Јапанска премијерка Санае Такаићи делимично је испунила очекивања политиколога и новинара своје земље када је у свом говору пред Генералном скупштином 23. септембра релативно индиректно и благо изразила неслагање са кампањом владе у Вашингтону за распуштање Међународног кривичног суда у Хагу.
Јапан је у 2025. години са доприносом од 14,6 одсто био највећи финансијер тог суда, који је на себе навукао гнев америчке администрације тако што је годину раније повео истрагу о ратним злочинима америчких војника у Авганистану и издао налог за хапшење израелског премијера Бењамина Нетенјахуа, с којим влада у Вашингтону блиско сарађује у разарању Ирана, због злочина против цивила у Гази.
Председница тог трибунала, која је у сопственом обраћању Генералној скупштини УН у Њујорку амерички лидер назвао “антиамеричким”, је јапанска држављанка, седамдесетогодишња професорка права и судија Томоко Акане, која се и сама, скупа са 12 других колега из МКС, нашла под ударом америчких санкција.
Одговор на општа очекивања
То је, с обзиром на вишедеценијско савезништво са САД и традиционалну приврженост Јапана владавини права и међународним институцијама, шокирало јавност у тој далекоисточној земљи, па је тамошња штампа релативно бурно одреаговала, тражећи од премијерке да се у Њујорку, у свом говору и током сусрета са председником Доналдом Трампом, заложи за опстанак тог суда са седиштем у Хагу, те учини све да се санкције против Акане повуку.
У угледном и тиражном листу Асахи, који благо нагиње на лево од центра и традиционално је ближи опозиционим гледиштима, нарочито су били гласни у тим захтевима, а неколико јапанских политичких коментатора и новинара је у својим телевизијским наступима и колумнама америчког председника чак назвало “тиранином”, што је у Земљи излазећег сунца ретка и необично бритка критика за естаблишмент САД.
И премијерка Такаићи, може се рећи, бар делимично је одговорила очекивању јапанске јавности у Њујорку, када је без помињања САД и њиховог настојања да угуше МКС, рекла током свог говора у генералној скупштини УН да је “послератни Јапан, као мирољубива нација, придавао велику важност владавини права у решавању свих сукоба, што се очитује и у његовој доследној подршци и упућивању судија у међународне правне институције, као што су Међународни суд правде, Међународни кривични суд и Међународни суд за право мора”.
Вербални рафали по Русији
Међутим, чак и ако је та изјава засметала некоме у Вашингтону, у Белој кући у суштини могу да мирно спавају када је у питању усклађеност јапанске спољне политике са америчком, јер премијерка Такаићи, развијајући своје аргументе о томе да је потребно поштовати међународно право и извршити реформу Савета безбедности Уједињених нација, издвојила никог другог него Русију.
Наиме, осудивши праксу једностране измене статуса кво употребом силе као неприхватљиву, она је као њен “најочигледнији пример” истакла “агресију Русије на Украјину”. Штавише, она је нагласила да је Русија “која би, као стална чланица Савета безбедности, требала да има посебну одговорност за мир и безбедност међународне заједнице”, искористила свој статус да ветом блокира резолуцију којом се њена агресија осуђује – то је, по Такаићи, показатељ да тај орган Уједињених нација не доприноси миру у свету.
Она је потом изложила тезу да је потребна реформа Савета безбедности, пошто он, осим што је нефункционалан, одражава војнополитичку ситуацију у свету каква је била пре чак 80 година. То се, пак, може протумачити на више начина: врло вероватно је да Јапан, како је то било актуелно пре двадесетак година када је он, уз Индију, Бразил, Немачку, па и Јужну Африку, помињан као један од могућих нових чланова сталног састава Савет безбедности, прижељкује улазак у то важно међународно тело, али је могуће и да се залаже за укидање права на вето у њему.
Такаићи је Москву, осим за агресију и парализу Савета безбедности, практично прозвала и за пролиферацију нуклеарног оружја, изјавивши да “постоји забринутост да се кроз јачање војне сарадње Русије и Северне Кореје шире технологије за развој нуклеарних пројектила.”
Стрела одапета на Пекинг
Ваља поменути и да је шефица јапанске владе затражила да се из Повеље Уједињених нација избрише део члана 53, који победницима у Другом светском рату даје право да, без обраћања Савету безбедности, по свом нахођењу, употребе силу против “непријатељских држава” (губитница у том сукобу) како би спречиле или се супротставиле њиховој агресији.
Ово стога што је прошле године, након што је у јапанском парламенту изјавила да би војна поморска блокада или напад матице Кине на Тајван за њену земљу представљали “егзистенцијалну кризу” (чиме је практично сугерисала да би Јапан у том случају узео себи право да војно интервенише у корист Тајвана), влада у Пекингу упозорила Токио да повеља Уједињених нација Кини, као победници у светском рату, даје право да употреби силу против (губитника) Јапана.
Такаићи се, у настојању да геополитичком противнику Кини формално одузме то право, у свом захтеву позвала на резолуцију 60/1, која изражава спремност потписница да се текст о “непријатељским државама” избрише из Повеље Уједињених нација, а која је 2005. године усвојена у скупштини УН али до сада није спроведена у дело.
Она је и затражила “потпуну денуклеаризацију” Северне Кореје, за коју је рекла да финансијска средства стечена малициозним кибернетским нападима користи за финансирање развоја пројектила са нуклеарним бојевим главама, што је “јасно кршење резолуције Савета безбедности”.
Недостатак принципијелности – недостатак утицаја у међународним односима
Да је јапанска премијерка у свом наступу и осуди употребе силе и кршења међународног права бар индиректно поменула и агресију чланице Савета безбедности САД на Венецуелу и Иран, њен говор би вероватно нашао на шири одјек у свету и њој и њеној влади донео више поштовања у међународној заједници. Јер би такав приступ био знатно приниципијелнији и храбрији.
Наравно, осуда САД би Токио изложила гневу ексцентричног америчког лидера и проузроковала му (озбиљне) економске и безбедносне проблеме. Међутим, недостатак храбрости и принципијелности на међународној сцени такође кошта, бар у дипломатском и моралном смислу. Зато ће њена критика Русије у Њујорку углавном бити схваћена као као израз (слепе) верности Вашингтону и (ускогруде) освете за недавну посету председника Руске федерације Владимира Путина острву Итуруп (у Јапану познатом као Еторофу), које се налази у саставу највеће државе света, али на које право полаже и Јапан.
Дакле, ако је судити по говору у УН, али и другим изјавама јапанске шефице државе (која је у више наврата, па и јуче у Њујорку, нагласила да савез са Сједињеним Државама никада није био јачи), њена влада, упркос свим мукама везаним за економске односе са Вашингтоном оличеним у увођењу царина и изнуђеним улагањима од чак 500 милијарди долара у САД, остаје привржена свом дугогодишњем политичком савезнику и нема намеру да (отворено) уђе у конфликт с Трамповом владом, како је то, на пример, учинила Канада.