“NISAM HTEO DA SE SIN ZOVE ĐORĐE, ALI…” Aleksa Balašević o bebi, porodici, novom filmu, savetima oca i neprijateljima: Sputavali su me (VIDEO)

Aleksa Balašević, sin čuvenog kantautora Đorđa Balaševića uživa sa svojom porodicom, a prava radost je obasjala njihov dom dolaskom sina Đorđa.

U intervjuu za “Blic” Aleksa Balašević je sumirao utiske, otkrio kako se on i supruga snalaze kao roditelji nakon dolaska sina, ali i govorio o uspomenama na oca, kao i o projektima na kojima radi.

– Koliko god mi tvrdimo da smo se najviše obradovali, da je Vera malo starija siguran sam da bi nastala svađa oko toga. To koliko se ona obradovala, to je najlepši rezultat svega. Mi kad nju vidimo koliko se ona raduje zbog njega, još smo srećniji. Porođaj je bio najlepši mogući, prirodan, spontan, kako bih voleo svima da bude – rekao je on i dodao:

– Kada je bila Nikolina trudna sa Verom, sporije je to nekako išlo, sada je proletelo vreme. Nadam se da je proletelo to zato što je druga trudnoća, a ne zato što smo četiri godine stariji. Što smo stariji, to vreme brže leti.

Aleksa se prisetio i kako je izgledao taj trenutak kada su saznali da će njihova porodica postati brojnija za još jednog člana.

– Kad smo saznali da smo trudni, bili smo presrećni. Danas se prave ti događaji, oko pola, roze-plavi baloni, ali te stvari kod nas nisu bitne. Našalio sam se i rekao: “Hvala Bogu, nisam Omega Balašević, poslednji Balašević koji treba da prima subvencije kao poslednji Balašević, za ugroženu vrstu”. Bila je to i ogromna odgovornost. Posle nekog vremena kada smo saznali pol, mislim da se tu Vera najviše obradovala, jer je ona mazila stomak i govorila: “To je moj bata”.

Aleksa i njegova supruga Nikolina nasledniku su dali ime Đorđe, po dedi, legendarnom Đoletu Balaševiću. Ipak, on tvrdi da najpre nije bio za to.

“Nisam bio za to da se zove Đorđe”

– Moram da priznam, ja nisam bio za to, ja sam bio da ima svoje ime. Međutim u skupštini, u kojoj nisam većina i mama, sestre i žena su bile za to da bude Đorđe. Pošto sam izgubio većinu na skupštini morao sam da budem deo te rezolucije. Dobio je ime po dedi, ali i čukundedi. Đole je dobio ime po svom dedi, moj mali Đole je dobio isto ime po svom dedi. Ovo je treći Đole Balašević u ovoj ravnici i nadam se da će kao i moj pradeda, ali moj tata od komšiluka, pa do ostatka sveta biti prihvaćen kao i oni – rekao je Balašević i dodao:

– Ja znam da je on srećan zbog unuka, ja sam neko ko veruje u vaskrsenje, ja sam svestan da Đole zna za sve to. Ubeđen da sam da je Đole učestvovao u tom Božijem transferu od neba ka zemlji. Znam koliko je on uvek bio pažljiv, ali i paranočan, ubeđen sam da on sve to gleda kako mi radimo kako sa Verom, tako i sa sinom. Tu je. Od odlaska mog oca u večnost 2021. godine, mislim da je Verino rođenje 22. avgusta 2022, bilo ono što je moju mamu trglo na najbolji način, ovo je takođe lep talas u svemu tome.

Producent ističe da je ponosan i na uspeh svoje sestre Jelene Bebe Bašalević.

– Beba je stvarno jedan redak genije. Meni je izuzetno drago, najveće zvezde bivše Jugoslavije, uključujući i Bugarsku, Bebu kontaktiraju da im radi pesme. Beba je neko ko je od malena, od svoje treće godine života hvatala klavir i zanimala se za muziku. Kada joj je svidelo pozorište, ona je upisala paralelno sa književnosti Dramsku akamdemiju u Novom Sadu, paralelno je završila dva državna fakulteta. Ona je 99-e imala tešku saobraćajku, jedva je preživela, bila je invalid, ono što je nju tada udaljilo od muzike tada bili su prsti koje nije mogla da koristi za klavir i koje i dan-danas teško pomera. To je bio taj minus što to ranije nije pokušala.

