Београд ће за тачно девет месеци отворити врата Експу 2027. Али Београд је одавно престоница док Милано то није. И мада свака Светска изложба има свој пут, искуство Милана показује једну ствар: право наслеђе једног Експа не мери се током трајања манифестације, већ способношћу града да ту прилику претвори у дугорочан развојни пројекат. Био престоница или не.
Престоница која то није
Милано није главни град Италије. Устав ту не оставља дилему, Рим остаје центар институција, парламента и владе. Ипак, током последњих десет година, главни град Ломбардије заузео је све важније место у томе како се Италија представља свету. Иновације, мода, дизајн, истраживање, финансије, велики догађаји: међународна пажња све чешће је усмерена управо на Милано.
Град који је одувек био ефикасан и вредан, али често доживљаван као хладан, индустријски и мање привлачан од италијанских градова уметности. За многе туристе Милано није био обавезна станица. А онда је стигао Експо и све се променило.
Током шест месеци више од 22 милиона људи прошло је кроз павиљоне Светске изложбе и, готово не примећујући, прошло кроз град који је мењао свој изглед. Милано је показао да уме да организује глобални догађај, повеже институције и компаније и свету представи слику модерне, ефикасне Италије.
Била је то промена перцепције и они који овде живе најбоље знају колико је она била видљива. Грађани су били информисани о наслеђу Експа: укупни економски ефекат за Милано и Ломбардију, кроз туризам, потрошњу и нова улагања, процењен на између 1,1 и 1,4 милијарде евра, укључујући око 421 милион евра прихода од продаје улазница и више од 350 милиона евра од спонзорстава.
Но трансформација се видела из дана у дан: стари жути трамваји су одувек били ту, али сада су постали симбол за туристе; једна за другом почеле су да се отварају нове линије аутоматизованог метроа, а свака нова станица подиже вредност некретнине и до 37 одсто.
Промена започета пре десет година и даље траје и све је препознатљивија у потпуно промењеним квартовима, у новим небодерима који су променили панораму града али и поделили јавност: једни их виде као симбол града који постаје све модернији, док други страхују да су избрисале део његовог идентитета.
Али чак и најспорније промене на крају постану део свакодневице становника Милана који се први слажу у томе да развој има своју цену.
Исти ти “миланези” уједно су и први критичари али и највећи бранитељи свог града. Жале се на саобраћај, радове, гентрификацију, цену живота, критикују сваки нови кран који се појави на хоризонту.
Али довољно је да неко са стране каже да је Милано хладан или без душе, па да се појави један готово фамилијаран одбрамбени инстинкт. Милано не покушава да освоји свакога на први поглед. То ради полако. А када успе, људи почињу да га доживљавају као неког свог.
Право наслеђе: град који наставља да живи после Експа
Простор на којем је одржан Експо а за који су многи страховали да ће остати празна “катедрала у пустињи”, данас је дом MIND-а (Milano Innovation District), једног од најважнијих европских пројеката посвећених научним истраживањима и медицини.
Ту се налазе Human Technopole, нови кампус Државног универзитета у Милану, огромна болница Галеаци и десетине технолошких компанија. Можда је управо то највећа разлика између Милана и многих других градова који су били домаћини великих догађаја: овде се рефлектори нису угасили затварањем Експа. Осветлили су пут ка будућности као почетна тачка.
Од Експа до Олимпијских игара: нова међународна репутација
Четири године касније, 2019, стигла је још једна велика победа: додела Зимских олимпијских игара 2026. Милану и Кортини. Била је то заједничка кандидатура, али је у очима света највише носила име Милана. Тешко је замислити тај успех без кредибилитета изграђеног током Еxпо-а: доказа да град уме да управља сложеним догађајима и остварује велике циљеве.
Олимпијске игре постале су прилика да се убрзају инвестиције и настави процес урбане обнове започет пре више од десет година; велики догађај искоришћен као одскочна даска за нови.
Милано је наставио да привлачи иностране инвестиције, мултинационалне компаније, конгресе и таленте.
Међународни универзитетски град
Најдубља трансформација односи се и на улогу Милана као универзитетског центра. Милански универзитети привлаче хиљаде страних студената, али и младих из других делова Италије, који знају да студирати у овом граду значи квалитет образовања и професионалне могућности.
На Политехничком универзитету у Милану студирају млади из више од сто земаља, док на Бокони универзитету и Католичком универзитету значајан део студената долази из иностранства, међу којима је велики број и из Србије.
Милано више није само место где се ради, већ све више место где се развија и гради будућност. Град има неки свој ритам са којим се људи или ускладе или оду.
Многи долазе уверени да, ако неку прилику не пронађу овде, тешко да ће је пронаћи негде другде. Милано много тражи од оних који га изаберу, али заузврат даје осећај да труд може бити награђен.
