(VIDEO) “RODILA SAM IH, VIDELA I IZGUBILA” Bolna ispovest Radmile Karaklajić o smrti blizanaca:”Prošla sam kroz nepravdu, ali nisam izgubila sebe”

Postoje umetnici koji se ne pamte samo po pesmama, već po emociji koju su ostavljali za sobom. Upravo takvo mesto u našoj kulturi zauzima Radmila Karaklajić.

Njena karijera, koja se proteže kroz više od pola veka, obeležena je ne samo velikim hitovima i hiljadama koncerata širom sveta, već i jedinstvenom energijom, autentičnošću i nepokolebljivim stavom. Od beogradskih početaka do ogromne popularnosti u Sovjetskom Savezu i širom Evroazije, njen put bio je sve samo ne lak, ali je bio istinski.

Radmila otvoreno govori o usponima i padovima, o trenucima slave i nepravde, o ljubavi publike koja je nadživela sve sisteme i vremena. Bez zadrške i u svom prepoznatljivom duhu, priseća se detinjstva, karijere, porodice i životnih iskušenja, ostavljajući utisak žene koja je, uprkos svemu, ostala dosledna sebi. Ovo nije samo priča o jednoj pevačici, već o životu koji je bio bogat, složen i, iznad svega, iskren.

Na jubilarnom 65. Beogradskom proleću dobila je nagradu za životno delo. U moru drugih koje je dobijala tokom karijere, ova nagrada zauzima posebno mesto.

– Mnogo znači, pre svega zato što je naša, što je beogradska, što je srpska. Nagradu za životno delo već sam jednom dobila, ali ne fali ni druga, neće da škodi. Svakako mi je jako drago – započinje priču za “Blic” Radmila Karaklajić.

Na pitanje zašto je dugo nije bilo na sceni, odgovara mirno i bez gorčine.

– Mislim da sam najstarija među našim pevačima i to što nisam dugo bila na sceni sasvim je normalno. Pevala sam više od pedeset godina, i to je sasvim dovoljno. Ja stvari prihvatam normalno i zato se dobro osećam. Nisam od onih koji pate jer više nisu na sceni. Kad prođe vrh popularnosti, ljudi često padaju u depresiju, ali kod mene je sve to bilo prirodno. Možda zato što se nikada nisam spremala da budem pevačica. Diplomirala sam engleski jezik i književnost, zamalo i ekonomiju. Počela sam da pevam kao student, pomalo džez, i to se jednostavno nastavilo. Ali nikada to nije bilo jedino u mom životu. Uvek su me zanimale razne stvari, od geopolitike do svega što se dešava u svetu. To me, verovatno, i održava psihički u ovim godinama. Nije mi dosadno, nije mi teško, nisam usamljena – kaže pevačica i dodaje jednu važnu poruku mlađim kolegama.

– Mislim da ne bi škodilo da naši pevači završe neku školu. Ne moraju nužno fakultet, ali treba da znaju da, kada prođu popularnost i novac, život ide dalje. Dobro je imati neku rezervnu profesiju.

Kada sam zaradila prvi novac kupila sam roditeljima stan

Govoreći o detinjstvu na Crvenom krstu, priseća se bez ulepšavanja i sa setom u glasu.

– Bila sam, ružnjikava, buckasta devojčica, odličan đak sa svim peticama. Ali sam želela da budem primećena. Pa sam rešila da pevam na engleskom. Sećam se, pevala sam “Domino, Domino” i odjednom su dečaci počeli da me primećuju. Dopalo mi se i tako je sve počelo. Bili smo siromašna porodica. Tata službenik, mama domaćica. Znala sam odmalena da moram sama da stvorim i sebi i njima. Kada sam zaradila prvi novac, prvo sam kupila stan roditeljima. Njih sam želela da obradujem, pa tek onda sebe.

