У јулу у Хонгконгу је почео са радом нови систем за клиринг и поравнање у злату, који је повезан са берзом злата у Шангају.
Тај систем омогућиће корисницима да мењају локалну валуту јуан у злато и обрнуто, што ће, сматра се, имати значајне последице по статус те валуте у свету, односно, допринети јачању поверења у њу и њеној интернационализацији.
Истовремено, тај систем ће имати и последице по цену злата – омогућиће већи утицај Кине и уопште Азије, где је потражња за тим драгоценим металом деценијама већа него другде у свету, на формирање његове цене. Односно, механизам за клиринг у Хонгконгу ће допринети исправљању неправилности о којој се у Кини одавно говори отворено – реч је о парадоксу, који је кратко и јасно изражава позната крилатица која се приписује некадашњем шефу берзе злата у Шангају Хсу Луодеу и која каже да “Азија купује злато, а Запад му одређује цену”.
Јер, традиционално, поред Кине, и Индија, па и Тајланд су велики потрошачи злата, јер у њима постоји култ златног накита и новчића и пуно радионица које се баве његовом обрадом, док су прилично спекулативна тржишта у Лондону и Њујорку до сада била та на којима се практично одређивала цена злата.
Бројне реформе у вези злата
Поред увођења новог система за клиринг и поравнање, у Кини су у последњих неколико месеци приметни и други потез усмерени на учвршћивање и консолидацију тржишта злата.
Неколико највећих кинеских банака у последњих неколико месеци су укинули трговину златним сертификатима за мале улагаче (обичне грађане), како би заштитиле себе и своје клијенте од изненадних и крупних губитака у спекулацији у вези вредности злата, али и тржиште злата у својој земљи учиниле здравијим и отпорнијим на флуктуације. наиме, сертификати који би требали да буду доказ о поседовању злата сами по себи нису злато и могу се фалсификовати или издавати без физичког покрића у злату, па њихово сузбијање доприноси елиминацији корупције и спекулације, те објективнијем одређивању цене тог метала.
Даље, Народна банка Кине је недавно укинула праксу контроле изношења злата из земље, у којем је свако ко је желео да понесе тај племенити метал у иностранство морао прво да властима поднесе захтев са образложењем. Тиме је либерализовано и преношење фичког злата у Хонгконг, што ће унапредити ликвидност тамошњег система.
У том велеграду са око седам и по милиона становника желе да изграде трезоре у којима ће моћи да буде смештено чак 2.000 тона метричких тона злата, што ће омогућити да плаћање и трговина на кинеској берзи злата буду вршени у доброј мери у правом злату, а не папирним сертификатима, који су подложни манипулацији.
Мрежа трезора злата широм света – за дедоларизацију трговине с иностранством и интернационализацију јуана
Такође, поред тих трезора у Хонгконгу, Кина је, сматра се, потписала уговоре о успостављању трезора за чување злата и у неколико страних држава, попут Сингапура, Саудијске Арабије и Швајцарске. Они ће омогућити муштеријама које тргују са њом у јуанима да исте, ако то желе, замене за злато.
Ово је од суштинског значаја када је у питању дедоларизација, односно, прелазак трговине на кинески јуан, јер омогућава страним клијентима који, након што су продали своју робу Кинезима, не желе да држе јуан или за њега купе кинеску робу, да тај вишак који имају у кинеској валути замене за (право, физичко) злато.
Тако долазимо до чињенице поменуте на почетку текста да је акумулација злата и успостављање система за трговину њиме усмерено пре свега на јачање кинеске валуте јуана и њену интернационализацију, чиме се јача отпорност Пекинга на економске санкције и финансијске притиске из Вашингтона, под којима се, рецимо, сада налази Русија. Истовремено, кинеска држава се тиме штити и од евентуалног краха долара, до којег може доћи због презадужености америчке државе и растуће инфлације у САД.
Злато – стара љубав
Афинитет кинеске централне банке и економских (и политичких) субјеката према злату није новитет. Наиме, Кина је почела да акумулише злато, тврде стручњаци, још почетком осамдесетих година прошлог века, након економског отварања према иностранству, у доба владавине и реформи које је покренуо Денг Сјаопинг. Реч је о куповинама тог метала у иностранству које су вршене не само званично за потребе централне банке, већ и незванично, за потребе армије, партије, итд.
По њима, монетарне власти у НР Кини су тада оцениле да се подвајање долара од златне подлоге извршено почетком седамдесетих и увођење фијат валута, које су уместо на неком драгоценом металу засноване просто на сагласности или договору о њиховој вредности, мора некад у будућности завршити ломом тих валута.
Кинези су тада искористили то што су у Вашингтону били вољни да се ослободе (дела) својих резерви злата и заузврат узму доларе – систематском продајом злата иностранству за сопствену валуту Американци су јачали потражњу за доларом и тако га практично подупирали у условима када се он више није ослањао на злато.
У периоду до 2002. године у Кини увоз злата из иностранства није био дозвољен приватницима, тако да се држава није суочавала са конкуренцијом приватног сектора у тим набавкама. Те године, међутим, отворена је берза злата у Шангају и дозвољен увоз приватницима. Од тада, по неким проценама, кинеске компаније су увезле око 28.000 тона злата. Од 2014. у трговину на тој берзи су се укључили и странци.
Треба и рећи да је Кина напорно радила на улагању у куповину и развој рудника злата и да је 2007. године претекла Јужну Африку и заузела прво место у свету међу произвођачима злата. Она тај трон држи и данас – по подацима Светског савета за злато, Кинези су прошле године ископали око 384 тоне тог драгоценог метала, те иза себе оставили Русију са 345 тона и Аустралију са 293.
Убрзање куповине злата
Мада је јасно да у Кини већ деценијама акумулирају злато, није познато колико тог метала поседују кинеска држава, разне организације и привредни субјекти.
Рецимо, мада Народна банка Кине званично има око 2.300 тона злата, многи економисти у Источној Азији верују да је права цифра вишеструко већа, те да вероватно прелази 5.000.
Процене засноване на разним параметрима, као што су количина злата које се размењује на берзи у Шангају или количина злата коју производе рудници у власништву кинеских компаније, итд. говоре о преко 70.000 тона у поседу разних кинеских субјеката.
И док су то мање-више спекулације, оно што је сигурно је то да су кинеска централна банка и фирме интензивирале куповину злата након што је Запад 2022. године замрзао (и практично одузео) руску имовину у новцу и хартијама од вредности која је чувана у иностранству, као и да је нови подстицај за набавке племенитог метала за Кинезе било увођење нових Трампових царина прошле године.
Конкретно, Народна банка Кине је у јуну ове године је купила, сматра се, 16 тона злата, док је укупни увоз тог метала у Кину, по извештавању агенције Блумберг које се ослања на податке кинеске царине, износио 173 тоне, што је највише у последње две године.
У првих шест месеци ове године у Кину је увезено око 820 тона злата – то је други највећи шестомесечни резултат икада и свега десет тона слабији резултат од рекордног, који је остварен у истом периоду у 2024. години.