“NISAM MOGLA DA JE POVEŽEM SA ZLOČINOM” Novinarka razgovarala sa osuđenicom na smrt, a ono što joj je poslala posle intervjua nikada nije zaboravila

Pre gotovo 20 godina, britanska novinarka Helen Roberts otputovala je u Tenesi kako bi razgovarala sa Kristom Pajk, ženom osuđenom na smrt zbog brutalnog ubistva 19-godišnje Kolin Slemer. Susret sa zatvorenicom, kako kaže, ostavio je dubok trag na nju, kako profesionalno, tako i lično. Pajk je u vreme intervjua imala 30 godina, a iza nje je već bilo 11 godina provedenih u iščekivanju izvršenja smrtne kazne. U trenutku kada joj je kazna izrečena, bila je najmlađa žena u Sjedinjenim Američkim Državama osuđena na smrt. Danas 50-godišnja Pajk trebalo je da bude pogubljena u sredu, ali je preživela dve smrtonosne doze pentobarbitala. Nakon neuspelog pokušaja pogubljenja nalazi se u kritičnom stanju.

Roberts je poslednjih dana pažljivo pratila događaje povezane sa njenim slučajem, prisećajući se njihovog susreta koji joj je, kako priznaje, izazvao snažno pomešana osećanja.

“Ponekad mi je zaista bilo teško da povežem ženu koja je sedela preda mnom sa zločinom koji je počinila. Kao da je reč o dve potpuno različite osobe. Nisam mogla da zamislim da je žena koju sam upoznala mogla da bude sposobna za tako stravično nasilje“, rekla je Roberts.

Roberts je posetila Pajk u decembru 2006. godine, u ženskom zatvoru najvišeg stepena bezbednosti u Tenesiju, ustanovi koja se danas zove Debra K. Džonson rehabilitacioni centar u Nešvilu.

“Nikada ranije nisam bila u zatvoru, a kamoli u zatvoru sa najvišim stepenom bezbednosti, pa sam bila prilično nervozna i nisam znala šta da očekujem. Mislim da me je sve to pomalo plašilo”, prisetila se ona.

Novinarka iz Konvija, na severu Velsa, tada je radila za Mor Magazin, a upravo ju je taj zadatak odveo u Sjedinjene Američke Države. Nakon detaljnih bezbednosnih provera i prolaska kroz niz zaključanih zatvorskih vrata, stigla je do Pajk. Razgovarale su razdvojene staklom, koristeći zvučnike.

Drugo lice Kriste Pajk

Pošto ih je delilo svega nekoliko godina, Roberts je nastojala da razgovoru pristupi bez unapred stvorenih zaključaka. Ipak, očekivala je, kako je rekla, “veoma direktnu i grubu ženu”.

Susret joj je ubrzo prikazao drugačiju sliku.

“Tada sam bila u srednjim dvadesetim”, rekla je Roberts i dodala: “Bile smo približno istih godina i postojale su neke stvari oko kojih smo mogle da se povežemo”.

Pajk je novinarki ostala u sećanju kao izrazito uredna žena, sa kovrdžavom kosom nalik njenoj. Roberts smatra da su upravo takve sitnice doprinele tome da između njih brzo nestane početna distanca. Opisala ju je kao srdačnu i željnu da ostavi dobar utisak. Pajk se tokom susreta često osmehivala, smejuljila i pažljivo posmatrala reakcije novinarke.

“Nisam želela da se oseća neprijatno i već nakon nekoliko minuta popela se na prozorsku dasku sa svoje strane kako bi nam bila bliže. Nismo imale mnogo vremena… ona je to znala, a morale smo da razgovaramo o mnogo toga. Odmah je počela da razgovara. Nije bila defanzivna, nije bilo teško razgovarati sa njom i nije izbegavala odgovore. Na sva moja pitanja odgovorila je veoma jasno i, iskreno, prilično otvoreno”, rekla je Roberts.

Prema njenim rečima, Pajk je tokom razgovora često gledala sagovornicu pravo u oči i nije ostavljala utisak osobe koja želi da izbegne osetljive teme.