Није случајно што многи одлазе тражећи спорији живот у провинцији или мањим градовима, а затим се враћају. Милано има нешто што подсећа на силу гравитације: пушта те да одеш, али те и даље привлачи.
Цена успеха: град који постаје све скупљи
Економски и међународни раст ипак је имао своју цену. Милано је постао један од најскупљих градова у Италији. Стан од двадесетак квадрата или двособан стан лако могу да достигну цену од 1.500 евра месечно и више. Некада радничке и народне четврти постале су луксузне стамбене зоне.
Цене станова су између 2014. и 2023. године порасле и до 60 одсто док су кирије за десет година порасле за 43 одсто. Данас једнокреветна соба у полуцентралном делу Милана кошта и до 750 евра месечно. Према подацима истраживачког центра IdeeUrbane, више од 35.000 људи напустило је Милано последњих година јер више нису могли да приуште живот у њему.
Ради се о струкама које обезбеђују функционисање града попут возача градског превоза, полицајаца или наставника. По подацима ОЕБС-а, док су у главним развијеним економијама реалне зараде наставиле да расту, захваљујући повећању продуктивности и способности предузећа да стварају већу вредност, плате у Италији су практично остале на истом нивоу: реалне бруто зараде данас су за 1,6 одсто ниже него 1990. године.
Овај податак показује да је Италија међу развијеним економијама забележила један од најдужих периода стагнације плата. И мада су управо у Милану номиналне зараде највише у Италији (око 34.000 евра просечне бруто годишње зараде), реалне плате не прате раст трошкова живота.
То је парадокс новог Милана: град који привлачи таленте из целог света а у којем баш део тих талената можда више неће моћи да приушти живот. Истовремено, Милано је постао један од европских градова са највећом концентрацијом богатства.
Према извештају World’s Wealthiest Cities Report 2025, у њему живи око 115.000 људи са имовином већом од милион долара и 17 милијардера.
Податак који говори о привлачности града, али и о новим, све већим и дубљим неједнакостима са којима ће морати да се суочи. Јер ризик је реалан: Милано би могао да постане град-излог, у којем је све савршено уређено, али без стварног квалитетног живота. Сем за одабране.
Од града моде до новог туристичког центра и бренда “Милано”
Само у првих шест месеци 2026. године, 68 одсто посетилаца који су стигли у Милано било је из иностранства, а укупан број ноћења већ је премашио 22 милиона.
Град непривлачан туристима којима ни катедрала Дуомо није била довољан разлог доласка, данас одушевљава својим сређеним улицама у либертy стилу, зеленим терасама, живим и модерним квартовима, сјајним излозима и људима који се срећу и који имају тај неки, у свету препознатљиви, милански стил.
Ипак, било би погрешно све приписати само Експу. Светска изложба није сама трансформисала Милано: она је покренула процес који је град умео да настави и развија годинама касније, не заустављајући се када су се рефлектори угасили.
Пре десет година “Милано” је углавном био синоним за моду и дизајн. Данас се бренд града проширио на технологију, козметику, спорт и гастрономију. Од 2024. године, свако ко жели да региструје бренд са речју “Милано” мора да добије дозволу градске управе, која је одобрава само ако је пројекат у складу са вредностима града.
Али Милано је свој бренд почео да гради много пре него што се почело говорити о сити брендингу: AmaMI (воли ме), ViviMI (живи ме), ScopriMI (откриј ме), MuoviMI (покрени ме) били су игра речи ознаке регистарских таблица града и личне заменице.
Деловали су као једноставни рекламни слогани, али су већ тада говорили о граду који покушава да успостави директан однос са онима који га живе. Не само позив да га посете, већ позив да постану његов део.
Престоница идеје о будућности
Више од десет година након Експа, Милано није постао престоница Италије, али јесте постао престоница идеја: идеје града који уме да се реинвентира, привуче људе и инвестиције и велики догађај претвори у дугорочну развојну стратегију. Током последње деценије показао је да град може да добије улогу престонице чак и када то формално није.
За девет месеци Београд ће отворити врата своје Светске изложбе. Нико не може знати какво ће бити његово наслеђе, јер сваки град има другачију причу.
Али искуство Милана показује једну ствар: успех једног Експа не мери се бројем павиљона и приливом туриста за време његовог трајања. Мери се много година касније, када су светла одавно угашена али када је један град одлучио да то није био крај, већ заправо тек почетак.
Можда је управо то права снага Милана: за њега ни Експо ни Олимпијада нису били коначни циљ. Он и даље наставља да трчи ка неким новим изазовима и новим победама. Но питање је да ли су сви његови становници у стању да “трче” његовим ритмом.