Na pitanje o poznatim komšijama kaže:

– Bata Živojinović je bio stariji i živeo je dve kuće niže, ali se nismo družili. Sa Draganom Nikolićem sam se kasnije viđala, bio je gost na mom prvom solističkom koncertu u Domu sindikata. Divan čovek. Znala sam i njega i Milenu Dravić. Uvek smo se srdačno pozdravljali i družili kad se sretnemo. Imam najlepše uspomene što se tiče Dragane i Milene.

O njenoj velikoj popularnosti šezdesetih i sedamdesetih godina ne samo u tadašnjoj Jugoslaviji nego i u Sovjetskom Savezu, govori iskreno.

– To je bilo vreme socijalizma, i kod nas i u Sovjetskom Savezu. Iskreno, nije mi ostalo u najlepšem sećanju. Što sam više radila i bila interesantnija, više su me sklanjali. Nisam imala nikakvu podršku. Bila sam pomalo jogunasta, držala sam do sebe i do dostojanstva. Nisam pripadala nijednom klanu, nisam bila ni u politici. Bila sam potpuno sama, i zato je moj put bio težak. Mislim da sam delila sudbinu našeg naroda. Često smo bili u drugom planu, više smo cenili druge nego sebe. Drago mi je što se poslednjih godina vraćamo sebi i shvatamo ko smo – ističe ona.

Na opasku da su je zvali „ženski Đorđe Marjanović“, kratko odgovara: “Jeste, zbog energije i pokreta na sceni”. A o smelim fotografijama iz tog vremena kaže:

– Slikala sam se u kupaćem kostimu, što je tada bilo neobično. Ali ja sam po prirodi otvoren i iskren čovek. Ništa ljudsko mi nije strano ako dolazi iz iskrenih pobuda. Čak i kad čovek pogreši iz ljubavi, teško mu zameram. Mislim da te fotografije nisu bile vulgarne i da ih niko nije tako doživeo. Kažu da sam bila atraktivna, možda je i to pomoglo. U svakom slučajku imala sam granicu. Ja sam u horoskopu Vaga i zanimljivo je da mnoge Vage imaju taj osećaj za granicu. Recimo, Lepa Brena, Nataša Bekvalac, Brižit Bardo, Monika Beluči, Ketrin Žita Džouns… Ima mnogo žena koje su smelo nastupale, a nisu bile vulgarne. Čak i Brižit Bardo, koja je bila pionir u tome, nikada nije delovala prosto. Mislim da žene rođene u znaku Vage imaju taj osećaj, da erotika može da postoji, a da ne bude vulgarna.

Na opasku da su je opisivali kao „prelepu Jugoslovenku sa ciganskim temperamentom“, odgovara bez zadrške:

– Mislim da je i taj američki menadžer koji je došao i potpisao ugovor sa mnom preko Jugokoncerta to prepoznao. To je bio Štajn, menadžer Tonija Beneta, jedne od najvećih zvezda. Hteo je da uloži ozbiljan novac, potpisali smo jednogodišnji ugovor da idem u Ameriku, da me promovišu i stvore od mene veliku zvezdu. Govorio je da nije stvar samo u tome što govorim engleski, već i ruski i ciganski. Imala sam mnogo ciganskih pesama i taj deo u meni zaista postoji. Ne bi me prepoznali kada biste me videli u ciganskom šou programu koji sam pravila u Rusiji i drugde. To je izlazilo iz mene prirodno, nije bilo namešteno. Možda mi je neko u porodici bio tog porekla, što da ne – kroz osmeh dodaje umetnica.

Poznata je i po tome što govori dosta stranih jezika.

– Francuski nikako nisam stigla da naučim, nije mi bio usput. Ali četiri – pet najvažnijih govorim dobro, a to su: engleski, ruski, nemački, italijanski…

Davali su devojčicama ime po meni

Sa osmehom potvrđuje i zanimljivost iz Sovjetskog Saveza.