“Želela je da odgovara. Ponekad je jednostavno delovala potpuno obično. Nisam joj prišla sa bilo kakvim neprijateljstvom… Mislim da je osetila da ćemo mirno razgovarati i da ćemo jednostavno razgovarati. Želela sam da upoznam Kristu Pajk kao ženu, da razumem njen život, lošu odluku koju je donela i način na koji se nosila sa životom koji je tada vodila”, rekla je.

Zločin zbog kojeg je Pajk osuđena na smrt dogodio se 1995. godine. Imala je samo 18 godina kada je zajedno sa tadašnjim dečkom Tadarelom Šipom pretukla, mučila i ubila 19-godišnju Kolin Slemer. Njih troje upoznali su se kroz program stručnog osposobljavanja namenjen problematičnim tinejdžerima. Pajk je tvrdila da ju je Slemer vređala i pokušavala da joj preotme dečka.

Dvoje drugih polaznika programa kasnije je svedočilo da se Pajk i pre i nakon ubistva hvalila svojim postupkom. Tvrdili su i da im je pokazivala komadić lobanje ubijene devojke. Godinu dana kasnije, 1996, Pajk je osuđena na smrt. Šip, koji je u trenutku zločina imao 17 godina, dobio je doživotnu kaznu zatvora uz mogućnost uslovnog otpusta i i dalje se nalazi u zatvoru.

“Nije pokazivala nikakvu drugačiju emociju”

Tokom intervjua Pajk je Roberts govorila i o sopstvenom suđenju. Tvrdila je da tada nije u potpunosti razumela ozbiljnost situacije niti posledice koje joj prete. Istovremeno joj je, prema rečima novinarke, prijala pažnja javnosti, jer je ranije nikada nije dobijala. Ni razgovor o samom ubistvu, prisetila se Roberts, nije izazvao vidljivu promenu u ponašanju Pajk.

“Nije pokazivala nikakvu drugačiju emociju”, rekla je Roberts, dodajući da je Pajk o svemu govorila veoma činjenično.

“Već je 11 godina bila osuđena na smrt i do tada je veliki deo vremena provodila sama. Imala je mnogo vremena da razmišlja i pokuša da prihvati ono što je uradila. O sebi je govorila kao da je reč o sasvim drugoj osobi. Rekla je da je one noći kada je ubila Kolin izgubila razum. Opisala je to kao iskustvo izlaska iz sopstvenog tela; rekla je da nije shvatala šta radi i da je imala osećaj kao da je neko drugi preuzeo kontrolu nad njom”, navela je Roberts.

Pajk je tokom razgovora tvrdila da iskreno žali zbog svojih postupaka, ali i da je svesna da nijedna njena reč ne može da poništi ono što se dogodilo.

Odrasla je u Bekliju, malom radničkom gradu na jugu Zapadne Virdžinije. Njeni roditelji, Karisa Hansen i Glen Pajk, imali su problema sa alkoholom, a Pajk je, prema dostupnim navodima, tokom detinjstva bila zanemarivana.

Roberts kaže da joj je Pajk ispričala kako tokom odrastanja gotovo nije osećala “nikakvu ljubav”, osim one koju joj je pružala baka. Kada je Pajk imala 12 godina, baka je preminula od raka, nakon čega su se kod devojčice, prema njenim rečima, pojavili snažan bes i suicidalne misli.

“Silovao je komšija kada je imala 11 godina, a ponovo je bila silovana sa 17 godina, kada ju je, prema njenim rečima, nepoznati muškarac odvukao u šumu. Prošla je kroz različite periode zanemarivanja i zlostavljanja”, rekla je Roberts.

Tokom mladosti Pajk je često menjala škole. Kada je napunila 18 godina, uključila se u program Noksvil Džob Korps, koji je trebalo da joj pruži priliku za novi početak. Roberts navodi da joj je Pajk rekla kako je svojevremeno želela da postane medicinska sestra.

