(VIDEO) “MISLIO SAM GOTOVO JE, UMIREM” Nenad Jovanović o nesreći, gubitku prijatelja i borbi sa samim sobom: “Gledao sam da delujem normalno, a to je bilo preživljavanje”

U emisiji “Na terapiji sa Slvaicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras od 22.15 sati samo na Blic televiziji, pevač Nenad Jovanović priča otvoreno o segmentima iz svog života koji su ga obeležili.

Saobraćajna nezgoda koju je doživeo kada je imao samo pet godina, kao i nesreća u kojoj je poginuo blizak prijatelj ostavile su na Nenada Jovanovića dubok trag zbog kog je u jednom trenutku kako sam priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” potražio i sturčnu pomoć.

Jednom prilikom Nenad je na pitanje novinara da li je ovaj period života za vas bolji i koji period života je za njega najbolji odgovorio, ova godina i da bi volelo da je i ranije bilo tako, ali nije umeo. Sada je to naučio, a na pitanje kako se to uči, kaže:

– Pa eto kažem Vam, to ja sam prošao, taj jedan put gde sam morao sebe da dovedem u neko stanje gde ću lakše da primam, gde ću lakše da prihvatam život oko sebe, da doživljavam život oko sebe. Jer ja sam bio većinu svog života u nekim unutrašnjim borbama svojim gde sam ono gledao kako da delujem normalno. Moje telo je za sve neke neutralne situacije palilo alarme gde sam ja morao sve vreme da trošim energiju da to potiskujem i da delujem kao da sam normalan i nisam imao dosta vremena da budem stvarno zaista opušten i da zaista uživam u životu. To je bilo bukvalno preživljavanje svaki dan. Ali kad sam ja to uspešno sam sa sobom rešio, ja sam tada…

Na pitanje profesorke ko mu je pomogao da to uspešno reši Nenad kaže:

– Pa i stručno, stručna pomoć da kažemo. To je najbolja stvar koju sam ja za sebe uradio da kažem to je nešto što vredi milijarde. Jer taj život koji sam ja živeo pre da sam bio milijarder ne bih znao da uživam u tome. Ne bih znao. I džaba sve ako se ti samo smeješ zato što eto treba da se smeješ.

Nenad se smeje i priznaje:

– Poslednjih par godina sam krenuo da doživljavam i da uživam u životu autentično, iskreno, da ta moja sreća i to moje zadovoljstvo zaista dolaze iznutra. Kad pričam drugima o tome, ljudi me gledaju onako kažu pa čekaj, šta je to čudno, jer sit gladnom ne veruje.

Nenad je kao mali doživeo saobraćajnu nezgodu, a onda mu je i blizak prijatelj poginuuo u saobraćajnoj nesreći.

– To je nešto što se desilo kasnije kada smo imali 16 godina – kaže Nenad za saobraćajnu nesreću u kojoj je nastradao prijatelj i nastavlja:

– A ja lično sam imao saobraćajnu nesreću kad sam imao, mislim, pet godina i to je bio momenat onog bliskog susreta sa smrću gde sam ja kad sam prelazio tu ulicu i kad sam video da ne mogu da pobegnem od tog auta, da će auto da me udari u tom momentu ja se bukvalno sećam da sam tada pomislio gotovo je umirem.

To se dogodilo u Nemačkoj, blizu zgrade u kojoj su živeli.

– Ja sam tada pomislio i tada sam se nekako zgrčio i eto u tom grču sam bio duži vremenski period. Te dve stvari su formirale mene na taj način da sam eto ceo život bio u nekom problemu – iskeno kaže Nenad i ističe da je taj problem u stvari nerešen problem iz prošlosti.