– Davali su devojčicama ime po meni – Radmila. I ne samo tada, nego i kasnije. Kada sam pre nekoliko godina bila gost u velikoj emisiji kod Malahova, zajedno sa Milošem Bikovićem, prišla mi je jedna mlada žena, možda dvadeset sedam, osam godina, i rekla:”Moram da vam se javim, ja sam Radmila. Roditelji su me nazvali po vama.” Kaže da u njenom gradu ima još devojaka sa tim imenom, i to u Moskvi. Inače, nisam pevala samo u Rusiji, Bila sam u baltičkim republikama, na Kamčatki, na Dalekom istoku. Posebno sam bila prihvaćena u Južnim republikama – Uzbekistanu, Kazahstanu, Azerbejdžanu, Čečeniji. U Taškentu sam, na primer, za Novu godinu imala petnaest koncerata. To su ogromni prostori, ogromna publika. Valjda sam naročito prijala Južnjacima.

Govoreći o autorskoj hit pesmi „Anđelina, zumba, zumba“, kaže:

– Ta pesma je moja lična karta. Jedna narodna devojka koja voli da koketira, da se šali, da bude u društvu i da peva. Ja sam napisala taj tekst, to nije originalno takav tekst. Pesma je zapravo sicilijanska narodna, ima je i u “Kumu”, u onoj sceni na svadbi. Postoji mnogo verzija. Ja sam u tome pronašla sebe i stvorila taj lik. Inače, skoro sve tekstove na mojim pločama sam sama pisala. Verovatno mi je tu pomoglo obrazovanje, književnost. Pesma “Moj ljubimi’ je i danas popularna u Rusiji, a ja sam napisala tekst. To je hit koji traje do danas, ima milionske preglede.

O kratkom izletu u glumu govori bez žaljenja.

– Igrala sam malo u filmu “Dobar vetar, Plava ptico” Mihaila Eršova, ali to je bilo kratko. Mogla sam da nastavim tim putem, ali nisam htela. Snimanja su tada trajala dugo. Sedite dva meseca zbog deset kadrova, a ja sam navikla na koncerte od dva i po sata, koje sam sama nosila.

Opisuje i kako su izgledali njeni mnogobrojni nastupi.

– Moji koncerti su bili raznovrsni – svetski hitovi, naši hitovi, ruske pesme, ciganske pesme, pa na kraju rok-potpuriji. Uvek sam se trudila da napravim novi program za svaku turneju. Bila sam sve, i režiser, i menadžer, i šminker. Nismo tada imali timove kao danas – priseća se ona.

O finansijama tog vremena govori otvoreno:

– Pevali smo do početka devedesetih, dok Gorbačov nije otvorio tržište za ruske pevače. Tada su oni počeli mnogo da zarađuju, a mi smo ranije radili za male honorare. Sećam se, u Kijevu, dvanaest hiljada ljudi u publici, a ja dobijem sto pedeset rubalja, praktično sto pedeset dolara. Cela ekipa imala je oko osamsto dolara. Za dva i po meseca turneje zaradili bismo pet-šest hiljada dolara, koliko danas neko uzme za jednu tezgu. Ali imali smo druge beneficije, najbolji hoteli, vrhunski tretman, publiku, bankete, sve. Sve osim novca. Ali, novac nije najvažniji. To je nešto drugo po redu, nije presudno.

Govoreći o bogatoj diskografiji i koncertima u Sovjetskom Savezu, kaže:

– Zaista sam održala hiljade koncerata, ali zaista ne znam koliko sam objavila ploča. U Rusiji sam snimila osam LP izdanja i mnogo singlova, a kasnije su objavili i CD sa sedamdeset šest izabranih pesama. Verovatno je zbog toga interesovanje i danas veliko, i dalje me zovu. Trebalo je da radim veliku televizijsku emisiju u Moskvi, sat vremena posvećenu meni, ali nisam mogla da odem, delom zbog situacije, delom zbog zdravlja. Nadam se da će biti prilike.

Srećna sam jer znam da sam ljudima davala lepe trenutke

Objašnjava i svoj odnos prema medijskoj eksponiranosti.

