“ZBOG FINANSIJA SAM OTKAZAO ULOGU NEBOJŠI DUGALIĆU” Radoš Bajić o filmu “Čuvar ikone Svetog Đorđa” i saradnji sa decom: “Imam potrebu da se sklonim” (VIDEO)

Beogradska premijera filma “Čuvar ikone Svetog Đorđa” Jelene Bajić Jočić zakazana je za 8. septembar u MTS Dvorani. Ostvarenje koje je nastajalo pet godina već je počelo da niže priznanja.

Nakon svetske premijere u Moskvi, film je prikazan na festivalu “Zlatni vitez”, gde je Radošu Bajiću pripala nagrada za najbolju mušku ulogu, dok je na Festivalu evropskog filma Palić dobio nagradu „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji. Nedavno je na Niškom festivalu osvojio i Grand Prix, kao i nagradu novinara i kritike.

Bajić priznaje da nagrade prijaju, ali da je sada najbitnije da film stigne do publike.

– Za nas je sada najvažnije da “Čuvar ikone Svetog Đorđa”, posle pet godina od trenutka kada sam napisao prve rečenice scenarija, krene prema publici. Ne možemo očekivati enormnu gledanost, jer je sparina, deca su pošla u školu, ljudi imaju troškove, ali očekujemo da ljudi pogledaju ovaj film i vide poruke koje šalje. Zbog toga smo, između ostalog, i radili ceo ovaj projekat – kaže Bajić.

“To je borba čoveka za slobodu, za dostojanstven život”

Film je, prema njegovim rečima, zamišljen kao društveno odgovorno ostvarenje koje govori o univerzalnoj borbi čoveka za slobodu, dostojanstven život i pravo da ostane na svom ognjištu. Priča je smeštena u kraj koji je, kako ističe Radoš Bajić, danas suočen sa brojnim problemima i iseljavanjem stanovništva.

– To je zapravo borba čoveka za slobodu, za dostojanstven život, za pravo da živi na pradedovskom ognjištu, koje je, nažalost, mnogim ljudima uskraćeno – ističe glumac, scenarista, producent i reditelj.

Govoreći o situaciji na jugu Srbije, Bajić iznosi i svoje viđenje razloga zbog kojih ljudi napuštaju ovaj kraj. Kako tvrdi, stanovništvo se suočava sa pritiscima, zastrašivanjem i ugrožavanjem imovine.

– Ponosan sam na činjenicu da smo izgurali ovaj film i da je naša produkcija “Contrast Studios” uspela da ga realizuje bez očekivane podrške institucija koje se bave kinematografijom u Srbiji. Ponosan sam zbog društveno odgovorne i nacionalne poruke koju šaljemo ovim projektom – kaže Bajić.

Posebno emotivno govori o scenama koje su, kako smatra, ključne za razumevanje njegovog junaka.

– Zamislite čoveka koji sam sahranjuje oca. Zamislite čoveka kome kradu ovce, koji istrčava u noć i puca da nekoga zaplaši. Ta ljudska hrabrost, oskudnost, bespomoćnost i ostavljenost, to je ono što je meni posebno emotivno – rekao je.

Jedna od scena posebno ga je podstakla da kroz film napravi paralelu između odnosa prema ljudima i odnosa prema zaštićenim prirodnim dobrima. U filmu se, kako navodi, pojavljuje i priča o medvedu koja dobija gotovo simboličnu dimenziju.

– U jednom trenutku postaje važnije šta se dogodilo sa medvedom, koji je zaštićena vrednost, zbog čega dolazi delegacija iz Evropske unije, dok Stanoje, koga tumačim, kaže: “Nije mi jasno, ja volim ljude, volim prirodu, volim životinje, volim sve, ali ne razumem. Svi odoše, svi nestadoše i nikom ništa, a digla se tolika ujdurma za jednog medveda.”

“Moramo čuvati ljude da ne beže sa svojih vekovnih ognjišta”

Bajić veruje da bi film mogao da pokrene razgovor o problemima krajeva koji su, kako kaže, zapostavljeni.

– Očekujem da će ovaj film, u tom smislu, biti neka vrsta poziva na jednu veoma organizovanu i strateški dobro pripremljenu akciju države da se te stvari spreče. Mora se tamo investirati i ulagati. Moramo čuvati ljude da ne beže sa svojih vekovnih ognjišta – poručuje Radoš.

