Стизале су и пре, пред велике празнике, важне реликвије у Београд, али ја никад нисам осетила толику жељу да им се поклоним, да им будем близу. Како су дани одмицали, а редови верника пред Храмом Светог Саве бивали све већи, уздрмала се и моја вера да ћу уопште успети у својој намери.
Жеља је и даље била ту, али како ускладити посао и вишесатно чекање, како издржати на сунцу неколико сати у реду који се споро помера… Била сам на корак да одустанем! Ипак, није било суђено да се тако заврши!
На путу до посла пролазим крај Храма и данима већ гледам непрегледну колону којој се крај не назире. Људи су стрпљиви, али јасно је да без неколико сати чекања не може да се стигне до жељеног циља. Јутрос се, међутим, десило чудо. Моје чудо!
С приличном неверицом гледала сам с аутобуске станице. Реда нема. Помислих да се колона можда формирала с друге стране Храма, али кад сам пришла, схватих да је крај реда на платоу испред цркве. Не верујући, али са неописивом срећом у грудима, стадох иза две жене. И оне, прилично изненађене, гледају око себе. Не верују да нам се указала оваква неочекивана прилика.
Како се молила моја бака
Брзо напредујемо, али пред самим Храмом се два реда сливају у један и јасно је да ћемо чекати бар сат времена. Оно узбуђење које сам осетила због чињенице да ћу релативно лако доћи до циља, препушта место неком блаженом осећају спокоја. Ту сам, баш на месту на којем сам желела да будем… међу људима који деле моју радост. Поглед на оне две жене испред мене тера ми сузе на очи.
Једна је млађа, насмејана, лепо обучена, а друга седа, мршава, ломног тела, вероватно у осамдесетима. Бака се чврсто држи за млађу жену и чини се да без њене сигурне руке не би успела да стоји на овом сунцу. Размишљам о мојој баки. Нема је већ тринаест година и не би вероватно стајала са мном у овом реду. Одрастање и живот у времену у којем је религија проглашавана “опијумом и злом” оставило је трага на њој и читавој тој генерацији.
Није ишла у цркву, није ме учила молитвама, радила је празником и недељом, знала је и да опсује понекад, али, како ми је мама открила, никад није отишла на спавање да се не прекрсти и помоли богу. Кад год бих је питала хоће ли нешто да се деси, одговарала је – ако бог да!
Нисам схватала зашто ми то говори, али вероватно је негде у дубини душе веровала у ово чему ја данас присуствујем. И зато ми је недостајала. Зато сам у ове две жене препознала њу и себе. У оном чврстом стиску видела сам њене и моје руке, љубав која нас је везивала посебном снагом. Оном женском, најјачом, исконском. Ваљда се то на оваквим местима и у оваквим приликама најјасније види и осети. Зато сам решила да се не одвајам од њих… да их пратим до самог Часног појаса.
Идемо корак по корак. Све смо ближе циљу. Млађи мушкарац поред мене држи бројаницу у руци и моли се. Време је јутарње молитве и из Храма до нас допиру речи свештеника и појање. Тамо, на самом улазу у цркву, видим “паркинг”, најслађи на свету. Ту родитељи остављају колица пре него што децу узму у наручје и унесу их у цркву. Пуштамо их, наравно, преко реда, уз осмех и одобравање. А баш с таквим изразом на лицу, уз поздрав-, помаже Бог, млади свештеник стрпљиво обилази колону.
И док сунце полако, али упорно брише јутарњу свежину размишљам о колони која ми је пресудила, која ме је ранила и обележила. О колони у којој сам се поново родила. Сећам се оне августовске жеге, очаја, несреће коју смо вукли за собом попут прастарих кожних ковчега и карираних кинеских торби у које су стајали читави животи. Сећам се туге, ишчекивања, стрепњи, умора тежег од наслага прљавштине и прашине скупљене на тракторским приколицама.
Пред очима ми промичу старци, деца, жене, мушкарци у избледелим војничким кошуљама. Промиче мој народ, народ осуђен, преварен, заборављен. Народ у колони, са завичајем у очима, без наде и сутрашњице. Мислио је тај народ да умире и нестаје, али рађао се у ствари, из оне кише која га је упорно пратила на путу у непознато. Рађао се, верујући у чудо, у живот који не мари за невољу, тренутни губитак и страх. Рађао се верујући у оно због чега сам и стала у колону испред Храма Светог Саве.
Лични отисак
Ех, размишљам, па зар живот и није једна дугачка, неизвесна колона. Родиш се, станеш у ред и настављаш. Идеш, некад брже, некад спорије, некад изгажен, некад осокољен пруженом руком, али не стајеш. Јер… живот не стаје. Чак ни онда кад се твоја овоземаљска прича заврши. Остаје траг да си живео, остају отисци твојих стопала у колони. Какви ће бити, по чему ће те памтити, сам одлучујеш. Волела бих да бар један мој отисак буде овај са Врачара, са платоа испред Храма, из колоне у којој се молило, плакало и радовало.
Стигох до маленог, сребрног ковчега за мање од сат времена. Устрептала, срећна, пуна мисли, жеља, сузног ока. Прекрстих се, пољубих реликвију и тек тада се сетих.
Данас је Свети Вукашин Новомученик Јасеновачки и Клепачки, светац заштитник страдалих у усташким злочинима и свих нас, њихових потомака, чудом рођених.
И би ми јасно зашто ми се баш данас овако отворио пут. Зашто сам баш данас целивала појас који слави живот!