– Nikada nisam volela da se eksponiram. Nisam skupljala tekstove o sebi, nisam pravila arhivu. Svesna sam koliko je sve prolazno. Za deset ili dvadeset godina retko ko će nas pamtiti. Možda samo usput, ako smo nešto lepo ostavili iza sebe.

Ipak, jasno definiše šta za nju znači uspeh.

– Često sam razmišljala da li sam bila srećna u životu. Mislim da jesam. Srećna sam jer znam da sam ljudima davala lepe trenutke, da su makar na dva sata zaboravili brige i izašli sa koncerta raspoloženi. Kada dajete drugima, onda ima smisla i za vas. Verujem u Boga i u Isusa Hrista, i verujem da su vera, ljubav i nada večne vrednosti. Nalazim i u drugim religijama mnogo toga što je dobro i mislim da nas to ne bi smelo razdvajati. Ako je Bog jedan, onda i dobrota mora da pobedi. Sve što je negativno jako utiče na mene. Nasilje, droga, sve to me odbija. Nadam se da će iz svega kroz šta prolazimo pobediti dobro, jer kako bi inače svet opstao – zaključuje Radmila.

Na pitanje o porodici kao najvećem uspehu odgovara potvrdno, uz ličnu priču.

– Nisam otišla u Ameriku, iako sam imala ugovor, jer mog muža (Dragan Tomljanović prim. aut.), koji je tada bio u Komuničtičkoj partiji, nisu pustili da ide. Trebalo je da idem sama, ali nisam htela bez njega. Možda bih tamo napravila veliku karijeru, ali sudbina me je odvela na drugu stranu. Nadoknadila sam to na Istoku.

Podseća i na nastup u Ujedinjene nacije.

– Nastupala sam u Ujedinjene nacije krajem osamdesetih, dok je tamo bio Goran Milić kao naš dopisnik. On je jedan divan novinar i snimio je taj koncert, pa ga poslao našoj televiziji. Međutim, sistemi su bili drugačiji. Način snimanja i emitovanja u Americi i kod nas nije bio isti, pa to, nažalost, nije adekvatno zabeleženo. A bila sam jedina koja je održala solistički koncert za ceo diplomatski kor, što je zaista bilo veliko priznanje. Imam ipak jednu zamerku. Došle su sve diplomate osim našeg predstavnika, koji tada nije prisustvovao. Kasnije, kada je trebalo da se to predstavi kod nas, Dunja Lango, koja je bila i voditeljka i urednica, smatrala je da to nije toliko važno. Čak je procenjeno da bi bilo prikladnije dati prostor nekim drugim nastupima, pa za mene nije bilo mesta na televiziji. Posle svega toga, moram da priznam da sam bila prilično skrajnuta i da sam, na neki način, digla ruke. Ispostavilo se, međutim, da me je to samo gurnulo dalje u svet i možda mi je, na kraju, učinilo uslugu – priseća se ona.

Zaključuje da je priznanje češće stizalo iz inostranstva.

– Svuda sam bila lepo prihvaćena, u Australiji, Americi, Nemačkoj. Ali to su uvek bili koncerti, nikada klubovi. I ono na šta sam posebno ponosna jeste nagrada koju sam dobila u Istanbulu, od jedne organizacije povezane sa Ujedinjenim nacijama, među sto pedeset najistaknutijih ljudi u svetu, za doprinos kulturi Evroazije. To se kod nas gotovo nije ni spominjalo.

O priznanju u sopstvenoj zemlji govori otvoreno.

– Godinama nisam dobijala nacionalno priznanje, iako sam aplicirala. Dobijali su ga mnogi zaslužni ljudi Zafir Hadžimanov, Nikola Karović, Minja Subota, ali sam se pitala zar nisam i ja, koja sam bila poznata širom Evroazije? Ipak, Pre dve godine zazvonio je telefon. Tako mi se, na neki način, moja zemlja odužila – smatra Karaklajićka.

