sam govorila: “Nemoguće, nemoguće.” Mislim, i ako je to informacija došla od moje Jelene, nemoguće da su ubijeni. Kad sam prišla kafiću, prvo što sam čula, čula sam Jeleninu kuknjavu i videla sanitet. Peđu su u tom momentu iznosili. Bio je prizor kao iz horor filma. Znam da sam pala tog trenutka. Neko me je podigao i rekao: “Idemo u Dom zdravlja. Ćerka ti je oterana u Dom zdravlja.” Otišli smo gore. Jelena je u tom svom kukanju meni rekla: “Mama, ubio ih je Branko Pušica.” – priseća se Gorica i dodaje da su oni tada otišli za Užice i da je Peđa već bio moždano mrtav u Arilju.

– U Užicu je bila borba za Ivanu. Smenjivali su se lekari. Imamo dosta prijatelja i lekara i sestara i rodbine i svega i nekako se desilo da su tu noć svi bili tu. Biće dobro. Prihvatila je reanimaciju. Nije prihvatila. Ide na skener. Odjednom neki muk – kaže naša sagovornica.

“Ivana je imala četiri prostrelne rane”

Gorica dodaje da je sve vreme mislila da je Ivana stajala pored Peđe te da, kada je neko pucao, slučajno pogodio Ivanu.

– Nemam u svesti da je on ciljano pucao u Ivanu. U Užicu kad mi je doktorka saopštila da je Ivana prihvatila reanimaciju i da je oterana na skener i da će to biti dobro, jedan tehničar, tu isto iz Arilja, je onako klimnuo glavom i rekao: “Četiri rane prostrelne.” Posle nekih pola sata, pošto su već Peđinu smrt objavili, pozvali su nas unutra. Nekako sam bila u nadi operisaće nešto, biće dobro, jedan roditelj nek preživi. Međutim, doktorka nas je pozvala i rekla: “Mi smo sve učinili. Nema ništa.” – kaže Gorica.

Naša sagovornica navodi da joj je sve izgledalo kao film ili san.

– Dete koje sam ispratila iz kuće nasmejano. Nisam mogla da verujem da je njih dvoje neko ubio, njih dvoje koji su bili omiljeni. Voleli ih, imali su svoj krug prijatelja. Ni sa kim se nisu zamerali, nikom ništa nisu dugovali – kaže Gorica.

“Baba, jel ih ubio Branko Pušica?!”

Ona dodaje i da joj je, po povratku iz Užica, u glavi bilo kako da saopšti deci.

– Nađa je trebala da ide s drugaricama na doček. Ema je trebalo da sačeka mamu i tatu da idu u tu vikendicu sa prijateljima da slave Novu godinu. Vratili smo se iz Užica. U međuvremenu je naš rođak uzeo decu, uzeli su im i telefone. Rekla sam im da mi dovedu decu. Njih dve su ušle… Mislim da je od svega toga što se dogodilo te noći, nekako to bilo najteže. Da im saopštim da nemaju nijednog roditelja. Nekako, u tom trenutku ja sam imala tu snagu da im kažem. I saopštila sam im da su mama i tata ubijeni i da su otišli zajedno. Naravno, neverica, ne veruju. I Nađa je u jednom trenutku meni rekla: “Baba, jel ih ubio Branko Pušica?” Čula sam pitanje, a i nismo se mnogo ni osvrtali više ko ih je ubio. Oni su ubijeni. Kad su se ljudi razišli, ja sam legla sa Nađom. Jelena je sa malima legla. Ja sam pitala Nađu: “Odakle si znala da je Branko Pušica?“ Kaže: “Zato, baba, što nas je mrzeo. Ja sam videla u pogledu njegovom koliko nas mrzi. Pratio nas je kolima. Upozoravala sam mamu i tatu na to.” Niko ga nije pominjao. Pominjao se dok je radio u Nomilu. Tad se pričalo o njemu – kaže Gorica i dodaje da je u to vreme Branko verovatno smišljao kako će ih ubiti.