Balašević je govorio i o uspehu koji je doživeo film “Megdan”, ali i projektu koji sprema i koji jedva čeka da pokaže publici, a koji je posvećen njegovom ocu i nosi naziv “Nevernik”.

– Mi smo “Megdan” snimali na jedan partizanski način. Snimali smo ga golim rukama. Osvojili smo nagradu u Napulju, Sloveniji, osvojio je Viktor Savić glavnu nagradu u Nišu, Sting je gledao film. Da on sedi na filmu u prvom redu, nije to visokobudžetni film da bi se očekivao neki takav glamur, to je debitanski film gde su se svi odazvali da pomognu, To je bio zaista jedan debitantski film koji eto, ovaj, gde su se svi odazvali da pomognu i takva glumačka imena i sve gde smo dobili bili pomoć finansijsku Moldavije, koprodukciju gde smo tamo snimali jedan veći deo, tako da je super bilo. A ovo novo što snimamo je skroz nešto drugo. Ja sam objavio neku sliku gde sam samo spomenuo sledeći film “Infidel”, što znači na engleskom Nevernik. Međutim, mediji su čuli tu jednu moju moju, pročitali su jedan moj post na Instagramu gde sam rekao da film ima elemente te pesme. Znači, nije film o tatinoj pesmi, samo je omaž toj pesmi, ima elemente te pesme, ali je jedna moja priča onako skroz druga. Doživeli smo jednu prelepu vest pre dve nedelje koju ćemo ozvaničiti sledeće nedelje. Idemo u Kan za nedelju dana na filmski market, baš povodom te ogromne podrške koju smo dobili. Imamo dogovor da se vidimo sa najvećom svetskom, jednom od tri najveće svetske filmske platforme, sa njihovim direktorom za Evropu i sa tri, veoma popularne evropske televizije. To će biti jedino moje putovanje, sad koliko ću moći da budem između Srbije i Slovenije i Đoleta i Vere i moje Nikane, ali moram otići baš zbog toga što ću ja mom Đoletu nešto ostaviti.

Nije nepoznanica da je Aleksa i pokrenuo organizaciju MMA borbi pre nego što se upustio u filmsku produkciju.

– Mislim da taj sport živi. Meni je meni je drago da smo ovaj skoro pet godina bili u tom sportu uspešni, uspešno smo 130 TV prava prodali po svetu. Mogu da kažem da sam istu ekipu koja je bila sa mnom u produkciji povukao da snimimo film “Megdan” i sada ovaj sledeći film, tako da jednostavno nije bilo prilike. Filmovi se dosta snimaju naporno. Ja bih filmsku produkciju stavio kao maraton, dok bi recimo event produkciju stavio kao trčanje na sto metara. Film je nešto što traje dve godine i mučenja i nespavanja i dogovora i nekih neostvarenih poteza, dok ovo se sve desi u jednoj noći. Ali opet te tri noći budu podjednako teške kao ove dve, tri, četiri godine dok se neki film priprema.

Aleksa se prisetio i svojih prvih radova na filmu.

– Svoj prvi film sam snimio 2006. godine i njega ću vrlo rado ovaj pustiti jednog dana na Jutjubu, Vera ga sada gleda svaki dan i govori: “Hoću da gledam ovaj tatin film kada je tata bio mali” i to je interesantno. Film se zove “Ubica iz Pariza” i to je film gde glumimo nas par prijatelja. To je snimano 2. januara, 2006. godine, meni je otac za Novu godinu kupio prvu kameru. I mi smo to s obzirom koliko smo godina imali i koliko nismo imali ni tehniku, ništa – stvarno snimali srcem. Mislim da je ta video produkcija nekako meni draža. Možda jednog dana neki sportski “fajt rijaliti” budemo pravili.

Balaševića smo pitali i da li prati domaću produkciju i koji film mu je privukao najveću pažnju.