Reakcije publike na dosadašnjim projekcijama, kaže, uglavnom su bile veoma pozitivne. Bilo je, međutim, i komentara na račun činjenice da u filmu igra njegov sin Nedeljko Bajić.

– Osim nekih malicioznih komentara, gotovo svi su bili pozitivni. Ljudi nam se, pre svega, zahvaljuju što smo otvorili tu temu. To je kraj koji je oko 350 kilometara od Beograda, prema Kosovu i Metohiji – Radan planina, Medveđa, Kuršumlija, Lebane. To su ljudi koji tamo žive i koji se, pod pritiscima, polako povlače – kaže on.

Radi sa ćerkom i sinom

Posebno mesto u realizaciji filma imala je njegova ćerka Jelena Bajić Jočić, koja je preuzela rediteljsku palicu. Bajić sa ponosom govori o njenom radu i smatra da se ona danas nalazi u punoj umetničkoj zrelosti.

– Saradnja sa Jelenom bila je izuzetna. Posle 50 godina karijere imam pravo da kažem da se, uz Gorana Stankovića i još nekoliko reditelja mlađe i srednje generacije, Jelena izborila za svoje mesto. Počev od filma “Led”, preko serija “Psi laju, vetar nosi” i “Azbuka našeg života”, ona je u punoj zrelosti. Neka joj Bog da zdravlja, nadam se da će tek napraviti dobre filmove i serije.

Ipak, početak saradnje nije bio jednostavan. Kako otkriva, Jelena se u početku protivila ideji da režira film, a prvobitni plan bio je da ga režira upravo on.

– Na početku se Jelena opirala. Posle “Azbuke našeg života” govorila je: “Pa to nije moja tema.” Prvo je trebalo da ja režiram ovaj film, a onda je trebalo da jedan drugi kolega igra glavnu ulogu. Međutim, kako smo imali tanak budžet i praktično sami izneli ceo projekat, rekli smo: “Jelena, moraš ti da režiraš, a otac će igrati glavnu ulogu.” Ja sam se takođe opirao – prisetio se Bajić.

Film je, prema njegovim rečima, nastao u veoma teškim finansijskim uslovima. Produkcija je dobila pomoć lokalnih samouprava Niša, Zaječara i Medveđe, kao i skromna sredstva Sekretarijata za kulturu Autonomne pokrajine Vojvodine. Bajić navodi i da je Filmski centar Srbije četiri puta odbio projekat.

Prvobitno je glavnu ulogu trebalo da igra glumac Nebojša Dugalić, sa kojim su čak počele i probe.

– To je glumac koga veoma cenim. Nebojša Dugalić je izuzetan čovek i izuzetan glumac. Čak smo počeli probe sa njim. Međutim, u trenutku kada smo shvatili da film moramo da realizujemo praktično poslednjom parom iz naših budžeta, bilo je jasno da ne možemo da isfinansiramo projekat na način na koji je prvobitno bilo planirano. Pozvao sam Nebojšu i objasnio mu situaciju. On je sve razumeo i veoma sam mu zahvalan na tome – otkriva Bajić.

Od snimljenog materijala, kako kaže, ipak neće biti napravljena serija, iako je projekat u jednom trenutku bio zamišljen i kao serija od šest epizoda.

Za Bajića je ovo ostvarenje posebno važno i zbog njegove glumačke uloge. Na pitanje kako se oseća što mnogi smatraju da je uloga Stanoja u ovom filmu je krunu njegove glumačke karijere, odgovara bez velike pompe, ali sa svešću da se približava trenutak kada će se povući iz glume, ali ne i iz rediteljskog posla.

– Zašto bih ja krio godine? Tačno 24.septembra punim 73 godine. Bog mi je dao, u globalnom smislu, relativno dobro zdravlje. Mentalno sam dobro, još uvek se radujem životu i mislim da ovaj posao znam dobro da radim. Ali na neki način već imam potrebu da se sklonim. Imam potrebu da malo odem. Ne u ilegalu, nego da kažem svima: “Ćao” – zaključuje Radoš Bajić.