Uoči izvršenja smrtne kazne, njeni advokati pokušavali su da dobiju pomilovanje. Podneli su zahtev na čak 226 stranica, ali njihov pokušaj nije uspeo. Obustavu pogubljenja tražili su i stručnjaci Ujedinjenih nacija za ljudska prava.

“Definitivno je imala nadu”, rekla je Helen, objašnjavajući da se Pajk nadala da bi neko mogao da interveniše i pomogne joj ukoliko bi shvatio koliko su njeno detinjstvo i mentalno zdravlje uticali na njene postupke.

“Znala je da postoje samo dve mogućnosti – smrtna kazna ili doživotni zatvor – ali je svakako želela doživotni zatvor i mirnu smrt”, rekla je Roberts.Događaje proteklih dana Roberts je opisala kao bizaran splet okolnosti. Iako je odavno znala da se datum pogubljenja približava, priznaje da ju je stvarnost tog trenutka snažno pogodila.

“Cele srede nisam mogla da prestanem da mislim na nju. Stalno sam razmišljala o tome šta se u tom trenutku događa. Pročitala sam da je odbila poslednji obrok… Ne mogu ni da zamislim šta joj je prolazilo kroz glavu, kako se osećala i kako čovek uopšte može da se pripremi kada zna da će umreti”, rekla je.

“To je kao gledanje horor filma”

Kada je saznala da je Pajk preživela davanje smrtonosnih injekcija, Roberts kaže da je cela situacija delovala nestvarno, gotovo kao prizor iz filma, piše BBC. Rekla je da je buđenje uz vest da je Pajk preživela injekcije bilo “kao gledanje horor-filma”.

“Ne mogu to da pojmim, ne mogu da razumem. To je potpuno varvarski. A onda dolazi ironija da je država pokušala da je ubije, a zatim je odvezla u bolnicu kako bi pokušali da joj spasu život. To jednostavno nema nikakvog smisla”, rekla je Roberts.

Kada su se njih dve susrele 2006. godine, Pajk je gotovo ceo dan provodila zatvorena u ćeliji. Najmanje 23 sata dnevno bila je sama, a pojedinim danima bilo joj je omogućeno tek sat vremena šetnje. Budući da je bila jedina žena u toj ustanovi osuđena na smrt, nije smela da kontaktira sa drugim zatvorenicama. Uprkos strogoj izolaciji, Roberts se seća da je Pajk uspela da izgradi svakodnevnu rutinu. Vreme je provodila čitajući, gledajući televiziju i dopisujući se. Nakon intervjua, Pajk je novinarki poslala ručno napravljenu zahvalnicu.

“Sećam se da je bila napravljena od ljubičastog papira u obliku leptira, a unutra je napisala: ‘Hvala ti što si bila ljubazna, hvala ti što si se prema meni odnosila kao prema ženi’, i to je bilo sve. Bilo je veoma dirljivo”, rekla je Roberts.

Roberts pritom naglašava da njena iskustva iz razgovora sa Pajk ne menjaju činjenicu da je počinjen izuzetno težak zločin niti umanjuju patnju žrtve.

“Bez obzira na sve što sam rekla o Kristi Pajk, ni na koji način ne umanjujem težinu njenog zločina. Zaslužila je da bude u zatvoru, naravno da jeste. Počinila je zločin, oduzela je život drugoj ženi i zbog toga je morala da bude kažnjena. Međutim, čovek ne može a da se ne zapita: da li bi uradila ono što je uradila da je dobila pomoć onda kada joj je bila potrebna?”, upitala je Roberts.

Za Roberts je upravo lični susret sa ženom koja stoji iza jednog od najtežih zločina ostao iskustvo koje ni nakon toliko godina ne može jednostavno da zanemari.

“Ne mogu da poreknem ženu koju sam upoznala, ženu koja je sedela preda mnom, način na koji smo se povezale, kako je reagovala na mene i kako je odgovarala na moja pitanja. Ona je i dalje ljudsko biće. Nije bilo moguće upoznati je, a da taj susret ne ostavi trag na meni. Mislim da zna da je protraćila svoj život i mislim da zna da je u životu mogla da čini dobre stvari, ali nije”, zaključila je.

(BBC)