“BILA SAM MEMLJIVA, SMRDLJIVA” One su lečene alkoholičare, među njima ima i profesorki i psihološkinja, evo kako su ušle, ali i izašle iz pakla

“Bežala sam od sebe, od svojih potreba, od bliskosti, od odgovornosti… Sve se to umnožavalo i na kraju sam bežala od suštine života”. Tim rečima je nekadašnja univerzitetska profesorka i lečena alkoholičarka, Ana Vlajković, započela svoju ispovest.

Njena priča, iako duboko lična, zapravo je ogledalo sudbine hiljada žena u Srbiji koje u tišini prolaze kroz isti pakao. Statistički podaci su neumoljivi – svaka treća žena u našoj zemlji svakodnevno traži zabavu, utehu, laka rešenja i brze odgovore na dnu čaše.

Svaka od njih, sa svakim sledećim gutljajem, hoda po ivici provalije u stalnom riziku da zakorači u hronični alkoholizam.

Prijatelj koji postaje mučitelj

Početak je uglavnom uvek isti – alkohol daje lažni osećaj kontrole i olakšanja. No, protokom vremena, gubitak kontrole, samoobmana i poricanje postaju jedina realnost.

“Mislite da imate kontrolu, a zapravo se više ništa ne pitate“, objasnila je Ana Vlajković u emisiji na TV Prva. Alkohol suptilno menja ličnost zavisnice. Iz života odlaze prijatelji, kolege i porodica, a na njihovo mesto seda novi gospodar. “Alkohol postaje sve. Postaje prijatelj, ljubavnik, partner, podrška, ali na kraju – najveći mučitelj i tamničar“, rekla je nekadašnja profesorka Univerziteta u emisiji na TV Prva.

Druga lečena alkoholičarka, A. A, ušla je začarani krug alkoholizma sa svega 14 godina. Alkohol je postao njen verni pratilac – bio je tu na žurkama, slavama i veseljima, ali i kao jedina uteha kada nastupi tuga ili kada je ostavi partner. Do tridesetih godina, zabava je prerasla u ozbiljan, svakodnevni problem.

Kako je ispričala u emisiji, život joj se pretvorio u “dan mrmota” u kom je jedina misao bila kako i gde nabaviti sledeću dozu, praćen užasnom, neizdrživom žudnjom. Voljenima bi obećavala da će prestati, iskreno verujući u sopstvene reči, ali bi već nakon nekoliko sati ponovo poklekla.

Kada profesorka psihologije padne na dno

Najveća zamka alkoholizma je iluzija da se o bolesti zna sve. Ana Vlajković je, kao profesorka psihologije, imala svo teorijsko znanje sveta. Pa ipak, teorija je kapitulirala pred zavisnošću. Priznaje da su studenti i kolege prvi primetili da nešto nije u redu kada je na predavanja počela da dolazi pospana i potpuno nespremna.

Konačni slom i otrežnjenje usledili su tamo gde se najmanje nadala – na sastanku kod dekanice, gde je mislila da će tema biti ispitni rok. U kancelariju je ušao poznati neuropsihijatar koji ju je samo pogledao i s vrata srušio sve njene kule od karata rečima: “A, ona? Ona je alkoholičarka”.

“Skoro sam pala sa stolice”, priseća se Ana. “Znala sam da mi je kosa neoprana 15 dana, da se nisam istuširala, a živela sam u zabludi da miris parfema može da prikrije alkohol koji je moja koža emitovala“. Lekar je prepoznao ono što struka zove “alkoholičarsko lice” – naduto, devastirano lice koje nosi pečat zavisnosti. Istog dana poslata je na lečenje.

Bolest koja ne bira godine

Da alkoholizam među ženama u Srbiji poprima razmere epidemije, potvrđuju i hladne brojke sa klinika za odvikavanje. Nekada je odnos lečenih muškaraca i žena u gradovima bio osam prema jedan u korist muškaraca, dok je danas taj broj skoro izjednačen. U manjim sredinama, taj odnos je tri prema jedan.

Lekari upozoravaju da se starosne granice dramatično pomeraju. Dr Roza Panoski, psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje, navodi da na odeljenju leče i devojčice od svega 15 godina, koje zbog maloletstva moraju biti hospitalizovane uz prisustvo roditelja. S druge strane, najstarija pacijentkinja koje se seća imala je čak 73 godine.