Bila sam mnogo ogorčena i strašno sam patila

Na pitanje da li je bila ogorčena kada su je sklanjali u stranu, odgovara otvoreno i bez ulepšavanja.

– Mnogo sam bila ogorčena. Strašno sam patila, zaista. Posebno posle nastupa u Ujedinjene nacije i svega što se tada desilo. Niko od naših nije reagovao, niko nije rekao da se makar pomene ako je snimak propao. Možete da zamislite tu patnju, bila je velika.

Kada govori o porodici, ton joj postaje topliji.

– Danas mi je porodica sve. Imala sam bogatu karijeru i doživela mnogo toga, ali ono što ostaje jeste ljubav ljudi. Prava popularnost nije ona iz medija, već ono što su imali Đorđe Marjanović, Miki Jevremović i ja, ljubav publike. Kada vam se ljudi na ulici jave sa osmehom, to je prava vrednost.

Prisetila se i odlaska na Kipar devedesetih godina.

– Sa sinom sam otišla na Kipar i tamo sam radila kao menadžer u jednoj velikoj firmi. Znanje jezika mi je mnogo pomoglo, radila sam i kao PR. Te tri-četiri godine imale su svoj značaj, a onda sam se vratila i nastavila gde sam stala.

O sinu Ognjenu priča sa ponosom.

– Nije krenuo mojim putem, iako voli muziku, bio je i DJ. Završio je koledž na Kipru, ali je bio i vrhunski sportista, prvak Jugoslavije u prsnom plivanju kao vrlo mlad. Danas se bavi “bungee jumping-om” i ima licencu da obučava druge.

Sa osmehom govori o unuku Demianu.

– On još traži sebe. Jedan dan bi da se bavi muzikom, drugi da otvori pekaru, treći da leči ljude ili da bude veterinar. Ima tek dvanaest godina. Ima vremena da pronađe svoj put.

Kada se dotakne najtežeg životnog iskustva, glas joj postaje tiši.

– Gubitak blizanaca je bio najteži trenutak. Ne znam kako sam to preživela. Videla sam ih, čula, i onda ih izgubila. Taj bol ne može da se opiše. O tome sam govorila vrlo retko, ti ožiljci ostaju zauvek. Ali mora da se ide dalje, da se pronađu lepe stvari u životu.

Ipak, o ljubavi govori iskreno.

– Bila sam srećna, jedno vreme u jednom, a drugo vreme u drugom braku. Ja sam, inače, veoma verna i kada volim, volim potpuno. Ne mogu da podnesem ni najmanju neiskrenost, ne samo prevaru, već ni flert, čak ni trenutak kada osetim da to više nije ono pravo. Kada se razočaram u čoveka, tu za mene nema povratka. Važno mi je da je čovek častan, jer samo takvog mogu da volim. I zato mislim da je i dva puta po sedam, osam godina sreće sasvim dovoljno. S te strane, zaista sam zadovoljna – smatra pevačica.

Na pitanje o eventualnom povratku na scenu odgovara oprezno.

– Mogla bih, ali bih morala ozbiljno da se pripremim. Ne želim da se pojavim ako ne mogu da budem na nivou, to mi nije potrebno. Ipak prostora treba dati mlađima. Imamo talentovanih mladih pevača i treba njima pružiti šansu. Raduje me što vidim mnogo dobre omladine, ljubazne, spremne da pomognu. To daje nadu.

Na kraju, odbacuje ideju o autobiografiji ili dokumentarnom filmu.

– Nemam tu ambiciju. Sve što sam proživela nosim u sebi. Važno je šta ostane u ljudima, u njihovim sećanjima. Sve ostalo je prolazno. Verujem da duša postoji i da se razvija, da kroz život učimo i ispravljamo greške. Nadam se da ćemo svi imati priliku da budemo bolji. Ja sam, čini mi se, zato mirna, jer nisam pravila velike, bolne kompromise – zaključuje Radmila Karaklajić.