На столу у студију „Аналогије“ нашло се неколико сасвим обичних предмета: керамичка шоља, пластична кутија за храну, флашица воде и картонски тањири.
Питање је било једноставно: “Постоји ли међу њима нешто што би добар познавалац материјала избегао у свакодневној употреби?
Ана Пешић није показала на пластику, на флашицу, на картонску чашу. Показала на наранџасту керамичку шољу за кафу са цветићима.
Испоставило се да одређене боје и глазуре на керамичком посуђу могу да садрже метале који, под одређеним условима, могу да пређу у храну или пиће.
„Не значи да је она аутоматски небезбедна. Али постоји могућност да из те боје мигрирају неки метали који могу да утичу на здравље људи“, објаснила је Пешић.
То, наравно, не значи да су све обојене шоље опасне. Када би било тако једноставно, избор безбедног посуђа не би био нарочито тежак. Безбедност керамичког посуђа зависи од састава и квалитета глазуре, а не само од боје.
Али једна наранџаста шоља била је довољна да отвори много веће питање: колико заправо знамо о стварима из којих свакога дана једемо, пијемо и спремамо храну?
Да ли смо почели да се плашимо свега?
Микропластика је пронађена у води, храни, ваздуху, па и у узорцима људског ткива. Вест уз драматичне наслове је већ сигурно и до вас стигла. .
Али постоји важна разлика између тога да је нешто пронађено у организму и тога да је доказано шта тачно ради нашем здрављу.
„Сама штетност микропластике још увек није дефинитивно нити означена, нити је установљено шта та микропластика ради људском телу“, каже Пешић.
Научници истражују како ситне пластичне честице улазе у организам, где могу да доспеју и какве биолошке ефекте могу да изазову. За сада нема довољно поузданих доказа да би се прецизно проценио здравствени ризик од уобичајених нивоа изложености путем хране и воде.
Микропластика, међутим, није једино питање. Одређене хемијске супстанце које се користе у производњи различитих материјала већ јесу предмет здравствених и регулаторних ограничења.
И ту настаје проблем за обичног потрошача: колико о свему томе треба да размишљамо док само покушавамо да спремимо ручак?
Да ли је тефлонски тигањ за бацање?
Тефлон је годинама на лошем гласу, али Ана Пешић упозорава да није сваки тигањ са нелепљивим премазом аутоматски опасан.
„Тефлонски тигањ није небезбедан. Тефлонски тигањ је лак за коришћење, али мора да се води рачуна како се њиме рукује“, објашњава Пешић.
Посебно је важно избегавати прегревање празног тигања и поштовати упутства произвођача.
А шта онда купити када дође време за ново посуђе?
Инокс, керамика, ливено гвожђе, тефлон, избора никада више, а сигурности да смо изабрали „право“, супротно избору, никада мање.
„По мени је инокс најбољи могући материјал“, каже Пешић, уз напомену да и други материјали могу бити добар избор ако се правилно користе.
У разговору је било речи и о пластичним даскама за сечење, кутијама у којима носимо ручак, као и о папирним чашама за кафу које су замениле пластичне.
И ту се појављује још једна неугодна истина. Оно што на први поглед делује здравије или еколошки прихватљивије није увек нужно и бољи избор.
Морамо ли сви да постанемо стручњаци за хемију?
Посебна тема биле су ознаке на амбалажи које потрошачима обећавају већу сигурност.
Једна од најпознатијих је „BPA-free“, што значи да производ не садржи бисфенол А.
Али ни овде ствар није тако једноставна.
„Ако пише да је ‘BPA-free’, бисфенола А нема, али не значи да нема другог бисфенола“, објашњава Пешић.
Ознака да производ не садржи једну супстанцу, дакле, није гаранција да у њему нема других потенцијално проблематичних састојака.
С друге стране, ни само присуство неке хемикалије не значи аутоматски да производ представља ризик по здравље.
И управо ту просечан купац остаје између декларација, маркетинга и страха? Шта уопште можемо сами да проверимо, а шта морамо да препустимо државном систему контроле?
У „Аналогији“ било је речи и о томе како се контролишу материјали који долазе у контакт са храном и шта потрошач реално може да закључи читајући декларацију.
Да ли су нам филтери за воду заиста потребни?
Филтери за воду постали су део многих домаћинстава, чак и тамо где је вода из водовода здравствено исправна.
Ана Пешић каже да њена породица пије воду са чесме.
А ако се филтери већ користе, упозорава, морају редовно да се мењају.
Различити филтери имају и различите намене. Они са активним угљем, на пример, могу да побољшају укус и мирис воде и смање концентрацију одређених супстанци, али већина обичних бокала није намењена микробиолошком пречишћавању воде.
Зато филтер не би требало куповати само зато што нас је нешто што смо прочитали или чули уплашило, већ у складу са квалитетом воде и стварним потребама домаћинства.
Шта је Ана променила у сопственом животу
Можда најнеочекиванији одговор у целом разговору стигао је на питање шта је Ана Пешић лично променила захваљујући свему што зна о хемикалијама, материјалима и потенцијалним ризицима.
„Престала сам да се оптерећујем“, рекла је уз осмех.
То не значи да је престала пажљиво да бира производе или да води рачуна о животној средини.
Али тај одговор отвара можда и важније питање од тога који тигањ да купимо:
Како да водимо рачуна о здрављу, а да нам брига о здрављу не постане нови извор сталног страха?
Где је граница између разумног опреза и опседнутости ризицима?
Шта заиста можемо да променимо, а око чега нема смисла живети у страху?
О томе је, између осталог, било речи у новој „Аналогији“. Ако вас занима да ли треба да мењате посуђе, шта да радите са пластичним кутијама, шта заиста значи „BPA-free“, да ли вам је потребан филтер за воду и зашто је баш наранџаста шоља са стола изазвала сумњу, погледајте цео разговор са Аном Пешић.
Можда ћете после њега нешто променити у кухињи.
А можда ћете одлучити да се око неких ствари мање оптерећујете.
И једно и друго има смисла ако одлуку доносимо на основу знања, а не страха.
Нова епизода Аналогије вас чека на Јутјубу.