– Nikada se nismo dotakli Branka Pušice, pa sad Nađa meni da kaže: “Znaš baba, on nas gleda popreko, prati nas kolima.” Da bih ja povezala da je on stajao godinama, tu godinu i više dana parkiran i sedeo u kolima po pet, šest sati. Znači, verovatno je da je tražio momenat jer su deca non-stop bila ovde. Dođe Ivana da ih pokupi. Nekad naiđe Peđa, ali ih pokupi gore na raskrsnici. Nikad se nije desilo da budu svi zajedno. Ali činjenica da je on bio parkiran i da je sedeo u autu. Jednostavno ti dani ubistva, sahrane, sve je to nekako bilo kao neki film, kao neki horor. Čekate da se probudite, čekate njih. Ne verujete. Neverica – kaže Gorica.

Naša sagovornica dodaje da sada uče kako da žive bez njih i da je njihova tuga ogromna. Ona dodaje i da ne očekuju sažaljenje, ali ono što su doživeli na suđenju pokazuje da ljudski život nema istu vrednost. Prema njenim rečima, fokus je bio samo na noći ubistva, iako je postojalo više faktora koji su mogli da spreče tragediju.

– Možda je i policija trebalo da zatvori kafić kad je skinula kamere. U četiri sata, kad je bio neki prethodni incident, ali ispred kafića – kaže ona.

Ranije izazivao incidente

Gorica dodaje i da na suđenju, kao majka, “nije postojala”.

– Tražila sam da budem svedok, što su jedva prihvatili, jer sam jedino tako mogla da dobijem to ovlašćenje da uđem na suđenje. Karakter Branka Pušice niko nije cenio. To je čovek koji je inače izazivao incidente u Arilju, koji je obavestio svoje prijatelje pre ubistva da će ih ubiti. Znači, to je čovek koji je potpuno svestan seo u kola, otišao po pištolj, vratio se s pištoljem, posle ubistva potpuno svestan i orijentisan pobegao. Znao gde da beži. Njegova supruga, koja je sedela sve vreme tu sa njim, dvadeset minuta pre ubistva, to stoji u presudi, dvadeset minuta pre ubistva je plakala. Eto, na primer, sud se nije dotakao toga zašto je ona plakala – kaže Gorica.

“Sva mržnja je krenula kad je uhvaćen u krađi”

Ona kaže da je čula da Pušica nagovestio da će učiniti ubistvo, ali da niko od njegovih prijatelja nije reagovao.

– Tvrdim da je on to mnogo ranije pričao. Znate kako? On je ovde kupio stan. On taj stan nikada nije preveo na sebe. Auto je kupio, nikada ga nije preveo na sebe. On se zaštitio. Branko Pušica nikada nije radio kod Predraga, nikada nije bio Predragov radnik. On je bio radnik tadašnje Nomil hladnjače, kao što je i Peđa bio radnik – kaže Gorica i dodaje da su Brankova mržnja i ljubomora mogli da se rasčlane na suđenju.

– Mogu da tvrdim da sva njegova mržnja kreće od momenta kad je uhvaćen u krađi. Predrag je upozoravao oca više puta da Branko krade. On je iz te hladnjače kupio i stan i auto i sve. Sad na koji način i kako, to nije moje da utvrđujem, ali stan nikada nije preveo na sebe. On je stan kupio od jedne ugledne porodice iz Arilja koju sam ja molila da da punomoć našim advokatima da taj stan prevede. Vlasnica nije pristala – kaže Gorica i dodaje da je Pušica ranije vadio pištolje po slavljima i tukao se.

– Zato dolazimo do ove situacije da je osuđen na samo dvadeset godina. Po devet godina za ubistvo. Mene zanima kako će te moje unuke, pošto Branko Pušica i dalje ima taj svoj stan, kako će se one sutra sretati sa njime. On će sigurno nastaviti život ovde. Ili će moja deca morati napustiti Srbiju i otići odavde – kaže Gorica.

Ona kaže da do sada nijednog momenta nije imala kontakt sa porodicom Pušice.

