Дан младости је био општенародни омладински празник у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.
Обележавао се од 1945. до 1988, сваког 25. маја, са много приредби, слетова и завршном свечаношћу на стадиону Југословенске народне армије (ЈНА), где би Титу била уручена Штафета младости (штафета се додељивала до 1987. године).
Штафета се претходно, и по неколико месеци, носила по целој Југославији.
Последња приредба док је Тито био жив одржана је 1979. године.
Титов рођендан и десант на Дрвар
Дан младости био је повезан са рођенданом доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, који је рођен 7. маја, али је рођендан прослављао 25. маја.
Један од мотива за обележавање овог датума, као његовог рођендана, била је чињеница да је 25. маја 1944. успео да избегне сигурну смрт приликом немачког ваздушног десанта на Дрвар.
Прослава Титовог рођендана као општег празника младих почела је маја 1945, а на његов предлог почетком 1957. прерасла је у Дан младости, који је у СФРЈ последњи пут обележен 25. маја 1989. године.
Прослава на стадиону ЈНА
Главни симбол Дана младости била је штафетна палица коју су омладинци носили кроз читаву Југославију, а 25. маја је предавана Јосипу Брозу Титу на масовној гимнастичкој приредби (слету) који је од 1955. организован на стадиону ЈНА у Београду.
Штафета младости је полазила сваки пут из другог места и из друге републике, али је увек масовно дочекивана у свим градовима некадашње Југославије.
По правилу, штафету младости Титу су, уз пригодну честитку са жељама за дуг живот и добро здравље, уручивали најбољи омладинци и омладинке.
У првом периоду ношено је више штафетних палица – Титових штафета, а у периоду од 1957. до 1987. ношена је само једна – Штафета младости.
Ношење штафете укинуто је 26. јануара 1988. Последњи слет на стадиону ЈНА организован је 25. маја наредне године.
Савезна конференција ССО Југославије усвојила је 24. марта 1989. нову фестивалску концепцију прославе Дана младости, чиме је укинут традиционални слет.
Како су изгледале штафете
Штафете су се углавном правиле од дрвета, али и других различитих материјала. Свака је била другачија и јединствена на свој начин.
Увек су у свом дизајну, поред осталих детаља, садржале петокраку звезду, па чак и буктињу на самом врху, као устаљени симбол Југославије. Уметници из читаве земље добијали су могућност да осмисле њен изглед.
У време док је штафета обилазила државу, вести су пратиле сваки њен корак и локацију, како би народ у било ком моменту могао да зна где се она налази.
Главни слоган сваког “Дана младости” гласио је покликом: “Ми смо Титови и Тито је наш!”
Ко је предао прву, а ко последњу штафету
Ношење штафете трајало је пуне 42 године, до 1987. године. После Титове смрти, штафету су примали председници тадашњег Савеза социјалистичке омладине Југославије, друштвено-политичке организације која је била организатор ове манифестације.
Све је почело у Крагујевцу. На иницијативу омладинаца, Нада Котник је 1945. понела прву “штафету” – Плаву књигу са порукама Крагујевчана за Београд. Уручена је Титовим сарадницима, пошто је он тог дана био у Загребу.
Прву “праву” Штафету младости 1957. године Титу је предао Мика Трипало, тадашњи председник ЦК Народне омладине Југославије и каснији високи функционер у Савезу комуниста Југославије. Са свих функција је смењен 1971. године.
После Титове смрти, на завршној прослави Дана младости 1987. године, Рејмонда Брошај из Гњилана последњу штафету уручила је Хашиму Реџепију, тадашњем председнику ССОЈ-а.
Штафета и у време Краљевине Југославије
Кад кажемо штафета и слет, прва асоцијација је Тито, међутим, ношење штафете датира из периода између два светска рата, када су у Краљевини Југославији формирана Соколска друштва.
Осим што су вежбали на слетовима, организовали свечане академије и друге активности, млади “соколи” су носили и штафете.
Најпознатија соколска штафета ношена је 1935. године, од Сарајева до Опленца, када је пренет пламен ради паљења кандила на гробу убијеног краља Александра Првог.
