Čedomir Antić piše za “Blic” o MRŽNJI i kako je razumeti: “U demokratiji je besplatna, nije kažnjiva i ne vidi se kao sramota”

Mržnja je u politici veliki resurs. To moćno osećanje sposobno je samo sebe da hrani. Ona je jača od ambicije ili pohlepe. Jednostavna je. Razog joj može biti neka davna frustracija. Može se odnositi i na nepoznate. Sama je sebi cilj.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs

Zemlje koje imaju tradiciju građanskih ratova i unutrašnjih borbi još su u većoj meri sklonije da utonu u opštu unutrašnju mržnju. U demokratiji mržnja je prisutna, besplatna, nije kažnjiva niti viđena kao sramotna. Nje se nije odrekla ni vouk kultura, naprotiv ona ju je razvijala do neslućenih razmera. Mržnji su doprineli i savremeni elektronski mediji i društvene mreže. Više je ne podstiču beznađe, nemaština, uverenost u neophodnost radikalnih promena, kojima na putu stoji malena oligarhija povašćenih i bogatih, već jedno sasvim neutemeljeno uverenje da je svet treba da bude načinjen po našim uverenjima i interesovanjima, jer nam nekakav konzumeristički agloritam preko mreža i mejlova šalje samo informacije koje priželjkujemo (a ranije smo u vezi sa njima pretraživali interent) te na nas upućuje samo osobe koje su nam slične.

Srbija je dobar primer zemlje čijom je politikom tokom dugog niza godina preovladavala mržnja. Razloga je bilo mnogo. Takve su političke tradicije države koja je bila poprište poslednjeg međudinastičkog sukoba u evropskoj istoriji, gde je građanski rat unutar srpskog naroda (uprkos velikim iskušenjima strane okupacije, međunacionalnog sukoba i genocida), bio među tri najteža i najdublja tokom Drugog svetskog rata. Pravo je čudo da za vreme građanskih ratova i međunarodnih sankcija tokom poslednje decenije prošlog veka nije došlo do građanskog rata među Srbima.

Mržnju je nemoguće opravdati, a prilično je lako razumeti. Svi smo je nekada osećali. U politici ona je razorna snaga koje se niko ne odriče. Ne mogu da kažem da mržnju bilo ko može da zasuži. Koliko god bila reč o zločinačkoj prirodi i bezdušnoj osobi, ako joj se suprotstavimo mržnjom umesto zajednicom vrednosti, osuđujemo se na činjenicu da nas je od predmeta naše mržnje teško razlikovati. Privrženost zajednici vrednosti – ljubav, a ne mržnja trebalo bi da budu motiv. Ipak, tako je u teoriji. Ideja da politički sukob uvek mora biti jedna religijska borba između dobra i zla, privlačna je i oni koji mladi ulaze u politiku imaju pravo na takvu iluziju. Uostalom upravo oni donose novu životnu snagu svemu pa i greškama. Sa druge strane da li je politička pobeda moguća bez onih koji nemaju ispravne motive, kao i bez nesrećnih, uskraćenih, neiživljenih, glupih, nezrelnih, mentalno bolesnih…?

Moja generacija teško da je mogla to razumeti. U politiku smo ušli kao maloletni, početkom devedesetih godina, kada su se snovi širom sveta mešali sa javom. Duvao je “vetar promena”, a pravi nobelovci verovali su da je nastupio kraj istorije. U našem svetu postojao je jugoslovenski i srpski državni problem, ali i tačno uverenje da srpski komunisti nisu prihvatii sopstvenu odgovornost za prethodnih pola stoleća, kao i da nisu razumeli novo vreme. Da su stare podele produbljivali a nacionalno pomirenje odbijali – činjenica je jasna svakome ko danas pročita bilo koje režimske novine iz tog razdoblja. Predaja Krajine i Kosova i Metohije, bez posledica po režim, ali i bogaćenje i bahatost dela režimskih prvaka iz vremena sankcija, mogli su samo da pojačaju gnev opozicionara i otvore nove sukobe. Ipak, kada je režim pao, postalo je izvesno da u SAD i Nemačkoj niko ne vidi Srbiju kao saveznika, da dugoročno politički računaju na one koji su ubijali srpske civile kao na svoje saveznike, te da će dokle god bude moguće biti strana u ratu, umesto dobronamernih velikih sila koje Balkan žele da pomire, demokratizuju i modernizuju. Do pojave Trampa Zapad se naočigled srpske javnosti udavio u sopstvenim lažima i licemerju.

Pored toga što približno 80 odsto građana Srbije danas ima približno isto viđenje spoljašnje i unutrašnje politike – što nije bio slučaj od 1918. do 2006. godine – omraza se samo povećala. Vlast se posle 2001. učinila svima na dohvat ruke. Činilo se da je samo trebalo naći moćne saveznike i inostrastvu, dobru propagandnu temu i dovojno ljutog naroda. Došle sun a sve to i društvene mreže i uz njih neophodne progandne televizijske stanice. Neobično, ali model je ponovo uvezen sa strane i nevelika “Druga Srbija” prva je dobila svoja glasila mržnje.

