Čedomir Antić piše za Blic: “Moja politika”

U srpsku politiku sam ušao pre tri decenije. Novembra 1996. godine, zajedno sa mojom generacijom. Bilo je to vreme velikih iskušenja, građanskih ratova, odbrane slobode i ravnopravnosti srpskog naroda spolja i borbe za demokratiju unutra. Danas je jasno da onaj ko trpi napad spolja ne može da se održi bez stabilnosti. Demokratija i sloboda u takvim uslovima mogu postati poluga za razaranje države. Ipak, ko ide u rat deleći sopstveni narod ? Zar nije Nikola Pašić u Aneksinu krizu, Balkanske i Prvi svetski rat išao ograničavajući monopol sopstvene, demokratski stečene vlasti? Da li je neko ko je bezumno branio Jugoslaviju, slavio komunistički totalitarizam i postojano odbijao sve, pa i neizbežne, reforme, uopšte mogao da odbrani državu i još je unapredi?

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs.

Predajući Srpsku Krajinu, Miloševićev režim pokazao je verovatno neizbežan pragmatizam, ali i neviđenu neosetljivost i licemerje. Čak i u uslovima poraza nije sve moralo biti tako, mogao je da makar malo više odbrani dostojanstvo tog naroda, učini im život mrvicu lakšim. Postigavši tako sporazum sa SAD i saveznicima, naplativši to prodajom telefonije, Milošević je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio staru autoritarnu politiku. Narod većinom nije želeo rat i sankcije, nije bio spreman na krajnja rešenja, niti je imao poverenja u nejaku, raznorodnu i samo u kritiku uverenu opoziciju. Režim je i zbog toga glatko dobio savezne i lokane izbore 1996. godine. U drugom krugu lokalnih izbora narodno nezadovoljstvo je sabrano, pa supobednici iz prvog kruga (a pobeda socijalista je bila mnogo veća nego 1992.) namah poraženi. Režim nije mogao da trpi ni takav poraz u tek četvrtini, istina najbogatijih, opština. Izbori su otvoreno i besramno falsifikovani. Pored građana protestovali su tada i studenti. Bio je to demokratski protest,bojkot nastave od onih koji to žele – bez prisiljavanja, sa demokratskim ustanovama. Bio sam tokom tih meseci izabrani član Glavnog odbora (skupštine protesta) sa Filozofskog fakulteta, a tokom većeg dela trajanja bunta bio sam predsedavajući ove ustanove. Tako sam ušao u srpsku politiku i medije.

Moja politika bila je promocija nacionalnog i demokratskog. Zbog mojih istomišljenika (i moje malenkosti) je sa fakuleta ispraćen bivši francuski ministar koji je podržavao bombarodvanje Beograda. Lično sam pokazao vrata i novinaru “Njujork tajmsa” Krisu Hedžesu, a on je posle uz pomoć “Naše borbe” sročio tekst prema kome studenti u Srbiji teraju žene da nose velove. Ja sam razvio prvu srpsku zastavu u amfiteatru Filozofskog fakulteta – danas je to obična stvar, ali tada sam morao i da je branim. Kada su naši zahtevi konačno ispunjeni, Filozofski fakultet je presudio da protest bude prekinut. Mi nismo ustali da zamenimo srpske ustanove već da pomognemo njihovom preporodu. Pošto smo nas nekoliko pridobili za to većinu (od 76) članova odbora, ja sam, kao deo prihvatanja lične odgovornosti, podneo ostavku na mesto predsedavajućeg odbora i sutradan sam rekao šta mislim razgnevljenom mnoštvu okupljenom na Platou ispred Filozofskog fakulteta. Dve sedmice kasnije (a u srpskoj istoriji su takvi obrati česti) i studenti i ulica prihvatili su kraj protesta kao veliku pobedu. Najveći bukač rekao je sa govornice: “Mi smo samo pobedili!”.