Neuropsihijatar dr Snežana Alčaz iznosi još alarmantniji podatak – čak trećina današnjih devojčica proba alkohol pre svoje 13. godine. Iza ovog srljanja u porok najčešće se kriju duboki psihološki problemi: istorija depresije, anksioznost, porodično ili partnersko nasilje, kao i traume seksualne prirode.

Suze jednog oca

Zavisnost nikada ne ruši samo jednu osobu, ona kosi čitave porodice. Predrag Rastovac, samohrani otac, osetio je to na sopstvenoj koži kada mu je ćerka Mila potonula u alkoholizam nakon gubitka bake, koja im je bila jedini oslonac.

U početku je njeno opijanje pravdao “normalnom tinejdžerskom fazom”. Kada je shvatio da mu alkohol uzima dete, nastupila je užasna bespomoćnost, koja je često prelazila u očaj i bes usmeren ka kćerki.

Predrag danas iskreno priznaje svoju krivicu: “Kao mlad roditelj, prepustio sam vaspitanje baki, fokusiran samo na materijalno obezbeđivanje, nespreman za odgovornosti koje roditeljstvo nosi”.

Suočavanje sa istinom bilo je brutalno – njegova ćerka je na jednom punoletstvu doživela epileptični napad usled predoziranja alkoholom i srušila se nakon sat i po besomučnog ispijanja koktela i rakija. Bio je to, kako je ispričao, “alarm koji je vrištao da je vrag odneo šalu”.

Lekcija iz Urgentnog centra

Sličan, dramatičan put prošla je i Snežana Timotijević, koja je pila punih 11 godina, počevši od osamnaestog rođendana. Njen život bio je niz nanizanih ekscesa – padala je sa bicikla, niz stepenice, bivala pretučena u izlascima i redovno završavala na Urgentnom centru.

Pila je svuda – pre, tokom i posle posla, krijući flaše u stolu, dok je kod kuće rakiju u buradima dolivala vodom da njena majka to ne primeti. Vozila je u stanjima potpunog prekida filma, a jednom je auto nasukala u jarak.

Sve je stalo 10. juna 2016. godine kada ju je zaustavila saobraćajna policija sa 1,3 promila alkohola u krvi. Noć provedena u podzemnom, memljivom pritvoru, gde se gušila od anksioznosti dozivajući pomoć kroz rešetke, bila je njeno otrežnjenje.

“Bila sam memljiva, smrdljiva, potpuno degradirana i devastirana. Kao u snu u kom vičete, a niko vas ne čuje. Tada sam konačno čula svoj vapaj“, ispričala je Snežana u “Eksplozivu”.

Život posle mraka: Povratak ljubavi

Nakon teških godina odvikavanja i psihosocijalne rehabilitacije, ove žene danas žive nove živote. Njihovo najjače oružje postalo je javno i otvoreno priznanje sopstvene slabosti, bez stida i straha.

Ana Vlajković ističe da nije naišla na osudu javnosti, što je najveći strah svake žene zavisnice, već na podršku. Za nju je javni istup dodatni štit i podsetnik na prvu liniju odbrane koja glasi: “Samo danas neću piti”.

Snežana Timotijević danas poručuje da je suština izlečenja pronalaženje ljubavi prema sebi, jer da su te žene dovoljno volele sebe, nikada ne bi postale zavisnice. Iako ne može i ne želi da obriše bolnu prošlost – izgubljene prilike, propale veze i abortus koji je preživela – ona na svoje ožiljke gleda sa mirom. “Da nisam imala takav put, danas ne bih imala veru, ljubav, mudrost i znanje koje imam“, zaključila je.

A. A, koja proslavlja skoro sedam godina trezvenosti, uspešnu rehabilitaciju vidi u oproštaju samoj sebi.

Najveća nagrada za njihovu borbu ipak su pokidane porodične veze koje se polako obnavljaju. Predrag Rastovac se prisetio momenta kada su izašli iz bolnice: “Tek tada sam doživeo da me ćerka zagrli. Ali iskreno, onako iz duše, a ne u stilu ‘ćale, zagrli me i daj mi pare’. Grešio sam, priznajem da jesam. Ali promenili smo stvari i menjaju se stvarno na bolje“.