I ja sam često bio nošen “pravedničkim“ gnevom koji je samo i isključivo budio mržnju. Ipak, bila su to drugačija vremena. Bio sam ljut na ljude koji su držali medijski monopol, vlast koju su brani otvorenim falsifikovanjem izbora što sun a kraju i priznali. Reč je o ličnostima koje su pod sankcijama postale bogate, a u spinu tragedije naroda Srpske Krajine i Kosova i Metohije predstavljali kao veliku pobedu za koju su isključivo zaslužni. Rekao sam naravno i mnogo toga zbog čega mi je danas krivo, ali činio sam to javno i kao neko ko je poznat u javnosti. Govorio sam kao takav ponekad ružno i neodmereno osobama koje su obavljale državne funkcije i imale za njih svaku odgovornost. Novo vreme učinio je da deo građana, izbezumljen i mržnjom zadojen, na ulici krajnjom mukom uz uvrede,prostote i psovke pokušava da presudi nekome zbog stava koji je izneo i neporecivih činjenica koje javno brani.

Tokom devedesetih godina nisam podržavao vlast i bio sam meta organizovane javne mržnje. Kada smo do pobede doveli Studentski protest iz 1996. i 1997. godine, vlast je vodila kampanju kako smo protest izdali, tačnije prodali, te da je osim ispunjenja naših zahteva, koje je postignuto, trebalo dovesti i do pada Miloševićevog režima. Naravno da je reč bila o neopevanoj gluposti. Opozicija je prekinula svoje proteste mesec dana pre nas, zadovoljna što su lokalni izbori konačno proiznati. Zapad je u to vreme kupio deo nacionalne telefonije pa je vlada udvostručila plate u javnom sektoru i penzije. Spremala se albanska pobuna na Kosovu i Metohiji. Ipak, u to vreme, kada je internet bio znatno manje moćan i uticajan, bilo je studenata, ali mnogo više starijih osoba, koji su me na ulici psovale i vređale. Trajalo je to par dana, ali je za mene predstavljalo iznenađenje. Nisam ja presudio da protesti prestanu, jedva smo ih svi zajedno održali toliko dugo, sasvim smo demokratski u ustanovama odučili da nakon pobede nastavimo da pohađamo nastavu. Ja sam bio spreman da javno kažem istinu i nisam kao neki među vođama protesta, kasnije političarima, prebacivao odgovornost na druge.

Dve godine kasnije, kao već diplomirani istoričar bio sam portparol Demokratske stranke. Za vreme agresije NATO-a na Srbiju i Crnu Goru ostao sam u Beogradu. Predsednik stranke Zoran Đinđić smesta je proglašen neprijateljem i dva meseca pre nego što je pod pretnjama otišao iz Srbije na državnim medijima je objavljeno kako je “pobegao svojim gazdama” koji su Srbijom širili smrt. Prkosno sam tada šetao Beogradom i za svih tih dva i po meseca, a bilo je tada i javnih spaljivanja zastave Demokratske stranke i kamenovanja stranačkog sedišta, od svojih sunarodnika nisam doživeo niti jednu neprijatnost.

Ipak, od kako sam, svojom voljom i bez bilo kakve maerijalne ili političke nagrade, stao protiv nepoznatih osoba koje su moje studente i mene izbacile sa nastave na Filozofskom fakultetu, doživeo sam niz situacija koje je moguće svrstati u dve sasvim suprotstvljene grupe. Posle akcije lažnih studenata i drugih blokadera na mrežama i tendencioznog izveštavanja medija koji nisu želeli ni da me pozovu da na klevete i uvrede odgovorim, na ulici mi je prilazio sasvim običan svet. Pozdravljali su me, hvalili, ponekad želeli samo da se rukujemo. Takva je bila velika većina. Po prvi put doživeo sam i izlive mržnje i salve uvreda od nepoznatih ljudi i žena. Po pravilu bila su to dobacivanja, tek kada bih prošao. Nikada se nije dogodio da me na ulici vređa neki mladić ili devojka. Osim profesionanih anarhista, koji su za račun dekanskog veća zauzeli fakultet početkom decembra 2024. godine i dali povod upravi fakulteta da započne blokadu, meni niti jedan student nije rekao ružnu reč.

U svega dve prilike mlade pristalice blokada bi mi se predstavile pa smo posle razgovora čak i razmenili brojeve telefona. Starici i starice, sredovečne zvezdarske i vračarske proleterke aktivne u anarhodinim zborovima, olinjali veterani ranijih opštinskih administracija, prestarele rošave vračarske gospođe rođene “na ovom asfaltu” (ali im je majka bila kod svojih na Goliji, u Strmici ili Plužinama kada je u nedoba došlo vreme da se porodi), dobacivali bi mi najprizemnije uvrede, izlivali na mene sav onaj gnev koji pred drugima nemaju prilike ili hrabrosti, pljuvali bi u mom pravcu, gubili prisibenost citirajući mudrost stručnjakinje (koje je sociološko obrazovanje dokazala dehumanizujući većinu građana ove države jednim tupim pogromaškim nadimkom, inspirisanim nečim što njeni zapadni uzori nazivaju i pravdaju disgrafijom ili disleksijom). I sve to zato što sam izneo svoje mišljenje, što je bez moje dozvole ponovio neki režimski medij ili tendeciozno predstvio opozicioni na čijoj sam crnoj isti godinama pre blokada.

Takva radikalizacija dela naše javnosti nije dobra. Bez obzira na sve, ona neće biti prevaziđena zahvaljujući izborima. Dugoročne posledice ove indukovane, novovremenske mržnje, ovoga puta zahtevaće veliki rad i strpljenje, narodni sporazum, suočavanje, odgovornost i, na posletku, pomirenje.