– Ja sam veliki filmofil zaista. Ja globalno ceo planet gledam i ti horori, trileri i misterije su meni nešto što mi je onako najdraže. Na našu produkciju gledam do pre jedno dve, tri godine mi smo imali konstantno neke serije za koje su nam se stvarno svi divili. Filmove Stefana Arsenijevića volim. Stefan Arsenijević je onako čovek jedan kojeg nažalost nisam upoznao. To je jedini Srbin čiji je film bio nominovan za Oskara za kratki film Torzija. To je jedan diskretni heroj i mangup, čovek koji je svuda priznat. Titan Houk mu je uručio nagradu na filmu Banović Strahinja koji mi se ovaj izuzetno sviđa, koji je o migrantima. Miša Mogorović je tu bio producent. Taj film je osvojio Karlove Vari, ima najveće naše uspehe ostvario kao srpski film po pitanju festivala. Voleo sam “Apsolutnih sto” od Golubovića, od “Vratiće se rode” do “Ko to tamo peva”. Naši filmovi mi najviše vežu uspomenu za nekog. Đole je voleo najviše “Ko to tamo peva”. Ja sam voleo najviše “Sabirni centar”. Đole je voleo “Maratonce”, moja mama je volela “Balkanski špijun”. Nisam kompetentan da govorim, ali jednog dana ako bude sreće da za nešto budem kompetentan, nikada se neću usuditi da za bilo koji film kažem nešto loše, zato što znam da je na tom filmskom frontu dok je to trajalo i snimalo se, barem jedna osoba na tom filmu dala sve od sebe nadajući se da će to biti dobro. Filmovi su skloni tome da se od sto posto budžeta uloži 5 odsto jer se ostalo stavi u džep, pa da onda okrive da je bio kriv glumac zašto film nije ispunio očekivanja publike i tako dalje.

Aleksa se nije libio da prizna da li ga je neko sputavao na putu u filmskoj produkciji.

– Ja sam to Bogu hvala osetio, pogotovo sad trenutno kad je u pitanju ovaj sledeći film. Moram da ti priznam da sam jako srećan zbog toga. Otac me učio – čovek bez neprijatelja je sam sebi neprijatelj. Mi moramo imati neprijatelje i veličina tog neprijatelja upravo je i naša veličina. Ako je taj neprijatelj ozbiljna ajkula, možda nismo mi onda ozbiljni kao on, ali možda on misli da ćemo mi jednog dana biti ozbiljni. U svemu treba da postoje neki kodeksi i mislim da da trebaju neke stvari da se znaju. Imam neke moje prijatelje koji su me kroz koje sam neke kodekse naučio pored tatinih kodeksa i to je, kao i u sportu, stvari se moraju poštovati. Postoji i sputavanje, ali u svemu tome su zaista najbitniji kodeksi. U neke stvari ne treba da se da se pletu neke lične i privatne stvari – rekao je on, a na pitanje da li je to zbog tereta jer je on sin Đorđa Balaševića, kaže:

– Što što god ja da uradim u životu, ako budem poželeo da se bavim sportom, svi će biti razočarani što u najmanju ruku nisam olimpijski prvak. Ako krenem da snimam filmove, u najmanju ruku što nisam dobio Oskara. Uvek se vratim ono što sam već jednom rekao, ja sam rođen pod srećnom zvezdom u jednoj Božjoj sudbini. I ja moram da ćutim ceo život. Zašto? Zato što svako ko je ja sam shvatio to kako sam porastao, čak i pre. Ja se divim svim ljudima koji, za razliku od mene nisu imali ništa, a uradili su nešto kad kažem nisu imali ništa.

“Moj otac je ostavio sve i meni i mojim unucima”

– Moj otac je ostavio sve i meni i mojim unucima, mojim ne samo deci. Sve je ostavio, ali kad kažem da sam imao nešto samo mislim na evo šta je nešto, ne to šta ja imam i šta moji unuci imaju praunuci, nego dvoje pari cipela, jedan obrok dnevno i bukvalno gde čovjek da ima da prespava, da ga ne tera neki vlasnik čiji je on podstanar. To je već za mene da neko ima sve. Ja posmatram ljude oko mene koji nisu imali ništa koji su ostvarili mnogo više nego ja. Nikada o tome nisu pričali. Tim ljudima se divim i zato ja moram da ćutim. Mislim da je tu ustvari taj porodični sto najvažniji – odakle dolazim.