Vratio sam se studijama. Kakav sam prosek ocena imao ranije, imao sam ga i do kraja studija. Univerzitet je bio slab i umoran (manje nego danas) i kada su vlasti promenile zakone i zatražile od profesora izjave lojalnosti (da potpišu ugovore o radu) 98% svih je na to pristalo. Opozicija se podelila, većina je pristala da izađe na neravnopravne i unapred nameštene izbore (dovoljno je reći da je bezmalo 400.000 albanskih birača “glasalo” za listu partije koju je vodilo “Ime Ponosito”). Izvan univerziteta stvorili smo studentsku stranku koja je pomogla DS-u i DSS-u u bojkotu i kontroli izbora. Studentski politički klub je imao jasan plan reforme ustava Srbije, očuvanja KiM, drugačijeg povezivanja sa Crnom Gorom i integracija sa Republikom Srpskom. Naravno, hteli smo da budemo deo EU, ona je pre 2011. bila znatno drugačija i u njeno članstvo je Srbiju hteo i tadašnji SPS. Kada je 1998. stvorena socijaističko-radikalska vlada ušli smo kolektivno u Demokratsku stranku. Ona je tada, danas se može činiti neverovatnim, imala liberalan i nacionalni program. Mnogi su nas tada grdili zbog pristupanja izolovanoj, vanpralamentarnoj stranci. Ipak, DS je stvorio organizaciju koja je omogućila pobedu opozicije septembra 2000. i bila je temelj njenog ujedinjenja. Za to vreme od SAD i saveznika podržavani “Otpor”, tretiran je kao izraz volje mladih. Dobrica Ćosić je 1997. tvrdio da ne razume proteste (smetale su mu zastave, tamjan i četnici), u Otpor se, pak, posle malo vešte američke propagande, učlanio. Posle se, razumljivo, predomislio i pokajao. Kada je “Otpor” 2004. pristupio tada najpopularnijoj Demokratskoj stranci, čiji je vođa bio predsednik republike, niko se u javnosti nije bunio. U DS-u sam bio portparol tokom teških meseci pre 2000. godine. Ušao sam u vanparlamentarnu stranku, izašao sam iz nje kada je praktično vladala sama, nakon što je 2002. otela mandate koalicionim partnerima.

Početkom 2000-tih sam bio izvan stranačke politike, učio sam, pisao… Krajem 2002. napisao sam predlog državnog i nacionalnog programa koji je u to, koliko-toliko demokratsko, vreme bio prilično dobro predstavljen u javnosti. Lepo primljen, on nije doveo do reakcija političkih stranaka – osim jedne.

Na sednici Glavnog odbora jednu verziju ovog programa prihvatila je novoosnovana stranka G17 Plus. Naravno da mi je bila čast što je bilo tako, posebno što sam (iako nisam bio član) govorio i raspravljao na toj sednici. Sa tim reformskim nacionalnim programom stranka je dobila 11,5% glasova i suštinski postala treća po snazi u zemlji. Pošto sam učestvovao u izbornoj kampanji, smatrao sam da treba da stupim u stranku. Ništa nisam tražio, nisam imao ambicije da budem poslanik, direktor ili ministar. Skupština stranke je glasala za devetoro članova predsedništva između više kandidata i izabrala mene umesto svoje portparolke i poslanice. Tako sam se našao u društvu vršioca dužnosti predsednika republike, jedinog potpredsednika vlade, ministara finansija i zdravlja. Imao sam 29 godina, živeo sam od zarade istraživača (asistenta) na institutu i na sednice sam dolazio autobusom broj 26. Čak i takav za vođstvo G17 sam bio preveliki nacionalista i demokrata, ali nisu mogli da me smene ili pobede, već su pogazili državni zakon i statut stranke i “zabranili” moju kandidaturu 2006. godine.