– Ne znam ni šta bi ta žena meni imala da kaže, žena koja je gledala ubistvo moje dece i nije odreagovala. Šta bismo mi imali da pričamo? Znate kako, ja nju razumem. Branko je zlostavljao porodicu i to znaju svi. Arilje je malo mesto. Ovde se sve zna. Možda grešim, ali ta njegova žena se oslobodila zlostavljača na par godina. Kod Branka kajanja nema. Postoje ljudi koji su izašli iz istražnog zatvora i kažu da on tamo peva po ceo dan. To nije čovek koji se kaje. On ima tri ćerke. Jedna je možda sedmi, osmi razred. Jedna ima dvadeset dve godine. Vrlo često se oglašavaju na Tik-Toku. Pevaju i igraju. Njima to odgovara. One su se na kratko vreme oslobodile čoveka koji ih je maltretirao – kaže Gorica.

“Sudija traži olakšavajuću okolnost”

Na pitanje kako unuke reaguju kada to vide, naša sagovornica odgovara: “Nikako. Nikako. Moja unuka smatra da ona treba da pogne glavu, da ona treba da sagne glavu. Kako je reagovala na presudu? Plakala je, kukala iz glasa. To je dete”.

Kako kaže, sudija od njih sada pokušava da napravi kriminalce, a za Branka Pušicu traži olakšavajuću okolnost.

– Da li je Branko tražio olakšavajuću okolnost za Peđu i Ivanu? Ne. Rešio je da ih ubije. Ispalio je ceo šaržer u njih. Znači, nije im dao mogućnost da prežive. Nije to bio po metak. On je pucao njima u vitalne organe. Peđa i Ivana nikakav novac Branku Pušici nisu dugovali, ali Branko je želeo njihov život. Želeo je da živi njihov život. Na kraju kad nije mogao da živi njihov život, on im je uzeo život – kaže Gorica i dodaje da je Pušica čak tražio automobil da bi pobegao.

Kako kaže naša sagovornica, često joj se vraćaju slike iz kapele.

– Ona je to veče imala rep na glavi. I kad su me pustili u kapelu… Samo što je bila hladna, ledena. Kao da spava, a repić je i dalje stajao. Gledam i ne verujem. Anđeo. Peđu mi nisu dali tad da vidim jer su mi rekli da nije bio prizor dobar. Ja sam rekla tamo i on je moj, a već sam ga videla. I često mi se vraća ta slika – kaže ona.

Naša sagovornica ističe da je Pušica kukavički stao Peđi iza leđa i pucao, a onda stao ispred Ivane, “da joj zadnji trenutak bude pun straha”.

– Svesna da je nemoćna, da ostavlja dvoje dece. To je za jednu majku strašno. Ne želim nikome to. Da li smo mnogo tražili što smo hteli pravdu? Da li je taj sud svestan da je Branko fizički oduzeo dva života, fizički, a oduzeo je mnogo više života. Oduzeo je deci život. Oduzeo je meni kao majci život, sestri, bratu, ocu. Svi mi polako umiremo za njima. Kad vam ta deca kažu posle nekih deset dana da su dobro i onda vam kažu da je mnogo bolno kad pomisle da nikad više neće videti svoje roditelje – kaže Gorica.

Ona dodaje da je bolno kada čuje da Pušica iz zatvora obavlja telefonske razgovore.

– Sudija je gledao da nas isturi što pre. Dva ročišta za dvostruko ubistvo. Časkom ćemo to da završimo. Ja bih razumela da smo mi to časkom završili, da je Branko Pušica dobio doživotnu robiju. Ja bih razumela, ali mi smo to časkom završili, a on je njemu povećao po godinu dana – kaže Gorica.

Ona dodaje da “po devet godina vrede životi Predraga i Ivane”.

– Za užički sud, za veće, za advokata Branka, znači, možda ne vrede ni toliko. Čim se advokat Đikanović žali za njega, verovatno ne vrede ni toliko – kaže Gorica.

Sredinom februara počelo suđenje

Sredinom februara je održano pripremno ročište u ponovljenom postupku.

Prvostepena presuda ubici iz Arilja šokantna

Podsetimo, u novembru prošle godine, tačno 11 meseci od nezapamćenog dvostrukog ubistva, doneta je šokantna presuda Branku Pušici, ubici iz Arilja, kojom je on osuđen na 17 godina za dva teška ubistva i godinu dana zatvora za nedozvoljeno držanje oružja.

Dvoje maloletne dece u sekundi je ostalo bez oba roditelja, a tužilac je u završnoj reči na suđenju za ubistvo u Arilju naveo da je zločin izvršen iz niskih pobuda i bezobzirne osvete.