Postoje politički događaji čiji značaj nije moguće izmeriti brojem okupljenih ljudi niti dužinom trajanja protesta. Njihova prava vrednost postaje vidljiva tek kada prođe prvi talas emocija i kada se sa dnevne politike skine sloj propagande. Tek tada ostaje pitanje koje je jedino važno – da li je taj događaj promenio političku dinamiku ili nije, piše Borba.me.
Upravo zato scena u kojoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić izlazi pred građane koji su došli da protestuju zaslužuje mnogo ozbiljniju analizu od one koju smo gledali prethodnih dana. Nije ovde reč samo o jednom razgovoru niti o još jednom političkom događaju koji će za nekoliko dana biti zamenjen nekom novom temom. Reč je o trenutku koji je pokazao koliko brzo politička stvarnost može da sruši narativ koji je mesecima pažljivo građen.
VIŠE OD GODINU GRAĐENA SLIKA JEDNE SRBIJE
Poslednjih godinu i kusur dana javni prostor bio je preplavljen slikom Srbije kao države u kojoj između vlasti i značajnog dela građana više ne postoji nikakav prostor za razgovor. Iz dana u dan stvaran je utisak da su političke razlike postale nepremostive, da je društvo podeljeno na dva potpuno suprotstavljena tabora i da više ne postoji mogućnost da se bilo kakav sukob reši političkim sredstvima. Takav narativ nije nastajao spontano. Građen je uporno, sistematski i sa jasnom političkom namerom da se javnost uveri kako je institucionalni dijalog završena priča i da jedino ulica može proizvesti političku promenu.
Upravo zbog toga ono što se dogodilo deluje mnogo značajnije od samog događaja.
DESET MINUTA KOJI SU PROMENILI POLITIČKU SLIKU
Aleksandar Vučić nije odgovorio saopštenjem. Nije birao televizijski studio niti unapred pripremljenu publiku. Izašao je pred ljude koji nisu došli da ga podrže, nego da iskažu nezadovoljstvo. Takav potez sam po sebi ne znači samo političku pobedu, ali menja prirodu političkog sukoba. Onog trenutka kada predsednik države prihvati neposredan razgovor sa ljudima koji ga kritikuju, teško je održati tezu da između dve strane više ne postoji nikakav prostor za komunikaciju.
Možda upravo zato najveći politički značaj ovog događaja ne leži u onome što je Vučić rekao, već u reakciji ljudi koji su stajali ispred njega.
APLAUZ KOJI JE PROMENIO PERSPEKTIVU
Jer aplauz koji se na kraju čuo nije došao sa partijskog skupa. Nije ga proizvela organizovana grupa pristalica. Nije reč o političkom mitingu na kojem se unapred zna kako će publika reagovati. Naprotiv. Aplauz je došao od dela ljudi koji su na tom mestu bili upravo zato što imaju primedbe na vlast i koji nisu došli da predsedniku pruže političku podršku.
To toj reakciji daje sasvim drugačiju težinu.
Ne samo zato što nekoliko minuta razgovora može promeniti politička uverenja ljudi, već zato što pokazuje da politička stvarnost nije onako jednostavna kako je često predstavlja opozicija. Građanin može biti nezadovoljan radom vlasti, a da istovremeno smatra ispravnim to što je predsednik izašao pred njega. Može imati ozbiljne zamerke na državnu politiku, a da pritom ceni spremnost na razgovor. Upravo te nijanse najčešće izostaju iz političkih analiza, iako one mnogo više govore o stvarnom raspoloženju društva nego najglasnije parole.
KADA PROPAGANDA POVERUJE SAMA SEBI
Najveća slabost svakog političkog projekta nastaje onda kada njegovi autori počnu da veruju isključivo sopstvenoj propagandi. Tada se gubi sposobnost da se prepozna stvarno raspoloženje građana. Politički protivnik prestaje da se posmatra onakav kakav jeste i počinje da se posmatra onakav kakvim ga želi prikazati sopstvena politička strategija. Upravo iz takvih pogrešnih procena nastaju najveći politički porazi.
U ovom slučaju mesecima je stvarana slika predsednika koji navodno više nema kontakt sa građanima i koji nije spreman da se suoči sa ljudima koji ga kritikuju.
Jedan susret bio je dovoljan da se ta slika ozbiljno dovede u pitanje. Ne zato što je rešio političku krizu, već zato što je pokazao da stvarnost ne prati uvek unapred napisane scenarije.
STVARNOST JE UVEK POSLEDNJI SUDIJA
Zbog toga najveći politički značaj ovog događaja nije u samom aplauzu kao takvom. Njegov značaj nalazi se u činjenici da je pokazao kako između potpune podrške i potpunog odbacivanja postoji veliki prostor u kojem građani i dalje očekuju razgovor, argumente i neposredan kontakt. Taj prostor je mnogo veći nego što ga često vide političke partije, ali i mnogo važniji nego što ga predstavljaju medijski narativi.
Istorija politike pokazuje da ozbiljne političke promene ne nastaju onda kada jedna strana potpuno ućutka drugu. Naprotiv, nastaju onda kada društvo izgubi sposobnost razgovora. Sve dok postoji mogućnost da ljudi različitih političkih uverenja razgovaraju, postavljaju pitanja i čuju odgovore, prostor za institucionalno rešavanje krize nije zatvoren.
Upravo zbog toga scena u kojoj predsednik Srbije razgovara sa ljudima koji protestuju ima simboliku koja prevazilazi jedan politički događaj. Ona pokazuje da političke razlike mogu biti duboke, da nezadovoljstvo može biti veliko, ali i da to samo po sebi ne znači da je društvo izgubilo sposobnost dijaloga.
Možda će upravo zbog toga ovaj događaj ostati upamćen mnogo duže nego što danas izgleda. Ne zbog nekoliko minuta razgovora, niti zbog aplauza koji je usledio na kraju, već zbog činjenice da je još jednom pokazao kako politički narativi opozicije mogu trajati mesecima i godinama, ali da ih ponekad jedna scena iz stvarnog života dovede u pitanje mnogo brže nego što su njihovi autori očekivali.
Jer obojene revolucije ne gube samo onda kada nestanu protesti.
One gube onda kada ljudi odbiju da mrze jedni druge.
A juče, između prvog zvižduka i poslednjeg aplauza, upravo se to dogodilo.
Aplauz koji je usledio stavio je tačku na još jedan pokušaj prepisivanja tuđih, neuspešnih geopolitičkih scenarija na srpskom tlu. Revolucija je završena i pre nego što je počela, a njen kraj su, ironično, odjavili upravo oni koji su je najavljivali.
Kurir.rs/Borba.me