“Draga, ja ovde ne znam kad ću glavu izgubiti. Bolje je kod kuće travu pasti. Prokleta je Amerika”

Odlazak od kuće radi egzistencije, ostavljanje najmilijih, porodice i prijatelja, najteži je korak u životu svakog pojedinca. Za neke, nažalost, ovo je bio jedini način da pristojno zaradi, usled čega su tokom boravka u inostranstvu, prolazili kroz pravu patnju i bol.

Iseljeničko pismo s početka prošlog veka koje je svojoj supruzi napisao Stanko Bartolić iz Male Soline u Hrvatskoj, otkriva svu patnju koji su proživljavali oni koji su “trbuhom za kruhom” masovno odlazili na privremeni rad u Ameriku.

Nažalost, privremeni rad često je postao trajni, ali iz pisma koje je objavljeno prvog novembra 1900. u jednom hrvatskom listu iz tog doba, najbolje se vidi sa kakvim su se sve iskušenjima i mukama susretali prvi iseljenici sa ovih prostota.

Pod naslovom “Ljudi ne idite u Ameriku!”, Stanko je zapisao sledeće misli:

“Hvaljen Isus i Marija! Stelton, Nord Amerika, dne 2. oktobra 1900.

Draga moja ženo! Da ti znaš kako ja ovde služim, ti bi sve kod kuće prodala, prodala pa bi me kući odpremila – ako za me mariš. Ja ovde ne znam kad ću glavu izgubiti. Kad god idem u fabriku, onda moj atres ostavim, da oni koji ostanu živi budu znali mojoj sirotinji pisati. Samo ja uvek kunem onaj minut i onaj čas, kad sam u Ameriku pošao, gde ja tužan svoju krv pijem. Bolje je kod kuće travu pasti, nego ići u Ameriku. Amerika je prokleta zemlja i silno će naše ljude požderati. Naš je brat Janko Kaurić iz Vel. Soline poginuo vozeći zemlju u vagon tačkama, pa je pao na nasipu i u njemu je nešto puklo i bolovao mesec dana, onda je umro. Svi smo mu išli na sprovod. Tako naši ljudi ginu svaki dan po jedan”, opisao je on težak život iseljenika s početka veka.

“Šaljem ti da otplatiš dug i za drva”

U nastavku se svojoj supruzi požalio da je zbog rada u fabrici željeza potpuno propao:

“Draga ženo, da me vidiš sada, kako sam mršav, a brkovi izgoreli od ognja gde se gvožđe tali! Bila me i ruka zabolela pa nisam mesec dana mogao raditi, već sam mislio da ću bez ruke ostati, ali mili Bog dao pa je sada opet dobro i mogu raditi. Ja mislim da i ti na me misliš i Bogu se pomoliš za moje zdravlje. Ja sam vas troje ostavio kao troje pilića i otišao od kuće, da se nisam nikad ogledao od muke do Zagreba. Kad sam pošao iz Zagreba pa do Beča, nisam video ni neba ni zemlje od teškog plača – i još bolje, kad sam izašao u Prajsku. Tužno li je srce moje na sve vekove! Šaljem ti 100 kruna za odeću deci i tebi, onda za drva i da 30 forinti otplatiš duga. Ako se delo ne zatvori i Bog dragi dade života i zdravlje, opet ću poslati novaca za dug isplatiti, a onda, ako Bog da, doma i nikad više pomisliti na Ameriku!”, zaključio je svoje pismo Stanko iz Male Soline, piše portal “Dijaspora.hr”.