Ovo nikako ne smete raditi pred zimu! Zanat koji izumire u Srbiji u debelom je deficitu, trećina radnika ide u penziju, nema ko da se popne na krov

Zanat koji je nekada bio deo svakodnevice danas polako nestaje. Dimničara je sve manje, a pred početak grejne sezone potražnja za njihovim uslugama raste. U JKP “Stan“ za tri godine njihov broj smanjen je sa 22 na 16.

Za neke Novosađane čišćenje dimnjaka deo je godišnje rutine. Ne čekaju da stigne jesen, već dimničara pozovu još tokom leta, kada je, kako kažu, najlakše sve pripremiti za zimu.

“Pa ja imam naviku da svake godine u isto vreme, negde u letu, pozovem dimničara i super mi je to. I nikada mi se ne nakupi puno čađi i smol, uvek lepo očisti dimnjak i dobro vuče i dobro gori“, kaže jedna Novosađanka.

I njen sugrađanin smatra da je jednom godišnje dovoljno da se dimnjak dobro očisti.

Većina se seti tek sa prvim hladnim danima

Ipak, mnogi se ovog posla sete tek kada zahladi i počne grejna sezona. Tada je i potražnja najveća.

“Malo je to nezgodno što se ljudi onda sete da održavaju deo, čiste, a trebalo bi da se to radi tokom cele godine. Praktično, čak i leti. Leti bi bilo možda i najbolje da se to sve pripremi i uradi i da to sve bude spremno za zimu“, kaže dimničar Goran Seleš.

A upravo tada nastaje problem. Dimničara je sve manje.

Nema škola ni mladih kadrova za rad na visini

U JKP “Stan“ njihov broj za samo tri godine pao je sa 22 na 16. Među njima ima i onih koji zbog zdravstvenih ograničenja ne mogu da obavljaju sve poslove, poput rada na visini, dugog zadržavanja u neprirodnom položaju ili zbog otežanog disanja.

Novih radnika, međutim, nema dovoljno.

“Ja sam čuo, ne postoji škola u Srbiji uopšte za dimničare. Tako da nema novih mladih kadrova, nema, a mladi kadrovi nisu ni zainteresovani. Verovatno nije privlačno. Znači, eto, malo je opasno, prljavo i tako. Jednostavnom nisu zainteresovani. Tako da fali ljudi za ovo“, kaže Seleš.

Odlazak u penziju i beneficirani radni staž

Problem bi mogao da bude još veći u narednim godinama. Iz JKP “Stan“ navode da će više od trećine sadašnjih dimničara u narednih godinu ili dve ispuniti uslove za punu penziju. Zbog beneficiranog radnog staža, u ovoj profesiji 12 meseci rada računa se kao 15.

“Ovo je zanat u izumiranju, kao uostalom i svi zanati“, kaže dimničar.

Ipak, posao ne nestaje. Naprotiv. Svaki izlazak na teren može da donese novo iznenađenje.

Neobični pronalasci u dimnjacima

U dimnjacima se, osim čađi i smole, ponekad pronađu i stvari koje niko nije očekivao.

“Mnogo toga interesantnog može da se desi. Recimo, pre neki dan sam našao uginulu pticu, bila je upala u dimnjak, zaglavila se u dimnjaku. Čak nisam ni znao da je ona upala i da se zaglavila. A vadio sam i živu sovu, golubove, vrane, svrake, tako da ima svega“, priča Seleš.

Rizici od požara i opasnost od zapaljenja smole

Redovno čišćenje zato nije samo pitanje navike. Naslage čađi i smole mogu predstavljati rizik, a zapaljena smola može dodatno ugroziti dimnjak.

“Ima ljudi koji ne vode računa o tome i onda kad dođu u problem, tipa da im se zapali dimnjak eventualno, pošto postoji smola koja zapaljuje dimnjak. Kad se zapali i kad se zaguši, on ne može da loži“, upozorava dimničar.

Ko će se sutra popeti na krov?

Dimničara je sve manje, a na njihov posao se sve duže čeka. Zanat koji je nekada bio deo svakodnevice polako nestaje. A kada poslednji dimničari odu u penziju, ostaje pitanje ko će se popeti na krov?

BONUS VIDEO: