“ON SE BOJI I NEMA LEĐA, ALI IMA PARA!” Bivši šef krvnih delikata o pucnjavi na Bajruševića: “Vozio je besna kola kupljena u salonima”

Nakon što je na Vračaru u svom kafiću ranjen Vuk Bajrušević, čovek koji je početkom 2000-ih postao široj javnosti poznat kao žrtva otmice “zemunskog klana”, Beograd ponovo bruji o kriminalnim obračunima. Incident se nadovezuje na talas napada u prestonici i dodatno pojačava utisak da su pojedini delovi grada pod pritiskom novih tenzija. U isto vreme, ne jenjava pažnja javnosti ni oko pucnjave u restoranu “Durmitor”, gde je napadač pokušao da likvidira Nenada Alajbegovića zvanog Alibeg, čoveka koji je do sada, prema dostupnim informacijama, preživeo čak deset atentata.

O tome ko su ljudi koji opstaju u takvim okolnostima, kao i o obrascima ponašanja u kriminalnom podzemlju, govorio je za “Blic uživo” Žarko Popović, bivši načelnik Odeljenja za krvne delikte MUP-a Beograd.

“Bajrušević nije imao potrebe da se bavi kriminalom”

Popović je u “Blic uživo” rekao da ga je pucnjava na Vračaru zatekla, pre svega jer Vuka Bajruševića ne povezuje ni sa jednim kriminalnim klanom ili aktivnošću. Podseća da ga poznaje još iz vremena kada je 2000. godine bio otet od strane “zemunskog klana”, u jednoj od najdrastičnijih otmica tog perioda.

– On nije imao potrebe da se bavi nikakvim kriminalom. On je uvek vozio dobra kola, ali to su čista kola bila, kupljena u salonima. Njegov pokojni zet Vlada Tref i Marko Milošević su imali monopol nad svim frišopovima u Srbiji. To su ogromne količine para koje su oni zaradili tu. On nije u našim operativnim saznanjima zauzimao mesto čoveka koji je iz neke kriminogene sredine. Njemu su se sami ljudi “tovarili”, dolazili kod njega zato što ima novac – jasan je Popović.

– Tokom otmice 2000. godine, Bajrušević je svakodnevno bio fizički maltretiran, dok nije isplaćena visoka otkupnina koju je prikupila njegova sestra Bojana. Nakon predaje novca, otmičari su ga ostavili na Novom Beogradu, gde ga je preuzela policija. Iako je vodio lokal koji je okupljao šaroliku klijentelu, nikada nije svrstan u kriminalne krugove niti je privođen kao lice iz tog miljea – navodi Popović.

– Nikakva saznanja nisu išla ka nama da je on u nekom svetu kriminala.

Reket, lokacije, zastrašivanje

Upozorava da incident sa Bajruševićem dolazi u momentu kada se na Vračaru već mesecima nižu paljenja, pretnje i napadi na ugostiteljske objekte. Po njegovim rečima, motivi mogu biti od finansijskih do teritorijalnih – od pritiska zbog reketa, do pokušaja zauzimanja atraktivnih lokacija.

– Motivi mogu biti različiti. Od toga da neko želi nekome da udari reket, do toga da jednostavno želi nekog da skloni sa te lokacije i da neko drugi preuzme tu lokaciju i da ima kafić. A može biti direktno iz ličnosti vlasnika ili zakupca kafića, da je on u nekom problemu sa nekim ljudima zbog nekih kriminalnih poslova i onda na taj način žele da rešavaju te probleme – objašnjava sagovornik.

Ipak, Popović smatra da Bajrušević najverovatnije neće sarađivati sa policijom.

– Zato što se boji. Nema on leđa, nije on dečko iz te priče, njemu to stvarno ne treba.

Niko nije odgovarao za 10 pokušaja ubistva nad Alibegom

Govoreći o slučaju Alibega, Popović naglašava da je neverovatno da nijedan od brojnih napada na njega nije rasvetljen, što otvara pitanje ozbiljnih propusta ili prikrivenih zaštita.

– Meni je čudno da od tih deset atentata nikad niko nije uhapšen i nije odgovarao za pokušaj ubistva nad njim.

Napadači, ocenjuje, deluju nestručno, najblaže rečeno.

– A izvršioci, vidim, nisu baš nešto vični mnogo. Ne mogu da nađu pravog profesionalnog ubicu koji će to da završi s jednim metkom. Mi sad gledamo samo praktično dečake. Ovaj je došao da ubije Alibega, upucao totalno pogrešnog čoveka. Ti, već ako si ušao u restoran, jednim metkom rešiš Alibega i izađeš iz restorana, doviđenja, prijatno – istakao je Popović.

Dodaje da je napadač očigledno imao logističku podršku.

Nema priče pred policijom

Popović objašnjava zašto žrtve iz kriminalnog miljea odbijaju komunikaciju sa policijom: reč je o nepisanom pravilu koje zabranjuje saradnju sa državnim organima. Taj “kodeks ćutanja” često je praćen strahom od osvete, ali i verovanjem da će se stvari rešiti unutar podzemlja.

– To je taj mafijaški fazon, nema priče pred policijom. Jednostavno to su neka pravila u podzemlju da nema priče pred policijom i pravosuđem, nego će oni sami to da rešavaju – rekao je Žarko Popović.

Kriminalci zaštićeni

Na kraju, Popović upozorava na širu, dublju dimenziju problema. Kaže da činjenica da napadač iz “Durmitora” nije uhapšen uprkos tome što je pucao pred oko 200 ljudi, sugeriše postojanje zaštite koju pojedini kriminalci uživaju.

– Ja nisam imao u karijeri kriminalca na koga se deset puta pucalo. Tužilaštvo mora da da nalog policiji da preduzme odgovarajuće mere prema tom čoveku. Veliki problem je što kod narkodilera, oni imaju ozbiljne podrške od određenih struktura bezbednosnih, pre svega, i političkih. Iz ovih ili onih razloga. Jer svuda gde se okreće veliki novac, tu politika mora da ima svoje prste i službe bezbednosne. Moraju. Iz ovog ili onog razloga. Oni, kad bi se amputirale njima državne i bezbednosne strukture, oni bi nestali – zaključio je Žarko Popović.