Priznajem da sam kad je reč o novcu i politici ujedno dobro i pogrešno vaspitan. Mojoj su porodici bili uzor rimski senatori branioci republike i žirondinci u skupštini (iz vremena mirne faze Francuske revolucije). Rimski su senatori i tribuni živeli davno i neko vreme su zbog nerazlučivosti politike i religije, te zbog neznatne veličine njihove republike, mogli da vode politiku skromni i bez novca. Kao i svi revolucionari i žirondinci su bili fanatici, pa je skupštinom ponekad mogla da vlada demokratija zajedno sa vrlinom. Moj život se ne bi promenio ni da sam milijarder, takav sam, luksuz koji sam imao kao student imam i sada, samo imam više posla i obaveza – što je prirodno. Ništa više ne bih tražio, ni da sam bogat kao Krez. Međutim, skromnost za skromnost, politike nema bez privlačenja i trošenja velikog novca. U demokratiji – posebno ovakvoj evolutivnoj, ometanoj, većinom neželjenoj – ništa nije čisto i vrlini podobno, naprotiv. Izbegavajući da primam zaradu za rad u politici, izbegavao sam i značajnije dužnosti, čekajući da me po receptu antičkih filozofa drugi prepoznaju i preporuče. Na taj način sam od sebe odvračao i svaki veći novac i posao – bez kojih nema savremene politike. To sam znao i takvu sam sudbinu prihvatio. Ponekad bih pomislio da je reč o sebičnosti, jer politika zahteva da onaj koji je kao poziv prima ima snagu deset ljudi, a ne da joj se posveti uzgred, maltene kao hobiju. Rano sam razumeo da poređenja sa 19. vekom nema, te da su danas Stojan Novaković, Adolf Tijer ili Tomas Mekouli nemogući. No, prisećao sam se Berka i one njegove slavne izjave kada se 1785. kandidovao za poslanika u Bristolu. Tvrdio je da je ušao u politiku „da bi imao udela u činjenju dobra i odupiranju zlu.“

Za sve ove godine držao sam velikih Pekićevih ciljeva – borbe za “Nacionalno i demokratsko“. Ta ravnoteža je zahtevala saradnju sa raznima. Danas, zahvaljujući neočekivano brzom propadanju Zapada, vidimo da pre dvadeset godina očekivani sporazum, ne samo naš već i ruski i turski, nikada neće doći. To je možda dobra vest za Moskvu i Ankaru, za nas nije, pošto ćemo i dalje igrati na petoparcu i morati da prihvatimo razne bolne ustupke sve slabije, ljuće i nerazumnije sile koja i dalje ima veliku moć nad nama. Nama danas treba, ako ne pomirenje, onda približavanje političkih snaga. Ako neko misli da će postići nešto predstavljajući protivnike kao izdajnike, plaćenike, primitivce, maloumnike, disleksične… Verujem da nije naučio ništa iz istorije našeg veka. Stojim iza svega što sam u prošlosti radio. Ako sam i grešio činio sam to čista srca i iz neznanja. O svemu tome sam bez zadrške pisao u uspomenama koje mi je pre šest godina objavila najveća privatna izdavačka kompanija u Srbiji. Zasmeje me kada danas neki blokader tvrdi da je otkrio Ameriku mašući nekakvom izjavom koja je fabrikovana i zloupotrebljavana (samo sa drugim ciljem) još onog dana kada je pre dvadeset godina navodno uzeta.

Sada znamo moguće domete promena, reformi i saradnje sa Zapadom – posebno kada je iznuđena. Znamo da u Srbiji ne možemo da stvorimo novi politički sistem – bar ne uspešan. Ono što doskora nismo znali, niti mogli da verujemo, je da će opoziciju u Srbiji samleti (mada ne i uništiti) jedan totalitarni pokret finansiran iz inostranstva, koji se skriva iza budućih pokolenja i zastupa sve “što vole mladi“. Ako već znamo da će u budućnost kod nas moći da se uspešno menja samo sporazumom i na parče, valjda imamo iskustvo kako se te sektaške priče – o izabranima i nepogrešivima; te uskraćivanje svih prava protivnicima koje smesta pretvorimo u neprijatelje – završavaju.