Pevač je 7 godina vozio našeg političara, imao platu 55.000: “Spavao sam u kolima dok je on bio na sastanku”

Pevač narodne muzike Radosav Roki Begović otvoreno je govorio o svom životnom i karijernom putu koji ga je vodio od automehaničarske radionice i državne službe sve do velikih slavlja i estrade.

Iako važi za pevača kog publika izuzetno voli, Begović je skromno komentarisao svoj trenutni status u narodu.

„Činjenica je da se tu nešto dopada narodu, čim su me tako prozvali. Smatram da je još rano za to, još sam mlad, treba još radnog staža da skupim, prerano su doneli tu odluku, ali hvala narodu. Nije to lako, mora svako veselje da se odradi dobro da bi se održao taj status.“

Pevač je odrastao u Beogradu, a muzikom je počeo da se bavi krajem devedesetih godina. Kako ističe, sebe doživljava prvenstveno kao narodnog izvođača.

„Rođen sam u Beogradu, živim u Resniku od rođenja. Muzikom sam počeo da se bavim 1998. godine, a od 2002. do 2017. sam bio u jednom orkestru, pa sam sam nastavio dalje da idem svojim putem. Deklarišem sebe kao narodnog pevača. Sad, estradni, mislim, tu sam negde, ali nisam tu. Ja i dalje radim kao što sam nekad radio, ne smatram sebe sad nekom zvezdom, daleko sam ja od toga, zna se ko su zvezde, ali nemam ni neku želju iskreno da budem, meni ovako sasvim super, sa narodom sam, što se kaže, tu sam gde treba da budem, jer ne znam, imam utisak, kad bih se možda malo više podigao, da bih možda onda bio u prilici da padnem, a ovako sam tu.“

Radio kao automehaničar

Pre nego što je muzika postala njegov primarni poziv, Roki se bavio automehaničarskim zanatom, a potom je godinama radio kao vozač u državnom i privatnom sektoru:

„Po struci sam automehaničar. Radio sam to kratko vreme. Nisam mogao da nastavim time da se bavim jer nisam mogao ruke da operem, bukvalno se unakazim ceo, posle toga treba da držim mikrofon, krijem ruke. Mlad sam se oženio, 2003. godine, a 2004. sam dobio sina, pa sam 2007. dobio ćerku i te 2007. sam počeo da radim u ministarstvu ekonomije kao vozač. I radio sam u ministarstvu do 2014. pa sam onda, 2014. nastavio da se bavim istim poslom, radio sam kao vozač, samo u privatnoj firmi kod jednog mog dobrog prijatelja. Tu sam radio do pre tri godine i više nisam mogao da uskladim taj posao sa pevanjem. Kada sam radio samo vikendom svirke mogao sam da uskladim, ali kada sam počeo da pevam i radnim danima, više nisam mogao. U međuvremenu mi se rodilo i treće dete, 2016. sam dobio još jednu ćerku, a sada već imam i unuka, sin mi se mlad oženio, sa 20 godina. U ministarstvu sam radio od 2007. do 2014., znači sedam godina.Imam radni staž za penziju. Sada uplaćujem sam sebi, od 2007. mi je krenuo radni staž i nisam prekidao.“

Radio kao vozač našeg političara

Prisećajući se finansijskih uslova i zarade u Ministarstvu ekonomije, izneo je konkretne cifre iz tog perioda:

„Početna plata mi je bila 20.000 dinara, te 2007. S tim što smo imali neke dnevnice, često smo putovali, dnevnice su bile 2.500 dinara i onda moliš Boga da ima što više puteva da bi skupio što više. Nisu bile neke plate, pa su onda povećavali sve pomalo, na 25.000 hiljada, pa 30.000 i onda kad sam završio, kada je trebalo da izađem iz ministarstva, to je bilo 2014. godine, u tom momentu je bila plata nekih 55.000 hiljada.“

„Čovek koga sam ja vozio, on je znao čime se bavim i bio je tolerantan kad god odradim, na primer, vikend, nedelja, ostanem do kasno i u ponedeljak treba da dođem ujutro da ga vozim. Često se dešavalo da odem po njega i on kad me vidi da sam onako beo, pita me koliko si spavao, ja kažem sat vremena, dva ili nisam spavao, a treba da putujemo da ga vozim na primer za Vranje. On mi kaže ‘sedi pored, ja ću da vozim’. I onda u jednom pravcu on odveze tamo gde idemo. Dok ja njega čekam, dok je on na tom nekom sastanku, ja spavam u kolima, pa u povratku vozim ja.“”Od kada sam počeo pa do kraja sam samo njega vozio, od te 2007. on je bio pomoćnik, posle toga državni sekretar, pa ministar. Nije imao želju da menja vozača premda je mogao, bio je u prilici. Ja sam mu odgovarao. I on je meni odgovarao i super smo i dan-danas smo super. Ostali smo prijatelji i drugari”.

(Nova)