Прошле године, у Србији је забележно најмање 18 фемицида и 13 покушаја убистава жена. У већини случајева, учиниоци су били деца, најчешће синови.
Данас, на Национални дан свих жена жртава насиља – сећамо их се, упозоравамо и радимо на превенцији.
Министарка без портфеља задужена за област родне равноправности Татјана Мацура указује да не постоји једноставан одговор на питање зашто се насиље не пријављује.
“То је питање од милион долара, јер су различите индивидуалне ситуације у којима се жене налазе, као и разлози због којих се не одлучују да пријаве насиље”, истиче Мацура.
Додаје да је кључно да се жртве, али и окружење, охрабре да реагују.
“Наш задатак јесте да подсетимо и жене жртве насиља и све друге који трпе насиље, али и читаво окружење које има сазнања да је неко у непосредном окружењу жртва насиља, да то насиље пријави надлежним институцијама како би се те ситуације у најкраћем и најефикаснијем року решиле”, наглашава Мацура.
Најмањи број убистава, али без места за задовољство
Према подацима које је изнела, прошле године у Србији је забележен најмањи број убистава жена.
“Убијено је 18 жена, што је мање него 2024. године, када је страдала 21 жена. Али нико са усхићењем не говори о тим бројевима”, наводи Мацура.
Како каже, ти подаци показују да механизми заштите дају резултате, али и да је неопходно наставити рад на превенцији.
Насиље у породици – често невидљиво
Посебно забрињава податак о структури починилаца.
“Две трећине жена које су убијене нису страдале од партнера, већ од стране своје деце. Најчешће су то жене старије од 60 година”, указује Мацура.
Истиче да се о овом облику насиља ретко говори, као и да је родитеље често срамота да пријаве сопствену децу.
Окружење зна, али не реагује
Један од кључних проблема је изостанак реакције окружења.
“Често се после трагедија испостави да је неко из окружења знао да се насиље дешава – чули су се сукоби, постојале су тензије, али нико није реаговао”, каже Мацура.
Подсећа да сваки грађанин има обавезу да пријави насиље.
“Људи ће позвати комуналну милицију због буке, али ретко пријављују насиље, иако му сведоче”, додаје.
Када се пали “црвени аларм”
На насиље, како истиче, указују бројни рани сигнали.
“Насиље не почиње одједном. Претходе му психолошко и економско насиље и то су црвене заставице које морамо да препознамо”, објашњава Мацура.
Говорећи о систему заштите, Мацура каже да механизми постоје, али да су људи најслабија карика.
Најслабија карика су увек људи – они који не желе или не могу да раде свој посао, али и они који немају довољно знања и капацитета, наводи Мацура.
Истиче да је неопходно додатно обучавати запослене у институцијама и боље информисати грађане о доступној помоћи, попут сигурних кућа и услуга центара за социјални рад.
Потребне оштрије казне и више превенције
Мацура наглашава да се ради на изменама закона и јачању казнене политике.
Потребно је пооштрити казне и убрзати судске процесе, али је најважније да се бавимо превенцијом и да охрабримо жене да пријављују насиље, истиче.
Циљ је, додаје, да се повећа број пријава, а смањи број трагичних исхода.
“Ја се надам да ћемо се следеће године истом овом приликом наћи и разговарати о томе како се повећао број пријава насиља, а смањио број убијених жена”, рекла је Мацура.