– Ja sam tada pao u nesvest kada me udario. Prvo moje sećanje, otvorio sam oči, video sam moju majku iznad mene koju su pozvali, ona je došla, Hitna pomoć je isto bila tu. To sam kasnije video. A video sam moju majku koja je naravno bila žena izbezumljena, uplašena. I onda su me stavili u ta kola Hitne pomoći. Nisam ja tada bio povređen, nisam ništa slomio, ali ja sam se tada toliko uplašio da oni mene negde odvedu i mislio sam ukoliko ja njih slažem da me boli stomak da će oni mene pustiti da idem kući. Međutim kad sam ja njima rekao da me boli stomak, oni su rekli: “U, ipak ćemo morati da ga zadržimo da ga snimamo da vidimo da l’ nema neko unutrašnje krvarenje”. Eto tada sam malo naivno pokušao da izdejstvujem da me puste. Tu je bila moja majka kojoj sam rekao: “Hajmo kući”, al’ eto bio sam 10 dana u bolnici i taj doživljaj jednostavno je ostao dugo, dugo umemorisan u mom telu – priča Nenad.

Na pitanje profesorke: “A u duši?”, Nenad odgovara:

– Pa i u duši normalno, jer ja sam se svaki put preterano plašio nekih… Kad vozim automobil moj otkucaj srca je daleko veći nego kod nekog ko nije imao takav doživljaj. Kad prelazim ulicu ili nešto, to je nešto uvek bilo… Čak nisam bio svestan toga ali to me je pratilo.

Na konstataciju profesorke da je imao telesne manifestacije, Nenad kaže:

– Imao sam. Ja sam imao kasnije i napade panike i razne neke anksioznosti i stvari koje su ja mislim posledica tog događaja i ovog prethodnog. Hajde da kažem u kombinaciji. Nisam znao sam da se izborim sa tim i da izađem sam na kraj s tim…

Ove događaje Nenad ne voli da zove traumama, već upravo događajima.

– Kad pričam s mojim bratom on nije imao te probleme kao ja. On je imao naravno stalno neko dokazivanje da smo ne znam ono perfekcionisti i ja i on i i stalno ono nešto ono kinjiš sebe da mora bolje, da mora… Praviš sebi konstantno neki pritisak. On ima da kažem donekle taj problem, ne znam u kolikoj meri, možda ne toliko kao ja ali neki drugi problem koji sam imao je posledica direktnog tog udesa, a on nema to recimo, nikad nije imao te probleme stvarno i super za njega – kaže Nenad.

Nenad je bio taj koji je potražio pomoć stručnjaka pa je o tome razgovrao sa bratom:

– Ja sam taj bio i onda sam njemu pričao da bi bilo dobro da potraži, da je on i možda eto na moj nagovor išao na neki razgovor ali ne verujem da je to njemu toliko trebalo kao što je trebalo meni. Ja samo znam da se mnoge te stvari mogu uspešno rešiti i da i treba to jer zašto bi se patili ljudi, gledajte sebi da pomognete, pomozite sebi jer mnoge stvari su rešive i i mnogo ćete zahvalni. Benefiti su ogromni.

Jedan od najboljih drugara iz detinjstva iz Pribojske Banje kada su Nenad i njegov brat blizanac imali 16 godina, a on 18, nažalost je poginuo i taj događaj je ostavio trag.

– Jedan naš stariji drugar ga je udario kolima. To je tako slučajno… Taj stariji drugar je već imao vozačku dozvolu i eto voleo je da vozi brzo po kraju. I otac od tog nesrećnog mladića koji je stradao je često govorio roditeljima tog što ga je udario: “Nemojte da mu date auto da vozi. Vozi mnogo brzo. Stradaće neko”. I eto šta se desilo, on je baš tog njegovog sina udario. On je bio ne znam nekoliko meseci u komi i na kraju je preminuo i to je bio jako… Kao da smo izgubili nekog svog člana porodice.

Na pitanje kako su reagovali on i Predrag Nenad kaže:

– Bilo nam je bolno i jednom i drugom. Bila je baš velika tuga.

Na pitanje da li zaplače kada mu je teško, da li ume da pusti suzu Nenad otvoreno kaže:

– Ja zaplačem, lagano. Kad gledam neki film, kad nešto vidim, kad pročitam nešto, kad smislim neki stih, to je za mene ono… Nikakav problem, stvarno nemam s tim.

O čemu je sve još Nenad Jovanović pričao u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” gledajte večeras u 22.15 sati samo na Blic televizji.