понедељак, 14.09.2026, 11:31 -> 15:36
Извор: РТС
Аутор: Тања Димитрић Мијаиловић
Прве коњичке трке одржане су у Шапцу 1820. године у време Јеврема. Од тада до данас мењале су се локације за галопере, мењали и хиподроми, а традиција коњичког спорта постала традиција многих заљубљеника. Скоро век галопери су део домаћинства Марјановић у Штитару.
“Више сам се радовао једино кад су ми се деца и унуци рађали него кад су коњи добијали трке једноставно то је за мене живот, држим их 44 године ја активно без онога што је држ’о мој отац и деда”, каже Драгољуб Марјановић из Штитара.
Све је почело од деде Немање који је 1930. кобилу Селицу купљену у Бечеју од Геце Дунђерског довео у двориште Марјановића. И после скоро века штитарска породица и даље уз галопере. Преко 100 тркачких коња прошло је кроз њихове штале, више од 50 ждребади, Драгољуб је дочекао и одгајио. Никада му нико није намирио коње, од зоре до одласка на посао каже свако јутро била су његова прва обавеза и радост.
“Најчистија, најлепша животиња која може највише да вас обрадује, једна победа је као родјење детета, ја сам родјен са коњима, волим коње, уживам с њима цео живот радим с њима. Много пажње рада труда да га одгајите да они додју до трке, видите овај мали он треба још годину дана да расте да се не удари, да ништа не буде да се најаше да преболи све те дечије болести само да би дошао до трке”, каже Драгољуб Марјановић из Штитара.
А до великих трка стизала су грла узгајана у домаћинству Марјановића. Чува се сећање на Гари Грант који је 1960. учествовао у Бечу, касније продат у Америку, вредан колико и 10 хектара мачванске земље. Понос је Скарлет о Хара са 12 победа, 6 узастопних од Љубичева, преко Шапца до Београда. И поред бројних понуда , цене за њу није било, кажу Марјановићи. Дрес и узде као реликвија чекају новог шампиона.
“Троје деце и петоро унучића сви су се одгајили уз коње. Коњи су овде као чланови породице водимо рачуна о њима као о деци, а унучићи, они воле доста, знатижељни су да много чују о њима”, наводи Душанка Марјановић из Штитара.
“Ово је човеков најбољи пријатељ ево видите, можете да га пољубите, ја никада никакву инфекцију нисам добио од коња, стално их љубим и мазим и стално су самном. Да немам коње ја бих земљу продо, дао у закуп поклонио деци па нека раде, ја уживам са коњима ја идем на све трке у Србији, ја кад одем у Шабац мени у Београду 100 људи пружи руку, коњ се воли а да би се волели морате да се жртвујете за њих”, каже Драгољуб Марјановић.
Сада су у пензији, али због коња Драгољуб и Душанка одавно на одмор не иду. Две кобиле за приплод и Лас Вегас од 6 месеци њихова су брига. Млађи су у падоку, кад год дођу у Штитар. Једна ћерка је судија на коњичким тркама, унук заинтересован за ветерину. Сви знају да јашу. Традиција ће се наставити, обавезује их, кажу Марјановићи, дуд стар три века, топот коња и потковица уз коју су скоро сто година .